Ovo je vaš mozak kada mrzite

Nije trebalo ja da sedim u toj stolici. Prvobitno sam na Srednji Zapad želela da pošaljem oca čovek po imenu Dejv. Dejva sam upoznala na Reditovom tredu Ask Me Anything, gde je on ispitivao bivšeg pripadnika Kju Kluks Klana tražeći savet kako da dopre do nekog najrođenijeg. Ovaj dvadesetogodišnjak, naime, pokušavao je da izvuče rođenog oca iz Klana još od svoje 14. godine. Kako je ispričao, njegov matori prvo je bio uvučen u nekakve rasističke molitvene grupe nakon što je postao uveren da ga je afirmativna akcija koštala posla u srednjim godinama. Njegov tata kasnije je postao bona fide regruter za bele suprematiste poznat kao “Kligl”, napustivši KKK tek kad se nije složio sa antisemitskim porukama koje su njegovi ortaci počeli da šire tokom kampanje Donalda Trampa. Ali Dejv (koji nije hteo da mi otkrije pravo ime dok je opisivao svoje odrastanje) nedavno je načuo glasinu da je njegov ćale počeo ponovo da se druži sa starom ekipom — zbog čega se osećao kao da u njegovoj porodici nikad neće doći do pomirenja.

Kako Dejv kaže, određena vrsta verbalnog sparinga sa njegovim ocem bila je dominantna drama njegovog mladalačkog života. Posle srednje škole, išao je na jezuitski fakultet da bi studirao kako rasisti koriste Sveto pismo i knjige kao što su Protokoli sionskih mudraca ili čak Majn Kampf da bi opravdali svoja uverenja. Cilj mu je bio da pokuša da razume ovog krajnje faličnog čoveka koji ga je vodio na spaljivanja krstova, ali mu nikad nije dopustio da im se pridruži u hitlerovskim pozdravima. “Nije da sam to želeo, ali to je jedna od stvari koja mi se urezala u mozak”, prisetio se Dejv. “Pomislio sam da je to možda znak da u njemu ipak još ima malo dobra.” Iako je napustio koledž, i dalje ga je mučilo pitanje kako je tako “dobar” čovek koji mu je kupio prvo pivo mogao da mu zabrani da se druži sa rođakom mešane rase.

“Voleo bih da mu pomognem”, rekao mi je. “Ali istovremeno, ne želim da trošim energiju na nešto što izgleda kao potpuno izgubljen slučaj.”

Prvobitno sam kontaktirala Dejva u maju da bih napisala članak o njegovom životu i pokušajima da izvuče oca iz ralja jedne mrzilačke grupe. Tražio je da mu potvrdim da sam novinarka i potom smo ponovo počeli opsežno da pričamo. Ali iako je u jednom trenutku rekao koliko je uzbuđen što konačno može da podeli svoju priču sa nekim ko to može da iskoristi da pomogne drugima, Dejv je na kraju prestao da odgovara na moje poruke. Iako je moguće da je izgubio interesovanje za naš razgovor, delovalo mi je kao da ga je uplašila ideja da bi njegovi deda i baka — za koje je tvrdio da nemaju pojma o svemu ovome i da su dobro poznati u njihovom gradiću — mogli nekako da saznaju za mračnu tajnu njegovog oca. (Nije odgovorio ni na zahtev za odobrenje teksta.)

Na kraju, neću uspeti da ostvarim prvobitnu nameru da u celosti ispričam Dejvovu priču. Ali nisam mogla da prestanem da razmišljam o nekim njenim aspektima; naime, ideja o očinskoj figuri koja je saosećajna, ali ne i apologetska. Dejv je mrzeo sve u šta njegov otac veruje, ali kad se sve sabere i oduzme, on mu je i dalje najbliži rod. Želeo je samo objašnjenje zašto je primarni muški uzor u njegovom životu ispao tako kako je ispao. Da li je njegov tata bio rođeni rasista ili prosto nije imao s kim da se druži sem sa članovima KKK koji su ga oberučke prihvatili? Ili ako nije od početka bio rasista, da li je postao jedan od njih tokom tih druženja sa njima? Postoji li suštinska razlika između ta dva?

