Seks

Šta bi bilo kada bi katoličkim sveštenicima bio dozvoljen seks

Verovatno bi bilo više sveštenika. Ali sa crkvom koja je pod lupom zbog seks skandala širom planete, to bi moglo da se dogodi pre nego što mislite.

pisao Alex Norcia; ilustracije Nico Teitel
28 Septembar 2018, 9:16am

Slika: Nico Teitel

1521. četiri godine nakon što je sveštenik Martin Luter, po priči, zakucao svojih Devedeset pet teza na vrata crkve Svih svetih u Vitenbergu, ovaj odmetnik se povukao u dvorac Vartburg, da bi se sakrio od inkvizitora. Tamo je preveo Novi zavet sa grčkog na svoj maternji nemački, i započeo period koji je nazivao svojim „Patmosom“ – aluzija na malo grčko ostrvo na kome je navodno napisana Knjiga otkrovenja. Tamo je uronio u svoje studije, rafinirajući polemike protiv prodaje milostivosti (plaćanje crkvi u zamenu za spasenje) i za ideju sola fide, da Bog prašta samo na osnovu vere (bez obzira na nečija „dela“).

Ovo će postati neke od najpoznatijih podela između katoličanstva i protestantizma. Ali ono što se ponekad zaboravlja, usred opštih političkih potresa koji će uskoro zahvatiti Evropu, je stav ovog ideologa o seksualnosti i braku. On je iz Vartburga pisao Nikolasu Grebelu, pravniku i poznavaocu kanonskih zakona, jasno izražavajući svoje stavove.

„Ljubi i ponovo ljubi svoju ženu“, insistirao je. „Pusti je da voli i da bude voljena. Srećnik si zbog toga što si putem časnog braka prebrodio taj celibat, u kome je čovek lovina proždirućih požara i nečistih ideja. To nesrećno stanje same osobe, muškarca ili žene, svakog sata tokom dana mi otkriva toliko mnogo užasa, da mojim ušima ništa ne zvuči toliko loše kao ime nekog kaluđera, kaluđerice ili sveštenika. Život u braku je Raj, čak i kada sve ostalo nedostaje“.

Kao i većina aspekata rimokatoličke vere, obaveza da sveštenik bude u celibatu tekovina je vekovne tradicije. Ali ta ideja se dovodi u pitanje skoro od samog svog postojanja. Poslednjih godina, kako katoličku crkvu poplavljuje talas za talasom kontroverze oko seksualnog zlostavljanja (u Nemačkoj je u toku novi skandal koji se sprema da eksplodira), neki su otišli toliko daleko da preispituju, u kontekstu pobožnosti ili u nekom drugom, to da li je život u celibatu uopšte moguć. A pošto je crkva više nego ikada pod lupom snaga zakona zbog sveštenika koji su pedofili – kao i zbog dugova koji iznose više milijardi dolara, kraj svešteničkog celibata je možda bliži nego što mislite.

Na kraju krajeva, ostavljajući naučna pitanja seksualnosti po strani, znamo da je moguće da katolička crkva opstane i bez te zabrane. To se već događalo.

„Celibat nije doktrina katoličke crkve“ – Otac Tomas Ris

„Ono što je celibatu u rimokatoličkoj crkvi zaista prethodilo jeste gregorijanska reforma u 11. veku“, nedavno mi je rekla Džuli Birn, profesorka religije na Univerzitetu Hofstra. „Papa Gregor VII je uveo mnoge promene. Tada je uveden i obavezni celibat za sveštenike, i naravno, govorimo o uređenju društva koje je toliko mnogo drugačije od našeg – tako da je do toga delom došlo da bi sveštenici mogli da ispunjavaju svoje obaveze, a delom zbog zemlje koje su sveštenici imali, da bi je ostavljali crkvi, umesto svojim naslednicima. Tako da je za crkvu bilo bolje da sveštenici nemaju decu“.

