Kultura

20 godina od čuvenog dela Trejsi Emin: Fotografije kreveta mladih britanskih umetnika

Dve decenije nakon što je Trejsi Emin uradila umetnički projekat ‘My Bed’, prisećamo ga se ponovo uz pomoć spavaćih soba mladih umetnika.

pisao Kyle MacNeill
20 Septembar 2018, 10:12am

Pre tačno dvadeset godina, Trejsi Emin je stvorila svoju najpoznatiju instalaciju koja je postala ikona u svetu umetnoti: Moj krevet (My Bed). Provevši četiri uzbudljiva opijajuća dana u krevetu, kada je ustala oko njega je videla kondome, krvavi veš, prazne flaše pića, zgužvane novine i posteljine. “Ustala sam iz kreveta, pala i dopuzela do kuhinje i jedva uspela da uzmem malo vode,” izjavila je ona na Southbank Show 2001. godine: “Kada sam bacila pogled na sobu…bila je odvratna… ali onda sam pogledala ponovo… i postala je neverovatno lepa.”

Upravo je taj magličasti geštalt filter u viziji, taj drugi pogled na krevet, ono što je pretvorilo nešto loše u nešto uzvišeno. Možemo da se igramo i kažemo da je to nenapravljeni redimejd, koji je kritičarima i posetiocima Tejt galerije omogućio da vide nešto banalno kao nešto predivno. Neki su ovu umetnost tumačili kao sjebanost, ali za većinu je predstavljalo jebenu genijalštinu.

Međutim, ono što je najviše definisalo ovo delo bila je njegova apsolutnost. U pomenutom obraćanju, Emin je takođe navela da je ‘pila kao smuk’ i bila ‘totalno pijana‘. Ono što se potpuno uklapa u koncept je i to da je u pitanju bila Absolut vodka, čije su prazne flaše ležale pored kreveta. Opisala je da pri pogledu na sve te predmeta shvatila da je to jedno "zatvoreno i završeno umetničko delo". Postalo je nešto što postoji za sebe i što je odvojeno od nje.

Ipak, ono nikad neće biti potpuno odvujeno od Emin. Ono će uvek ostati My Bed, sa njenom oznakom, gde god da se nalazi i ko god da ga dodiruje. I posle svega, to je lepota svih naših kreveta: oni su nešto lično, intimni prostor u kom stvaramo nove ideje, pravimo novu decu, jebemo se, ležimo bolesni, imamo slomove, budimo se, rađamo i umiremom. A Emin je ovaj svoj privatni prostor učinila javnim.

Kako bismo vas podsetili na Emin, dvadeset godina kasnije, kontaktirali smo pet najuzbdljivijih mladih britanskih umetnika nove generacije. Pitala sam ih da fotografišu svoje krevete i ispričaju mi nešto o tome koliko im je prostor važan i koliko utiče na njihov život i stvaranje.

Anya Hassett

Umetnica iz Londona, trenutno radi na skulpturalnom projektu u kom istražuje kućni nameštaj.

“Njen rad je mnogo uticao na mene dok sam se tražila kao umetnica. Njena iskrenost me je ohrabrila, i nastavila da oblikuje način na koji percepiram umetnost. Zahvaljujući njenom krevetu, dobila sam hrabrost da ubacim sebe više u umetnost koju stvaram. Po meni, svako delo je značajno ako dokumentuje lična iskustva i realnosti i zbog svega toga je stvaranje umetnosti terapija.”

“Živim sa dečkom i drugaricom u južnom Londonu; imamo dosta prostora, pa često mogu da koristim dnevnu sobu kao neku vrstu ateljea, tačnije ta prostorija može biti prostor za rad za dvoje. Dosta vremena provodim radeći iz kreveta (postoje periodi kada i ne mogu da budem nigde drugde), a i on je moja komforna zona. Trenutno pokušavam da razdvojim ono što je lično i ono što je umetničko, kako jedno ne bi uzimalo nešto od onog drugog. Najveći izazov je kada nije sav prostor moj, moj dečko je ilustrator pa se trudimo držimo kakav takav red u sobi, čuvajući je od mogućeg haosa.”

