Reklame
Музика

Coby, "Biseri iz blata" i zašto je ovaj singl bolna tačka naše stvarnosti

A kome se ne dopada: „Ma šte me gledaš brate — ima neki problem?“

pisao Galeb Nikacevic
14 Decembar 2018, 2:54pm

Youtube skrinšot

Živimo u nečemu što se naziva medijski integrisano društvo. Šta to, zapravo, znači? To je, prvo i osnovno, civilizacijski pomak u kojem smo sredstvima savremene tehnologije povezani na globalnom nivou. Pored svih očiglednih prednosti i mana koje nosi ovakav sistem, on nam pruža jedan radikalno drugačiji pogled na kulturu i konzumiranje kulturnih matrica, a ta dva pojma su, pre svega, nadnacionalni i nadpolitički. A oni su pružili jedan sasvim drugačiji pristup formiranju identiteta, što kolektivnog, što individualnog, na mnogo nivoa. Zašto?

Dosad je svaka kulturna matrica unutar jedne zemlje predstavljala nešto što se na ovaj ili onaj način nazivalo kulturnom politikom. I ona upravo to i jeste bila. Ali povezivanjem preko interneta mi smo je prevazišli. Nekoliko osoba sa različitih kontinenata, različitih govornih područja, kao i potpuno drugačije prirode odrastanja, politike ili tradicije koja ustrojava našu psihološku konstituciju mogu da postanu prijatelji, iako možda čak i ne govore isti jezik. Čak i da se nikada ne sretnu. Ali kakva je to tačka unutar koje oni mogu da postanu prijatelji, unutar koje mogu da se identifikuju i u skladu sa njome zbližavaju i formiraju svoje ličnosti? Ona je kulturološka. Dakle, živimo u vremenu kulturoloških tačaka identiteta, bez obzira na prostorna ograničenja ili, čak, uz minimalno uslova i klasna organičenja. Ona su, pak, dovela do formiranja globalnih matrica i trendova koji su vodili daljoj kulturnoj aproprijaciji, to jest preuzimanju elemenata određene kulture koja se potom očisti od bilo kakvog značenja i konzumira isključivo kao estetska ili emotivna kategorija.

I tu, pre svega, mislim na muziku i muzičke kulture i supkulture u svom najširem mogućem smislu. Od modnih brendova, preko „point coreography“ (kao što je u Gangam Style, Internet mimovi ili K-Pop generalno, kao i hip hop), pa sve do globalnih pokreta, kao što je svojevremeno bio Anonymus. Ono što potencijalno postaje viral i generiše izuzetno veliki broj ljudi je, naravno, za globalnu industriju potencijalni izvor zarade veći nego ikada do sada. I on se veoma dobro unovčio upotrebom algoritama. Naravno, ti algoritmi prate naše online aktivnosti i onda nam plasiraju i nude proizvode (u ovom poznom kapitalizmu, sve se tretira kao prozivod ukoliko na to trošimo vreme i trud, jer se danas više ne kupuju toliko stvari koliko se kupuje iskustvo), za koje se pretpostavlja da će nam se svideti. Unutar tih svetova gde smo svi isti, istih interesovanja, istih promišljanja i osećanja, muzika se pakuje kao proizvod u kojem zbog naglog razvoja tehnologije proizvodnje, dostupnosti i inflacije sadržaja pronalazi nešto novo što mora da nas ukači odmah ili nas potpuno promašuje. Trendovi se smenjuju velikom brzinom, pa trošenje vremena na višeslojnost sadržaja gubi svaki smisao. To, u prevodu, znači da forma i stil preuzimaju glavnu narativnu ulogu, a sam sadržaj odlazi u drugi plan. Nije više toliko važno o čemu se peva, ako stvar ima dobar gruv, dobar stil i korespondira sa kulturološkim tačkama identiteta — na globalnom nivou.

Ali šta je onda sa individualnim tačkama identiteta i, naravno, sa specifičnim različitim grupama, pre svega u jeziku? Jednostavno je rešenje — preuzmi globalni trend i adaptiraj ga lokalnom. Tako, zapravo, na svakom jeziku sveta postoje nekakvi Migosi, nekakva Rhianna ili pak trep senzacije kao što su Chief Keef i drugi. Muzičke matrice su iste, stilske odrednice takođe, zajedno sa manirizmima. Jedino se razlikuje jezik. To mogu da budu RAF Camora na nemačkom, Keith Ape na korejskom ili Coby na srpskom jeziku. I tu dolazimo do poente cele ove priče. Cobija sam namerno pomenuo, jer unutar njegovog stvaralaštva postoji jedna nijansa koja prevazilazi dobro proračunate i negde već sada tržišno prezasićene (da ne kažem inflatorne) manirizme koji se kreću ka površnosti i banalnosti (ostavila me je, ostavio sam je, daj da popijemo ceo klub, itd), koje imaju brojni drugi izvođači sa multimilionskim pregledima. A to je ona nepoznata u jednačini. Neko bi je nazvao poetskim glasom, neko bi je nazvao faktorom X, a neko bi prosto rekao — talenat.

