Novi "Ratovi zvezda" su mračna (i jedina) strana savremenog filma

Napomena: tekst sadrži spojlere. I bes. Uglavnom bes.

U jednom trenutku "Poslednjih Džedaja", trećem u seriji od bezbroj novih filmova iz univerzuma "Ratova zveda" koje će Dizni praviti sve dok bude i zapadne civilizacije, mrtva Keri Fišer lebdi kroz svemir. Ne, ne princeza/generalka Leja- film se nijednog momenta ni ne trudi da se pretvara da se više radi o dramskom liku- već leš Keri Fišer lebdi kroz svemir, u slow-motionu, praćen gudalima Džona Vilijamsa. I taman kada se pomisli da je eksploatacija došla do svog vrhunca, ona oživi, i leteći kroz svemir, ona se sa ispruženom rukom vrati nazad na brod sa koga je, posle eksplozije, netaknuta, i otišla u svoj hladni grob svemira. Na mesto gde ne može da se vrišti.

A to je ono što sam ja hteo da radim u bioskopskoj sali, i to više puta tokom 150 minuta, koliko traje nova epizoda sage koja se nikada neće završiti. Ne postoji razlog zašto "Ratovi zvezda" treba da traju večno. Ne postoji dovoljno kvalitetnog materijala da se popuni ni ovih dva i po sata. Ali trajaće. Zato što Dizni želi da ih pravi zauvek. I zato što će publika zauvek hteti da ih gleda. A gledaće ih jer pružaju eskapizam od sveta. Ne u smislu "svet je užasan, hajde da se izgubimo na par sati u priči koja ima smisla". Priči koja ima likove za koje vredi navijati. Priči koja nam pruža priliku da proživimo i preživimo i strašne i lepe emocije, priči posle koje ćemo izlaći napolje malo promenjeni, zdraviji, čistiji.

Ne, "Ratovi zvezda", ovi, novi, Diznijevi, koje vode Ketlin Kenedi i Džej Džej Ejbrams, oni pružaju eskapizam iz sveta u kome postoje posledice za postupke, u kome postoje odluke koje ljudi svojevoljno naprave, u kome postoje težnje, ciljivi, prepreke, lekcije, patnja, bol, smrt. U kome postoji stvaran život. Ovi, novi "Ratovi zvezda", sada je potpuno jasno, u svakom svom aspektu su sve kontra od originalne trilogije, sve kontra od zakona filma, sve kontra od filmske umetnosti. Oni su pakt između Diznija i publike u kome u zamenu za cenu ulaznice, publika dobija jeftinu sentimentalnost sa skupim produkcijskim vrednostima u kojoj se najniži porivi, prolazni utisci i trenutni hirovi predstavljaju kao vrline koje treba slaviti.

Kako smo došli do toga da je kadriranje leša vrhunski emotivni trenutak filma? Marvel je sigurno pomogao. Godinama, kroz "Osvetnike", ulozi su se smanjivali, dramski zapleti su gurani u ćošak, sukobi su spuštani na nivoe svađa. Umesto njih, u centar zbivanja su se stavljale promene kostima, forice i nadmudrivanja, CGI bitke bez kraja i početka. Sve što je priroda drame se polako, malo po malo, odbacivalo, dok sve što od nje ostalo nisu bile koste kosti forme . Ali sa ovim lešom Keri Fišer se prošla još jedna granica, tako suptilno i jednostavno, da niko neće ni primetiti da se desilo.

I da, ovaj stav je u manjini. "Poslednji džedaji" će biti neverovatan uspeh. Napravljen je, reklamiran i spreman tako da je to jedini mogući ishod. I ne, ovo nije zavera velikih korporacija protiv publike. Publika je ravnopravni saveznik u ovom projektu. Projektu u kome nema iznenađenja, u kome nema kreativnih rizika, u kome nema umetničkih promašaja i finansijskih katastrofa. Filmska industrija ne može tako nešto više da dozvoli sebi. Ne može da dozvoli sebi da nešto u šta je uloženo stotine miliona dolara ne ostvari ogroman profit. Pošto samo od franšiza i može da živi. Jer ništa drugo publiku ne interesuje. Tako dobijete "proga", užasan rezultat ukršanja evoka i gromlina koje izgleda kao sova na moliju.

