Reklame
Moda

Pogrebnici objašnjavaju kako ljudi biraju odeću u kojoj će biti sahranjeni

Od jednostavnih odora, do promena više kostima Arete Frenklin, evo kako da odabarete odeću za večni počinak.

pisao Ilise S. Carter
14 Decembar 2018, 8:18am

Telo Arete Frenklin na sahrani. Fotografija: Paul Sancya-Pool/Getty Images 

Predsednik Džordž H.W. Buš otišao je na večni počinak noseći sive čarape sa mlaznim lovcima koji lete u formaciji – što je bio omaž njegovoj vojnoj službi i ljubavi prema otkačenim čarapama. U skladu sa svojim statusom "kraljice soula", Areta Frenklin je na odru promenila četiri različite odevne kombinacije, uključujući i cipele sa štiklom od 10 santimetara, tokom svoje četvorodnevne pogrebne službe. Pre nego što je Za Za Gabor preminula, tražila je da njen posmrtni pepeo u crkvu odnesu u Luj Vitonovoj torbici za pse.

Kao što kaže izreka, "Ne možeš to poneti sa sobom". Ali kao što sve više ljudi otkriva, moguće je otići u velikom stilu – i pod svojim uslovima. Pogrebna moda je prirodan ishod pokreta pozitivnosti povodom smrti, koji ohrabruje ljude da razmišljaju o tome kako žele da se postupa sa njihovim posmrtnim ostacima (između ostalog) mnogo pre nego što ih zadesi bolest ili starost. Sa sve više i više potrošača koji izabiraju da prilagode sebi svoj stil života – i stil smrti – i iskustva od kolevke pa do groba, unapred isplanirati šta će obući kada ih smrt zatekne postaje prioritet za mnoge.

Pouzdani podaci o oblačenju pokojnika su retki, ali podaci najveće organizacije pogrebne industrijske grane, Udruženja nacionalnih pogrebnika, sugerišu da su Amerikanci sada manje zainteresovani za tradicionalne pogrebne rituale nego što su to ikada bili. Istraživanje ovog udruženja iz 2017. ukazuje na sve veći broj pogrebnih službi izvan kapela i pokazuje da religiozna komponenta nikada nije bila manje važna. Takođe ukazuje i na to da ekološke sahrane dobijaju na popularnosti. Prelazak na lično sa institucijalnog možda objašnjava zašto toliko mnogo ljudi odbacuje uštogljenu odeću za nedeljnu službu zarad onoga što su oni ili njihovi voljeni zaista nosili u životu.

Prema Amber Karvali, pogrebnici i suosnivačici pionirskog, ekskluzivnog ženskog, pozitivnog pogrebnog zavoda Undertaking LA, sahranjivati ljude u čemu god žele, koliko god bilo ekstravagantno, je apsolutno ispravna stvar. "Moje lično mišljenje je da ti je to poslednja odeća. Zašto bi se, zaboga, brinula šta će ljudi misliti? Mrtva sam. Konačno sam oslobođena toga. S toga, obucite šta god želite“, rekla je ona za VICE. Karavali kaže da su joj postavljali neka neobična teoretska pitanja, na primer, da li bi uklonila udove ili zube pre sarane, ali kaže da u praksi nije nikada odbila zahtev nijedne porodice kada je u pitanju to kako njihova voljena osoba treba da bude predstavljena.

U interesu transparentnosti posla, što je još jedna smrtno-pozitivna praksa, Karavali priznaje da joj je draža komotnija odeća. "Bilo šta što ide uz telo je veoma teško navući. Stvarno teško. Tela, naročito ona koja nisu balsamovana, mogu da se znoje i može da bude teško oblačiti im uske stvari na noge, ili preko ruku. Ako je osoba bila starija, koža može da joj visi. Iz poštovanja da telo ostane što je više moguće netaknuto, ja uvek kažem da donesu komotniju odeću“, kaže ona.

Karavali kaže da mnogi ljudi razmišljaju o izgledu, ali ne i o procesu: "Moramo to da navučemo na telo bez podizanja, tako da sve što donesu mora da bude spremno. Kada donose odeću u korporativni pogrebni zavod, mogu za sve pare da se kladim da će iseći odeću otpozadi i navući je kao ogrtač. Tako da pretpostavljam da možeš da doneseš šta god poželiš". Drugim rečima, ako insistiraš na tome da poslednji put obučeš bandažiranu haljinu Herva Legera, navući to na tvoj mrtvu ljušturu može da bude gadnije i destruktivnije nego što misliš. Naravno, planiranje da budeš sahranjen u haljini negira normalne brige, kao što je njena cena kad je polovna, ili to da će iz svakog ugla izgledati dobro, i u tom smislu, klijenti imaju slobodu da izaberu kombinaciju koja im najviše odgovara.