“Borim se da napravim distancu između atelja i svakodnevnog života kada se bavim projektom. Trenutno se bavim nečim sjajnim i sarađujem sa sjajnom glumicom Martom Skot, gde istražujemo granice nameštaja u domaćinstvu”.

Georgia Lucas-Going, b.1998

Živi u Londonu, bavi se temom rase i medija kroz performans i skulpturu

“Godinama je moja soba bila moj kreativni prostor. U Londonu nije baš moguće kao umetnica iznajmljivati i prostor za atelje i stan za život. Moj krevet je mesto gde se trudim da zaboravim an sve, ili gde previđe razmišljam o svemu. On je mesto za odmor/očaj/radost. Trudim se da ne jedem u krevetu, da bar tu postoje neke granice.”

“Savremna umetnost uvek treba da bude goruća. Sve je u kontekstu. Sećam se da sam za sedamnaesti rođendan dobila Eminu biografiju i potpuno sam se zaljubila u nju i u način na koji je Moj krevet promenio svet. Volela bih samo da nije torijevka.”

Tanoa Sasraku-Ansah, b.1995

Britansko-ganska umetnica koja ispituje svoj dvojni identitet i iskustvo kao mlada, kvir žena.

My Bed je bio ovlapoćenje savremene umetnosti kada sam ja počinjala da se školujem i u to vreme nisam ništa pozivitno čula o tom delu, već su svi govorili o njemu sa puno prezira. Kada sam ga sama videla pri poseti Tejtu 2015. godine, pogodila me je njegova autentičnost, naročito polaroid na kom je Emin. Toga se uvek setim kad pomislim na ovaj rad. Souočiti se sam sa sobom, preko autoportreta na prljavoj natkazni, u sred mentalnog haousa u kom gubite sliku o sebi je za mene veoma zanimljivo, i poprilično bolno rekla bih.”

“ Trenutno živim u kućici na dnu ujkine bašte na severu Londona. Ovo mesto je kreativno za mene u smislu da u njemu mogu dosta da razmišljam, o svom radu, o ljudima kojima se divim, o tome kako mogu dobro da se obučem. U ovom kućerku takođe i sama tetoviram sebe.”

Irvin Pascal, b.1987

Umetnik iz Brajtona koji pravi fenomenalne skulpture istražujući rasu i muškost

“Ovo je predmet koji možemo nazvati ‘mojim krevet’. Ja sam jedini korisnik ovog kreveta, on pripada samo meni. Koristim ‘moj krevet’ da snuzujem alarm 30 minuta, ili da zamišljam svoje ciljeve. Veći deo svog aktivnog života provodim u ateljeu, a moj krevet je postao glavna komponenta mašine koju koristim za stvaranje umetnosti.”

“Instalacija Trejsi Emin My Bed je jedno najintimnijih dela koje je nastalo u 20. veku. U ovom radu, ona postaje vlasnica svog ličnog narativa i dovodi ga u stanje izvanrednosti. Emin nam je pokazala da naše najmračnije istine mogu da se proslave i prikažu, a to je akt koji promoviše slobodu pojedinca.”

Liam Lallon

Bavi se kvir kulturom kloz monumentalne, šarene instalacije i skulpture.

“Oduvek me je fascinirao rad Trejsi Emin, ali nikada do sad nisam uspeo da razlučim na koji način me je intrigirao, koji njegov aspekt. Verovatno bi mi malo više životnog iskustva pomoglo da ga bolje razumem, a u poslednje vreme se ono dešava. Kada neko uđe u vaš život i bude u njemu određeni vremeni period, vaš životni prostor se transformiše u jedan još življi prostor i nešto više od samog prostora.”

“Alen De Boton je napisao u Arhitekturi sreće tda nam ovi prostori obezbeđuju fizičko i psihičko utočište, a kada delite taj prostor sa nekim ko za vas ima veliku ali privremnu vrednost, ti prostori postaju svedoci monumentalnih elemenata života.”

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.