Leš nije jedini problem. On je samo simbol. Ništa u ovom filmu ne valja. Ne valja zato što ne postoji ulog, ne postoji rizik, ne postoji problem i ne postoji posledica. U takvom svetu i u takvom okruženju je moguće stvoriti film u kome se svi muški likovi ponašaju kao budale i nikada ne plate za to, a ženski likovi su u službi tih budala.

Po Demeron u prvih dvadeset minuta ovog filma izazove gomilu leševa i uništi celu borbenu flotu Otpora zbog svoje želje da bombarduje veliki brod Prvog reda. Kada se vrati kod Keri Fišer, ona ga malo prekori. I to bude to. Kasnije, kada druga žena, Amelin Holdo, dobije komandu nad brodom, za šta je Po očekivao da će njemu pripasti čast, on organizuje pobunu zato što se ne slaže sa njenim odlukama. Paralelno sa tim, uz pomoć Fina i Rouz, njegove manic pixie dream girl u svemiru, on pravi tajnu diverzantsku akciju koja za rezultat ima potpunu katastrofu. Pobune i diverzantske akcije tokom rata uglavnom za posledicu imaju smrtnu kaznu. Ali u novom novom, vrlom svetu, svi ti leševi i svi ti uništeni brodovi služe tome da Po nauči da ne treba da bude toliko gord. I da, dobija komandu nad preostalim snagama.

Fin, kukavica koja je pokušala da pobegne, i koja stalno pokušava da beži, dobija devojku koja je sve što on nije- hrabra, pametna, sposobna i snalažljiva. Njih dvoje, vođeni idejom o "nadi" idu da onesposobe uređaj koji omogućuje "Prvom redu" da prati brodove Otpora i kroz hiperpogon. Kako je Prvi red došao do ovog uređaja nikada se ne postavlja kao pitanje. I što bi? On ne postoji kao nešto stvarno, on je samo tu da pomeri zaplet dalje, da vidimo Fina kako zajebe stvar na milion različitih načina i nikada ne plati cenu, pošto je šarmantan u svojoj nesposobnosti. A utisak je bitniji od postupaka.

To koliko je utisak bitniji od postupaka pokazuje i činjenica da se Rouz na kraju žrtvuje ne u slavu Otpora, već da bi sprečila Fina da izvrši ritualno samoubistvo. Jer ga voli. I lekcija koju naučimo, dok Prvi red gazi, pali i uništava sve što je ostalo od Otpora, jeste "da nećemo pobediti boreći se protiv onoga što mrzimo, već spašavajući ono što volimo."

Ženski likovi u ovom filmu su puni takvih slatkih floskula koje ne znače ništa. Rej ih u svom pohodu stalno ponavlja. Ponavlja ih Luku, ponavlja ih Karlo Renu, ponavlja ih sebi. Ona ima vere da će stvari ispasti kako treba i to je sve što je potrebno. Jedini razlog zašto se to tako ispostavi je to što bez obzira na sve objektivne okolnosti i manjak logike, optimizam i "nada" moraju da preovladaju na kraju. Ne bilo šta konkretno. Ne postupci kroz žrtvu i trud i promenu. Ne, sve što treba je ponavljati stvari i one će se, kroz magiju scenarija i filmske elipse, ispostaviti kao tačne.

A ispostaviće se kao tačne samo zato što svi mi, i koji pravimo umetnost i koji konzumiramo umetnost, želimo da tako bude. Ono što je bilo sastavni deo ranije je prikazivanje tog procesa. Logično, smisleno, po zakonima ljudskih ponašanja. Taj deo je samo ispao. Ono što je ostalo je samo magično ostvarivanje želja.

To se najbolje vidi u Karlo Renu i Luku Skajvokeru. Ren, koji je između dva filma postao bodi bokser, prolazi kroz transformaciju, i Luk, koji na početku živi na ostrvskoj verziji Mokre gore, prolazi kroz transformaciju. Ta transformacija se dešava kroz interakciju obojice sa Rej. Rej koja je svedena na funkciju potreba scenarista i producenta i reditelja Rijana Džonsona da ova dva muškarca budu u centru. Luk je vrhunski primer netrpljenja posledica. Nije uspeo ni u čemu, a opet je heroj. Pobegao je na svoje ostrvo na kome katoličke monahinje rade kao njegove robinje dok on kontemplira svoj život. On misli da džedaja ne treba više da bude, ali ništa ne radi po tom pitanju. Kada je imao šansu da ubije Rena, on je to odbio da uradi. Kada je video da Rej ide ka mračnoj strani, i nju je mogao da ubije, i opet je odustao. Ovo ne znači da je on trebalo da bude serijski ubica džedaja. Ali ako si suštinski uveren da džedaja ne treba da bude, zašto ništa ne radi po tom pitanju? Makar sebe je mogao da usmrti. Naravno da nije to uradio. Jer je ceo njegov lik lažan. Prazan i glup i nepromišljen. On se femka i pozira na ostvru dok cela galaksija odlazi dođavala. I naravno da ne postoje nikakve posledice za to. To se ne postavlja kao pitanje.

