Kako je kokain stigao u Evropu

Nekada droga dostupna samo bogatima i slavnima, kokain je u Evropi pristupačniji nego ikada. A sve je počelo od ribara na severozapadu Španije.

|
01 december 2018, 7:00am

Fotografija: Cultura Creative (RF) / Alamy Stock Photo

Prošlog avgusta, policija je kod Azorskih ostrva presrela brod koji je nosio 2.4 tone kokaina preko Atlantika, u pravcu Galicije. Među uhapšenima našao se 85-godišnji Manuel „Šarlin” Gama iz klana Šarlina, legendarni krijumčar koji se pojavljuje u Netfliks serijalu „Obala kokaina”, snimljenom po mojoj istoimenoj knjizi.

Pre nego što se ušmrče sa ekrana telefona po Londonu i Birmingemu, „garinja” – galicijska verzija španske reči harina (brašno) – mora da se probije kroz ušća reka na obali Galicije i stigne u mala ribarska sela. Recimo da su ribarska, ali danas mnoga o njih opstaju zahvaljujući preprodavcima kokaina a ne pecarošima.

Galicija je kišovita primorska oblast na levom gornjem ćošku Španije, poznata ne samo po hrani već i po ključnoj ulozi u transportu južnoameričkog kokaina u Evropu. Priča o kartelima koji o osamdesetih godina do danas zapljuskuju evropske obale kokainom takođe je priča o Galiciji.

Urbana legenda – delimično zasnovana na činjenicama – govori o čoveku iz Galicije koji je godinama vozio bicikl preko severnog dela granice između Španije i Portugalije. Iz dana u dan, prošao bi granični kontrolni punkt sa vrećom uglja na ramenima.

Iz dana u dan, carinici bi ga zaustavili, pretresli, pročešljali džak, ali nikako nisu mogli da mu nađu robu; svaki put bi ostali čađavih ali praznih šaka. Godinama je to trajalo, gospodin bi pedalisao do granice, mirno sačekao da ga pretresu, i prošao dalje sa svojom pošiljkom uglja. Tek godinama kasnije, saznalo se da je u stvari krijumčario bicikle.

Ova priča savršeno ilustruje Galiciju i njene žitelje – smele, drske, sposobne da se snađu i prežive u ovom zabačenom siromašnom regionu kog država tradicionalno zanemaruje. Galicija je svet za sebe, sasvim svestan razlika koje ga dele od ostatka Španije.

1542706666896-Cocaine_Coast_1
Kadar iz Netfliks serije Cocaine Coast

Ovo nije slučajno. Pod vlašću generala Franka (1939.-1975.), Galicija je bila nerazvijena oblast u kojoj se teško živelo. Madrid ih nimalo nije podržavao niti im pomagao, pa se lokalno stanovništvo – posebno ono sa obale Atlantika i duž granice sa Portugalijom – snalazilo da nabavi sve što mu je bilo potrebno, od lekova do goriva, od ulja do automobilskih delova, od sapuna do građevinskog materijala.

Krijumčari su postali lokalni lideri, heroji, ubrzo pobednici na izborima kako za gradonačelnike tako i za više pozicije u nacionalnoj politici. Tokom pedesetih i šezdesetih, masovno su krijumčarili duvan. Iako su počeli skromno, ubrzo su galicijske bande sedele za istim stolom kao i najmoćnija kriminalna udruženja u Evropi. Bande su prerasle u klanove, neraskidivo povezane krvnim srodstvom.

Na kokain su prešli tokom osamdesetih, tokom decenije u kojoj su se na sceni pojavili Sito Minjanko, Loreano Obinja, i porodica Šarlin. Stav prosečnog Galicijanca ostao je nepromenjen: klanovi su donosili kapital, nudili poslove, držali političke funkcije. Neki su postajali advokati ili uticajni pokrovitelji raznoraznih legitimnih projekata; držali su lokalne fudbalske klubove, finansirali lokalne političke stranke, donirali novac za krpljenje krova lokalne crkve. Ljudi su se ugledali na njih, deca bi u školi pričala kako će jednog dana postati krijumčari po ugledu na tatu.