Pojam celibata kao verskog pitanja datira iz još davnijih vremena. Kim Hajnc-Ajcen, profesorka religije na Kornelu, objašnjava da su njegovi koreni u pojavi asketizma, prakse koja se obično vezuje za monahe. Hajnc-Ajcen je opširno pisala o istorijatu celibata, nudeći uverljiv razvoj tokom vremena, koji doseže do uvođenja svešenika u crkvenu hijerarhiju, uticaja grčko-rimske filozofije, i posledičnih hrišćanskih pogleda na mučeništvo i kaznu. Ono što je jasno je da se poštovanje celibata među sveštenstvom nije pojavilo iz vakuuma, niti da je posledica jedne jedine odluke.

„Da pojednostavimo istorijski opseg, kaže mi otac Tomas Ris, viši analitičar Novinske agencije za religiju i bivši glavni urednik časopisa Amerika, „Ja često kažem, ’Imali smo oko hiljadu godina sveštenstva u braku, a sada još hiljadu sa pravilom o celibatu“.

Tako da je model da se od sveštenstva ne zahteva da bude u celibatu već tu. Kao prvo, Petar, prvi papa, je bio oženjen, ako ćemo verovati Svetom pismu na reč – a više od dvadeset istočnjačkih katoličkih crkava, koje su u punoj saglasnosti sa papa Franjom, dozvoljava zaređivanje oženjenih muškaraca kao sveštenika, kao i mnoge nezavisne katoličke crkve koje nisu vezane za Vatikan. Takođe se smatra da postoji nekoliko katoličkih sveštenika u SAD koji su se iz episkopelijanskih crkava preobratili nazad u katoličku veru i dobili blagoslov da obavljaju bogosluženja.

Pravo pitanje je da li rimokatolička crkva može da se vrati na svoju prethodnu poziciju ili ne, kako bi se to odvijalo, kako bi to moglo da izgleda, i zašto bi moglo sada da se dogodi. Mehanizmi za tu promenu nisu toliko komplikovani koliko biste možda pomislili.

„Postoji mogućnost popuštanja pravila o celibatu, o zabrani sveštenika da se žene, zato što je disciplina otvorenija za promene nego što je to pozicija doktrine“, kaže u intervjuu Entoni Petro, profesor Univerziteta u Bostonu koji proučava prožimanje seksualnosti i religije. „Disciplina celibata i takvih stvari može da se promeni“. Na primer, na Drugom vatikanskom saboru je promenjeno toliko toga, kada je reč o disciplini tokom održavanja mise. Da li mora da bude na latinskom? Kako se vrši pričešće?
Postoji suptilna razlika između toga kako se definišu katolička „doktrina“ i „disciplina“, ali ukratko, „doktrina“ se tiče učenja crkve o veri i moralu (kako su data od Boga), a za „disciplinu“ se priznaje da su pravila napisana od strane čoveka i da su podložna potencijalnim promenama u praksi. „To je varljiva – ali ipak važna – definicija.

„Celibat nije doktrina katoličke crkve“, objašnjava Ris. „To je zakon. On može da se promeni. A ljudi poput mene, recimo, se zalažu na prelazak na opcioni celibat – a po meni, osnovni razlog je taj što nam je potrebno više sveštenika“.

Crkva zapravo već godinama pati od manjka sveštenika, naročito u Latinskog i Južnoj Americi. Kao što je to u februaru primećeno u Vol strit džurnalu, „Širom sveta, stopa broja katolika u proteklih nekoliko decenija je u naglom porastu, i 2015. je iznosila 3100 prema 1, u poređenju sa 1900 prema 1 1980. godine, prema vatikanskoj statistici. Naročito je visoka u Južnoj Americi – 7100 prema 1, skoro četiri puta više nego u Severnoj Americi“. Sledi logika: ako dopustimo muškarcima koji žele da upražnjavaju seks i žene se da postanu sveštenici, više muškaraca će poželeti da postanu sveštenici.

Papa Franja je dao nagoveštaj da se zalaže za diskusiju o toj ideji, i u oktobru 2019, biskupi iz oblasti Amazona će doći u Vatikan na sinod koji će na rasporedu možda imati pitanje ženidbe sveštenika.
„Ako većina biskupa to bude tražila, mislim da će papa to onda i odobriti“, kaže Ris, sugerišući da će ako se to desi možda doći do domino efekta, i da će sveštenici početi da se žene na lokalu, pre nego što se to proširi na druge religije.