Socijalna radnica i izvođačica Kejt Higins kaže da je odlučila da legalno i u svom testamentu ozvaniči svoj poslednji izgled, od glave do pete, od dužine šiški ("santimetar i po iznad obrva“), do boje pedikira ("iako se neće videti, želim sveže izlakiranu CND 17 crvenu boju"). Kada je reč o izboru haljine, izabrala je nešto što odgovara njenom stilu i izaziva prijatna sećanja. "Želim da budem sahranjena u svojoj svetlo plavoj haljini sa biserima (bilo da može da se zakopča otpozadi ili ne) koju sam nosila na venčanju svoje najbolje prijateljice. To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom odraslom životu, i osećam se stvarno lepo u toj haljini“, rekla je ona.

Higins kaže da se oseća dobro povodom svog izbora, i šali se: "Pretpostavljam da čak i u smrti želim da imam kontrolu". Ali ona dodaje da misli da je to dobra stvar, kada se uzme u obzir da je gledala kako joj prijatelji iznenada umiru i teret organizovanja sahrane padne na njihove voljene. Osim toga, Higins kaže da je to bukvalno njena sahrana, i želi da se postara za to da se sve odvija u njenom ličnom stilu."„Moja porodica je sklona uštogljenom i konzervativnom. Ne želim da iskoriste poslednju priliku da izgledam ’pristojno’," kaže ona.

Ejmi Kaninghem je direktorka progresivnog pogrebnog zavoda i vlasnica Fitting Tribute Funeral Services, ekološki svesnog i porodičnog pogrebnog zavoda u gradu Njujorku. Ona kaže da organizovanje jedinstvenog i toplog poslednjeg ispraćaja ne mora da uključuje dukate i poznate marke (iako može, ako je to ono što želite). Njena firma se fokusira na ekološke sahrane, koje manje utiču na životnu sredinu nego tradicionalne sahrane sa balsamovanjem i kovčezima, i u ovom kontekstu obična pogrebna odora ima veći značaj.

Ona se zalaže za to da porodice učestvuju u jednostavnim, ritualnim činovima kupanja i odevanja leša voljene osobe – sa ili bez pomoći pogrebnika. "Vredi obući osobu do koje ti je stalo. Nebitno mi je ako je u pitanju samo jorgan iz kuće, ili bilo šta drugo što poseduje energiju porodice ili ljubavi. To je divan simbol", kaže Kaninghem.

Posebno se seća jedne klijentkinje, čija reciklirana odora je bila omaž njenom životnom radu kao umetnice. Gertruda Berg, prijateljima znana kao Gerti, je bila umetnica i dizajnerka koja je pravila haljine od odbačenih tkanina koju bi u modnoj industriji inače bacili. Zamolila je Kaninghem da joj pomogne da osmisli svoj konačni izgled na pogrebnom odru.

Kaninghem se priseća kako je posetila Berg u hospisu radi dogovora: "Došla sam, a Gerti je bila veoma mršava i imala je cevčicu u nosu, ali je bila rečita, ekspersivna i uzbuđena zbog sastanka, kao da joj je na neki način podigao moral, rekla bih. Onda je počela da opisuje šta želi. I želela je samo odoru... želela je da bude jednostavna i iskrojena od lanenog platna", kaže Kaninghem. "Dok sam se tog dana vraćala kolima iz hospisa, setila sam se da mi je jedna koleginica iz Nju Hempšira poslala gomilu lanenih, starinskih čaršava, kao i neke manje komade. S toga sam pozvala Kejt Huver iz Vale Shrouds i rekla joj, "Da li bi sašila ovu odoru za divnu kreatorku, koja želi jednostavnu sahranu u pogrebnoj odori?" Na nesreću, Berg nikada nije stigla da lično odobri konačni dizajn – pala je u komu pre nego što je odevni predmet bio završen. Ali Kaninghem misli da bi joj se dopala: "To je bilo bitno... zato što je Gerti imala sastanak sa mnom, i bile smo u mogućnosti da odemo koji korak dalje, pa čak i učinimo nešto za šta ona ne bi mislila da je moguće. I ta odora je zaista bila veoma posebna."

Tagged:
ritual
Kultura
smrt
Religija
sahrana
pogrebnici
Životni stil