Na kokain se iznenađujuće lako prešlo. Početkom osamdesetih, kolumbijski karteli iz Medeljina i Kalija tražili su nove načine da plasiraju proizvod na evropsko tržište. Imali su dobre veze u Panami, gde je odnedavno počeo da per pare i galicijski krijumčar Sito Minjanko. Našli su zajednički jezik i shvatili da bi saradnja bila uzajamno isplativa. Kolumbijci su posetili Galiciju i oduševili se kad su videli koliko su državni organi pasivni, kao i u kojoj meri lokalno stanovništvo prihvata kriminalne klanove.

Saradnju su dodatno učvrstili 1984. kada je Medeljin odlučio da ubije kolumbijskog ministra pravde, Rodriga Laru Boniju. Kolumbijske vlasti su žustro reagovale, pa su vođe klana morale da pobegnu iz zemlje. Pablo Eskobar se ustoličio u Centralnoj Americi, ali Mata Baljesteros i braća Očoa su se sklonili u Španiju. Braća su ubrzo pala u Madridu, a u zatvoru naišla na koga drugog do vodeće galicijske igrače. Država je tu praktično postigla autogol - dva klana su se zbližila, pa je Mata Baljesteros ubrzo našao mesto u Korunji, drugom galicijskom gradu po veličini. Saradnja je bila uspešna, pa se u raznim oblicima održala i do danas.

1542707121858-CEF399
Fotografija: Oramstock / Alamy Stock Photo

Galicija je osamdesetih bila raj za trgovce drogom. Nedodirljivi za organe vlasti, živeli su u zamkovima, hranili se besplatno najboljom morskom hranom u elitnim restoranima, redovno se pojavljivali na prijemima ili u kancelarijama uticajnih policijskih službenika i političara. Narko-korupcija postala je deo svakodnevnog života u Galiciji. Narko-distributeri, što lokalni što južnoamerički, smatrali su da im niko ništa ne može; lokalci su uvideli da zaista i jeste ako, pa su ćutali. Vladala je tipična galicijska omerta.

Bujica novca za pranje je navalila kroz sve vidove legalnih poslova u regionu. Stotine firmi je osnovano, zahvaljujući direktnom ili indirektnom profitu od kokaina, a mnoge i danas posluju. Samo treba otići do nekog majušnog mesta kao što je Vilagarsija de Arusa (40,000 stanovnika) negde oko sredine obalskog pojasa, i videti autlete ekskluzivnih modnih brendova i salone skupih marki automobila.


Pogledaj i:


Ono po čemu je galicijska trgovina drogom specifična jeste činjenica da su glavni igrači bili i ostali neobrazovani seljaci. Čak i kad su zaradili milione i pokupovali poslednje modele Ferarija, šetali su okolo u donjem delu trenerke, traktorom obrađivali njive od kojih je nekada živela cela njihova porodica, držali kafane na plaži – prepoznaćete ih samo po tome što žena koja vam pravi sendvič na ruci nosi Roleks. Uvek ih je pratila ozbiljna količina kiča.

Ova priča još uvek traje. Istina, od devedesetih više nema onako upadljivog bahaćenja. Tada je izvršena prva u nizu racija – dobro koordinisanih i organizovanih spolja od strane tužioca Baltazara Garzona (koji se kasnije proslavio istaknutom ulogom u pokušaju izručenja čileanskog generala Pinočea). „Sprečićemo da Galicija postane Sicilija”, izjavio je Garzon tada, ali trgovinu drogom nije uspeo da iskoreni.

Galicijanci su i dalje najmoćniji narko dileri u Španiji. Uzdržani su, oprezni, diskretni, prave se da su ugledni poslovni ljudi, ne pada im na pamet da privlače pažnju na sebe. Kolumbijci im i dalje veruju, a i zašto ne bi kad ovi uspešno isporučuju tone i tone kokaina na evropsko tržište.

Načo Karetero je španski novinar, autor nove knjige Snow on the Atlantic, engleske verzije ranije objavljene „Obale kokaina .

@NachoCarretero

Više na VICE
VICE Kanali