“U meni se vodi ozbiljna polemika da li čovek kog želim da spasem uopšte više i postoji”, rekao mi je Dejv. “Osećam se kao da sam utrošio previše vremena, a, da budem sasvim iskren, u ovom trenutku samo držim fige i nadam se da će neko drugi uspeti u onome u čemu ja očigledno nisam mogao.”

Nedugo nakon što su prošle godine beli suprematisti marširali na kampusu Univerziteta u Virdžiniji u Šarlotsvilu, dvorasni novinar Panama Džekson napisao je esej o emocionalnim posledicama pokušaja da se odrekne MAGA majke. Priče o ljudima koji pokušavaju da se izvuku iz mrziteljskih grupa takođe su postale popularan žanr eseja pod Trampom. U međuvremenu, manje se pisalo o tome kako mentalna strana ekstremnog rasizma — umesto rudimentarne, svakodnevne, sistemske strane — može biti prepoznata i lečena.

I tako sam se našla u Omahi. Plus, rezonovala sam, ako već ne mogu da pomognem uznemirenom mladom čoveku kog sam upoznala na internetu da pronađe odgovore koje traži čitavu jednu deceniju, onda sam se makar nadala da ću naučiti nešto o najsavremenijem istraživanju šta mržnja učini mozgu. Kao novinarka koja provodi sate i sate nedeljno kopajući po 4Chan-u i Reditu, često sam se pitala da li ću se otrovati ironijom ili makar dovoljno zasititi najmračnijim jamama veba tako da mi se mozak nekako prespoji i počne da sledi retoriku koju prezirem. Po toj logici, delovala sam kao savršeno zamorče za ovaj eksperiment.

“Za sada si bezbedna”, našalio se istraživač po imenu Pit Simi kad sam mu se konačno pridružila u drugoj prostoriji da gledam rezultate zajedno sa profesorkom poslovne administracije sa Univerziteta u Omahi po imenu Đina Ligon i šačicom njihovih studenata, koji su došli za vikend da se pohvale svojim radom u sklopu Laboratorije Koraleski za komunikacije i primenjeno ponašanje na UNO-u. Zajedno smo gledali snimak mene kako zurim u protest ukrašen crvenim zastavama, a potom i skalu koja pokazuje da je moj “bes” skočio u nebesa kad su se pojavili kukasti krstovi. Osetila sam, da budem sasvim otvorena, pravo olakšanje.

Vilkinsov govor bio je inspirisan sveobuhvatnim naporima društvenih nauka posle Drugog svetskog rata da objasne dubinske korene rasizma kao psihopatološkog problema. Najuticajniji rad na ovu temu odmah posle Trećeg rajha, Autoritarna ličnost iz 1950. godine, nazvao je skup osobina ličnosti koje omogućuju ekstremni rasizam “f-sindromom”— gde “f” stoji za fašizam.

Jedan od koautora knjige, Nevit Senford, tvrdio je da je autoritativna ličnost “manje ili više normalno zastupljena” u savremenom društvu, što će reći da je verovatno neizbežna. Uspešna primena zakona o građanskim pravima šezdesetih, međutim, na kraju je inspirisala ljude da o rasizmu počnu da razmišljaju kao o nečem što može da se iskoreni ili makar zauzda. Prema studiji iz 2016. godine po imenu “Bolesni rasista: Rasizam i psihopatologija u eri slepila na boje” ova škola mišljenja je kulminirala grupom crnih psihijatara koji smatraju da je šovinizam suprotan normalnom — da on može da čini mentalnu bolest koja se da klasifikovati. Glavni među ovim misliocima bio je Alvin Pusant, koji je posle ubistva Martina Lutera Kinga 1968. godine tvrdio da ekstremni rasizam treba da se uvrsti u Dijagnostički statistički priručnik mentalnih poremećaja (DSM) kao podvrsta poremećaja uobrazilje.

Prema “Bolesnom rasisti”, Američko udruženje psihologa odbacilo je njihove argumente za uvrštavanje, pozvavši se na studiju koja je pokazala jednake nivoe autoritativnosti među južnjacima i severnjacima kako bi se pokazalo da je rasizam normalan i da se stoga ne doživljava kao mentalna bolest.