Kajlo, sa druge strane, tokom svojih futurističkih Skype razgovora sa Rej, pokazuje tragove ljudskosti u sebi. To se uglavnom svodi na to što se loži na nju, a ona sa druge strane, ostaje sve vreme naivna i nepromišljena u svom guranju otrcanih fraza i samopravedničkoj kuknjavi. Njene namere se svode na to da natera Luka da se aktivira i da natera Rena da se vrati "svetlu". O njenim namerama i težnjama nikad ništa ne saznajemo jer one nikome od ljudi koji su pravili film nisu bitne.

Naravno, ceo film i dalje ne izlazi iz okvira "mekog resetovanja". Scene, situacije i motivi iz originalne trilogije se ovde arče, kanibalizuju, zlostavljaju, uništavaju. Tu je kantina, samo je sad kazino. Tu je pećina u kojoj se likovi suočavaju sa mračnom stranom, samo su specijalni efekti bolji. Tu je Lejina poruka iz prvog filma, koja je toliko bestidno iskorišćena da su verovatno od stida Luku dali repliku u kojoj kaže da je to "jeftino". Podzaplet "Luk trenira Rej" je cinično prepakivanje Jodinog treniranja Luka. Kroz ceo film, iznova i iznova, citira se i referiše se na stare filmove, ali ne da bi se bilo šta dodalo, promenilo ili problematizovalo, već se samo pozajmljuje i eksploatiše. Prepoznajemo da se radi o "Ratovima zvevzda", i srećni smo što smo dovoljno obavešteni i upoznati sa sagom da možemo da ukačimo vezu. Utisak da smo mi kul i da film zna da smo mi kul je ono što je celokupna vrednost i sadržaj skoro svakog kadra i svake scene.

Tu su i desetine i desetine i desetine slepstik scena, forica i trenutaka koje treba da nam stave do znanja da ništa ovde nije ozbiljno, da se nijednog trenutka nećemo naći u riziku da otkrijemo i vidimo nešto novo, nešto drugačije, nešto hrabro, nešto što nam se možda neće svideti. Nešto što će nas promeniti. Ne, na sigurnom smo, dobićemo ono što očekujemo i ono po šta smo došli- validaciju naših identiteta "fanova Ratova zvevda".

Film kao da i nama i sebi i celoj industriji iznova ponvalja: "sve će biti u redu". Keri Fišer nije mrtva, svako sranje koje se uradi je u stvari samo korak na putu samootkrovenja na kome nema nikakvih stvarnih opasnosti. Na kraju filma, nakon Lukove smrti koja je usledila posle stvaranja njegovog bota za potrebe borbe sa Karlo Renom, vidimo klinca koji se nalazi u sličnoj situaciji kao što se Luk nalazio u prvom filmu. Siromašan, sam i ostavljen, on na nebu vidi brod koji skače u hiperpogon. I u njegovim očima se vidi odlučnost i vera da će i on imati život kao i sada mrtvi Skajvoker. Opet citat, opet referenca, opet "ja znam šta rade ovde". Klinac je mi. On služi da nama stavi do znanja da je okej i da će sve zauvek biti okej. Iako znamo da neće. Ali možemo da se pretvaramo. To ionako radimo i u stvarnom životu po ceo dan. Pošto od stvarne "nade" da će biti bolje smo odustali. Zbog toga i živimo na mrežama, zbog toga i stvaramo avatare sebe koji su mnogo više kul nego što smo mi sami, zbog toga i jedino gledamo filmove iz kojih je izbačeno sve što je film učinilo umetnošću.

Novi "Ratovi zvezda" su naša mera. Simulakrumi umetnosti i života.

JOŠ NA VICE.COM:

Ovaj car je okitio svoju kuću u stilu „Ratova zvezda“ pred Noć veštica

O Stivenu Kingu, putovanju kroz vreme i Ratovima zvezda

Cipele na temu „Ratova zvezda“ glavni hit