Ali naravno, razlog za hitnu debatu o ovome nije samo sve manji broj sveštenika. Ovo je bilo posebno skandalozno leto za katoličku crkvu. Diskusija o celibatu i o tome da li bi dozvola sveštenicima da imaju seks potencijalno dovela do predatorskog ponašanja – ili da li je život u celibatu nekada bio privlačniji gej muškarcima u svetu koji nije bio bezbedan za njih – često može da dovede do nepotkrepljenih asocijacija i nagađanja (Na primer profesorka sa Hofstre, Birn, mi je rekla da ona misli da pitanja koja se tiču celibata treba da budu sasvim odvojena od pitanja kako da se reši epidemija zlostavljanja dece u crkvi.).

Ali ophođenje prema pitanju prava gejeva i homoseksualnosti među sveštenstvom je u srži podele između tradicionalnijih frakcija vere i progresivnije Franjine frakcije. Karlo Marija Vigano, verovatno najistaknutiji Franjin kritičar na planeti, našao je načina da okrivi gej svete ljude za sagu o seksualnom zlostavljanju, kada je tražio da papa odstupi sa svog mesta zbog ove krize. S druge strane, Franja je voljan da prizna nešto što podseća na savremenu koncepciju seksualnosti – i deluje kao da se veoma kloni toga da pogrešno povezuje homoseksualnost sa pedofilijom (U avgustu je papa rekao novinarima da roditelji ne bi trebalo da „osuđuju“ svoju decu ako su gej, ali onda se upustio u traktat o psihijatriji. Crkva se i dalje čvrsto protivi bračnoj jednakosti.).

Možda najmanje bombastični i najiznijansiraniji argument protiv celibata i toga kako je doprinuo sadašnjoj krizi, jeste taj da je fundamentalno u suprotnosti sa otvorenošću i transparentnošću – i s toga može da doprinese porastu predatorstva.

„Celibat“, pisao je u Njujork tajmsu Džejson Beri kada je katolička crkva bila suočena sa svojom Spotlajt krizom 2002, „je doprineo pojavi tajnovite kulture u kojoj seksualno ponašanje u svakom svom obliku mora da bude skriveno“. Prema Gardijanu, više od decenije kasnije, 2017, opsežnom studijom je otkriveno da su „obavezni celibat i kultura tajnosti koje su uveli pape i biskupi glavni faktori toliko visokih stopa slučajeva zlostavljanja dece u katoličkoj crkvi“ (Taj izveštaj je takođe kritikovan zbog sugestija da je zbunjenost sveštenika oko sopstvene seksualne orijentacije deo ovog problema). I što je možda najupečatljivije, pokojni A.V. Ričard Sajp, bivši sveštenik koji je postao psihoterapeut i jedan od najistaknutijih istraživača koji je proučavao vezu između celibata i seksualnog zlostavljanja maloletnika u crkvi, je tvrdio da je ovaj zavet „Stvorio sistem licemerja i tajnosti u kome može da dođe do zlostavljanja maloletnika“. Prema Njujork tajmsu, on je takođe zaključio da među sveštenicima „postoji 6 posto onih koji seksualno zlostavljaju decu i maloletnike“, i da je u svakom trenutku samo 50 posto sveštenika u celibatu“, što su statistički podaci za koje u crkvi insistiraju da su prenaduvani.

„Ne bih se pridružio retorici koja govori da je nešto kao što je celibat perverzan aspekt seksualnosti“, rekao je Petro, profesor Univerziteta u Bostonu, kada sam ga pitao šta misli o vezi između celibata i tajnosti kada je u pitanju seks. „Iz političke perspektive, trebalo bi da kažete, ’Ako neko želi tako da živi, sjajno’. Ali način na koji to postaje pravilo, i kada ljudi pokušaju da žive van toga, ili priznaju da veza s nekim može da se dogodi, čitava mreža tajnosti oko toga je opasna. Ne radi se toliko o celibatu, koliko o zahtevanju poslušnosti“.