Ali ta rasprava nije zamrla. Na godišnjem sastanku Američkog udruženja psihologa 1978. godine, psiholog po imenu Karl Bel tvrdio je da je rasizam praktično samo poremećaj ličnosti narcizma. Godine 1980, predsednik ovog udruženja rekao je da je obaveza profesije da konačno donese odluku je li rasizam mentalni poremećaj ili društveni problem. Nisu to učinili. Neuspešni pokušaji da se okonča ova rasprava ponovo su se zahuktali 1987. i 1994. godine.

Senfordova normalizacija predrasude — ne kao dobre stvari, već kao neizbežne — zadržala se u američkom životu. Godine 2005, Vašington Post objavio je članak o tekućoj raspravi koja je tvrdila da se neki zdravstveni radnici protive ideji uvrštavanja rasizma u priručnik zato što bi to dovelo do “ispiranja mozga” ljudi koji iskazuju “običnu predrasudu”. U skorašnjem telefonskom razgovoru, Pusant, sada star 84 godine i vanredni dekan za studentska pitanja na Školi medicine na Harvardu, rekao je da je to i dalje preovlađujuća škola mišljenja. “Ljudi koji izrađuju DSM neće za to ni da čuju”, rekao mi je. “Oni smatraju da bi to na neki način pružilo izgovor mentalne bolesti ljudima koji su rasističke ubice.” I istina je da predstavljanje zločina iz mržnje kao proizvoda ludila teoretski može da se obije o glavu u pravnom okruženju — sudija iz Vajominga na suđenju za ubistvo Metjua Šeparda slavno je morao da zabrani odbranu “panike od gejeva” za jednog od ubica, iako je takva odbrana tehnički i dalje pravno prihvatljiva u svim saveznim državama sem tri.

Ali čak i ako zdravstvenoj zajednici i dalje nije prijatno da koristi klinički rečnik kako bi opisala šovinizam, obični ljudi izgleda da ga često navode kao objašnjenje za svoje neprimereno, pa čak i zlo ponašanje. Kad je bejzbol igrač Džon Roker 1999. godine dao ozloglašeni intervju za Sports Ilustrejtid prepun odurnih opaski, komesar lige mu je naložio da ide na terapiju. I Majkl Ričards i Pola Din tvrdili su da su potražili pomoć nakon izrečenih rasističkih kletvi. U skorije vreme, Rozen Bar okrivila je lek ambijen za rasistički tvit o bivšoj Obaminoj savetnici Valeri Džeret.

Ljudi osramoćeni u javnosti, naravno, imaju koristi od tvrdnje da je njihovo ružno ponašanje bilo uzrokovano silom izvan njihove kontrole. Ali eksperti kao što je Pusant i dalje misle da, čak i ako izmenjena hemija mozga ne može prikladno da objasni rasizam, osoba može da bude preobraćena tako da gaji manje predrasuda.

“Mediji ne ističu dovoljno osobe koje su bili rasisti pa su se promenili”, rekao mi je on. “Ne dešava se često, ali njihov život postaje uravnoteženiji, osećaju manje anksioznosti i depresije, i na kraju uvide da te njihove uobrazilje nestaju. Kladim se da se to redovno dešava.”

Javne ličnosti za koje se zna da su potražile profesionalnu pomoć zato što su se gađale rasističkim epitetima sasvim sigurno su zahvalnije za citiranje od prosečnog regrutera iz KKK. Ali da li članovi mrziteljskih grupa postaju manje ekstremni u svojim uverenjima kad postanu srećniji ili usredsređeniji u svojim životima?

“U tim trenucima ekstremne samoće, uzimao bih telefon i zvao upravo one za koje sam znao da ne bih smeo zovem”, rekao mi je. “Ali oni mi se nisu javljali.”