Ja se ne bih u potpunosti složio, jer — da — talent je neophodan, svakako, ali sa druge strane on nikako nije dovoljan. Neophodno je imati jasnu ideju, a potom i radnu etiku kojom se ta ideja isteruje do kraja. Kod Cobija postoji još jedna stvar, a to je rastrzanost između komercijalne i mračne, duboko imanentne i vrlo intuitivne dihotomije stanja. Šta to znači, jednostavnim rečima? On nam u novom singlu (prvi put nakon pesme „Rambo“), daje jedan plesni (karipski ritam), u kombinaciji sa melodijskom linijom koja vuče jasne etno motive evocirajući nepogrešivo na podneblje sa kojeg dolazi i time se igra upravo sa ta dva identiteta — globalnim kulturološkim, a potom i lokalnim, individualnim. Ali na sve to dolazi treći sloj teksta koji se vrlo vešto i krajnje intuitivno (iskreno ne verujem da je u njegovo promišljanje ušlo previše vremena, što je dobra stvar, jer je time iskrenija i nedestilovanija i nimalo pretenciozna), kombinuje ličnu sudbinu protkanu iskustvima svih nas, pa ona kroz testimonijalni izraz lirskog ja vrlo lako transgresira, projektuje se na kolektivno ja koje je, de facto, balkansko, iz te zemlje „krvi i meda“.

I ta „još jedna stvar“ kod Cobija je mrak, moć iracionalnog koje u njegovom stvaralaštvu izlazi kao životna teskoba i velike istine koje se izgovaraju u naizgled jednostavnim i svakodnevnim stvarima. Govori u dihotomijama, govori o patnji i stradanjima koja su, koliko plastično ratna, kao što i sam kaže „mi smo deca rata“, toliko i surovo aktuelna, jer govori od odnosu Istoka i Zapada, o sudaru kultura, ali i o unutrašnjem razdoru između ljubavi i egzistencije, slobode i nužnosti, volje i moranja. Mi bismo bili ovde, ali smo ovde gladni. „Tamo daleko“ imamo svega, ali nemamo sebe. Možeš da otputuješ milion kilometara daleko, da postaneš uvaženi član jednog društva, jedne države. Da primiš sva znamenja i sve titule, ali kada legneš uveče u krevet, sanjaš na maternjem jeziku.

Mi smo u našoj istoriji imali nekoliko velikih migracija, a one su bile prvo političke migracije nakon II Svetskog rata kada se bežalo od komunističkog režima, potom smo imali radne migracije sedamdesetih godina kada se išlo na arbajt u razvijenije zapadne zemlje, a onda i treću migraciju koja je bila ratna. Jugoslavenski klubovi su postali hrvatski, srpski ili bosanski, ali nakon dvehiljadite godine desila se migracija nakon propale tranzicije i novog rađaja represivnog režima u kojoj više odavde nisu išli politički izgnanici, radnička klasa ili ratne izbeglice već — svi. A ponajviše se to oseća u takozvanom odlivu mozgova, to jest u odlasku akademskih građana i svih onih koji više ne vide budućnost u ovoj zemlji. I polako su ti srpski, hrvatski i bosanski klubovi opet počeli da se menjaju i da gube svoj identitet u potrazi za nečim novim, jer ovo više nije bilo ni dobro ni dovoljno. Oni više nisu nacionalni, ali nisu ni jugoslovenski. U toj potrazi koja i dalje traje, za sada smo samo „naši“. Ovde pronalazimo razlike, ali tamo daleko, dok se asfalt i nebo spajaju u nedogled jednom kamiondžiji na Srednjem zapadu Amerike, dok medicinske sestre u Frankfurtu rade svoje dvanaestočasovne smene ili dok naši klinci gledaju kako su građani drugog reda u tim istim školama sa Švajcarcima, Austrijancima i Nemcima, svi sanjaju o nekom boljem vremenu, a ono je skoro uvek „preko bare“, u našim zemljama. Mi odavde sanjamo o odlasku, a oni tamo o povratku, a među njima ima i jedna nova generacija onih koji su rođeni „preko“, a koji nikada nisu imali prilike da vide tu Srbiju. O njoj znaju iz druge i treće ruke, preko režimskih medija i Internet algoritama. S druge strane je nama u Beogradu još koliko-toliko i dobro, ali ekstremna centralizacija sistema u našoj zemlji suši druge gradove, posebno na jugu Srbije, pa se i to pominje: "Šta je tuga, znamo mi sa Juga", a ceo efekat je pojačan snimcima iz njegovog rodnog Prokuplja.

Ali zato svima nama, ma gde bili na svetu u spajanju tih identiteta na globalnom nivou ostaje muzika. Kulturološka tačka identiteta gde se srećemo i u čijem ritmu, melodiji i tekstu pronalazimo katarzu da nam bude bolje, makar na trenutak.

A kome se ne dopada: „Ma šte me gledaš brate — ima neki problem?“