„Katolička crkva je uvek u svojoj istoriji uspevala da opstane, i ostane toliko velika, zbog svoje sposobnosti da se adaptira“. – Voren Goldstin

Između ostalog, ovaj kult poslušnosti može da odvrati žrtve od toga da istupe.

Ali bez obzira kakav je vaš stav o katoličkoj crkvi ili problemima koji se tiču celibata i pedofilije, jasno je da dozvola sveštenicima da se žene neće nekim čudom rešiti problem seksualnog zlostavljanja u crkvi. Niti će, kada smo već kod toga, dovesti do poplave potencijalnih sveštenika koji će nahrupiti na vrata bogoslovija. I zaista, iako bi se konzervativnija krila vere verovatno suprotstavila ovom potezu, odbacivanje celibata, kako izgleda, uopšte ne bi toliko mnogo uticalo na samu religiju.

„Kada bi celibat onih koji vrše pričest u zapadnoj rimokatoličkoj crkvi sutra nestao, to bi bila samo još jedna situacija u kojoj bi trebalo da otkrijemo Boga u našim svakodnevnim životima“, piše mi u mejlu Tomas O’Laflin, profesor istorije teologije na notingemskom Univerzitetu u Engleskoj. „Bilo bi praktičnih prednosti i mana kod te odluke, ali poziv svakog pripadnika crkve da otkriva i sledi ostao bi nepromenjen“.

Ono malo ograničenih (i ne baš naučnih) podataka dolazi nam na osnovu istraživanja iz 2000. što postoji ukazuje na to da su mnogi američki sveštenici odavno otvoreni za dijalog na tu temu. I to pitanje je, kao realan predlog, otvoreno još od Drugog vatikanskog sabora, kada su one discipline koje je pomenuo Petro (odbacivanje latinskog, i tako dalje) izmenjene, i bilo je neke nade da bi papa Jovan XXIII mogao da ga ponovo razmotri. „Većina drugih religija ne zabranjuje da se sveštenici žene“, kaže mi Voren Goldstin, izvršni direktor Centra za kritičko istraživanje religije. „Katolička crkva je uvek u svojoj istoriji uspevala da opstane, i ostane toliko velika, zbog svoje sposobnosti da se adaptira“.

Što se njega tiče, otac Ris jeste priznao da postoje valjani argumenti protiv popuštanja pravila o celibatu – finansijski teret sa kojim bi katolici bili suočeni kada bi morali da izdržavaju svešteničke porodice, i ideja da bi sveštenici u celibatu mogli da budu svetiji od oženjenih („Ja jednostavno ne nasedam na to“, rekao je. „Ima mnogo bračnih parova koji su mnogo svetiji od mene“.). Ali on sugeriše da bi mali problemi – na primer, to što bi sveštenici morali da se staraju o svojoj deci – mogli da se reše, i da bi do opcionog celibata realno moglo da dođe u roku od par narednih godina.

„Ne verujem da bi odustajanje od celibata bilo toliki remetilački faktor kao pre 100 godina, recimo“, slaže se Ketlin Grajms, asistentkinja profesora religije na Univerzitetu Vilanova, koja, između ostalih oblasti, proučava spregu telogije i etike. „Pošto mislim da sada na bračni život gledamo kao na pozitivan put ka svetosti“.

Kada god da se dogodi, i iz kojeg kod razloga, odbacivanje bi predstavljalo veoma očigledan korak u reformama – korak crkve u pravcu otvorenosti. To bi bio ustupak tome što živimo u savremeno doba. Opciono ili ne, oženjeni sveštenici bi predstavljali dokaz napretka – i možda bi pomogli katolicima da poveruju da njihova crkva reaguje na egzistencijalnu krizu.

„Papa Franja je rekao sveštenicima i biskupima da se ne ponašaju kao prinčevi“, ili kao da su bolji od svih ostalih, kaže Ris. „To je promena koja nam je bila potrebna. Vi ste sluge, rekao im je, Božjih ljudi. Ovde ste da služite, a ne da vladate“.