U članku iz 1995. pod naslovom “Kuglajući se sam: Opadajući društveni kapital Amerike”, sociolog sa Harvarda Robert Patnam tvrdio je da američka demokratija slabi zato što ljudi ne učestvuju više toliko u društvenim organizacijama i klubovima. Naslov članka, koji je kasnije postao toliko popularna knjiga da je njen autor pozvan u Kamp Dejvid i intervjuisan za magazin Pipl, potekao je od činjenice da je između 1980. i 1993. godine učešće u ekipnim takmičenjima u kuglanju opalo za 40 odsto, dok je ukupan broj kuglaša skočio za 10 odsto. Pored tog naslovnog detalja, Patnam je istakao činjenicu da se manje očeva učlanjivalo u JCI, manje njihovih supruga učlanjivalo u udruženja roditelja i nastavnika, a manje njihove dece učlanjivalo u izviđače delom zbog većeg učešća žena u radnoj snazi i veće geografske mobilnosti. On je tvrdio da je naše društvo — nekad “zavidno”, ali danas sastavljeno od neusidrenih ljudi bez nekog cilja u životu — uglavnom sprečeno da učestvuje u građanskoj raspravi zato što njegovi članovi odlučuju da slobodno vreme provode ispred televizora umesto sa drugim ljudima.

Prošle godine je sociolog Majkl Kimel ustvrdio u svojoj knjizi Izlečenje od mržnje da je isto odsustvo društvenog kapitala često razlog što se mladi ljudi okreću ekstremizmu. Kad sam ga intervjuisala o tome, Kimel mi je rekao da je drugarstvo koje bi osetili u ovim grupama takođe nešto što je regrute zadržavalo u njima dugo nakon što su počeli da preispituju nezdrave zaključke belog suprematizma. Kao što je Makalir opisao: jednom kad otuđite ostatak vlastitog društva nakaradnim stavovima, postajete prilično usamljeni ako napustiti jedine ljude koji vas još prihvataju.

Štaviše, “potezanje konopa” kroz koje je Makalir prošao zvuči umnogome kao ono čega se Dejv seća u odnosima sa zabludelim ocem. “Na neki čudan način, Klan umnogome podseća na neku grupu podrške, baš kao što su, na primer, Anonimni alkoholičari”, rekao mi je Dejv, delom sugerišući da priča o neopozivom rasizmu bar delimično ima veze sa željom za pripadanjem.

Očigledno je da su neki ljudi koji se pridružuju ovim grupama u nekoj vrsti potrage za identitetom. I kako onda da suzbijete rast pokreta za beli suprematizam kad, kao što je Patnam prvi uverljivo ustvrdio u “Kuglajući se sam”, druge ostvarive alternative za druženje decenijama uporno opadaju? Nema sumnje da je trend ka usamljeničkom slobodnom vremenu porastao od sredine devedesetih. Kablovske vesti koje gledaju stariji građani partijski su obojene i samo pojačavaju pristrasnost. Milenijalsi više vole da ostanu kod kuće nego da izlaze. Mlađi od njih provode većinu budnog vremena na društvenim mrežama, koji služi kao mehur za sebe. Može se reći da je povećano učešće u mrziteljskim grupama posledica izolacije savremenog života ili da je ovo izolacija Amerikanaca negovala banalnije oblike rasizma i preoblikovala ih u nešto još ekstremnije.

Simi, jedan od istraživača koji vodi laboratoriju u Nebraski, ima dugi adresar aktuelnih i bivših belih suprematista koji se proteže u sve tri pomenute generacije. Kao mladi akademik, imao je običaj da iznebuha kontaktira ekstremiste preko poštanskih pretinaca i zamoli ih da im se pridruži u njihovim kampovima. Godine 2012, počeo je da sakuplja životne priče svojih subjekata kako bi proučavao poteškoće koje oni imaju kad napuste krajnju desnicu.

Vrlo brzo je na videlo isplivao obrazac — mnogi od takozvanih “bivših” žalili su se na refleksne ili neželjene reakcije koje su nastavili da doživljavaju na određene okidače iz okruženja. Na primer, razgovarao je sa ženom po imenu Boni koja je opisala svađu sa radnicom latinskog porekla u restoranu brze hrane i kako je, besnoj zato što je njen hamburger ispao mali, iz nje pokuljala bujica rasističkih uvreda, uzvik “bela moć” i pokazivanje nacističkog pozdrava. Posle je rekla Simiju da je bila “ophrvana sramotom i nevericom”. Sveukupno, jaka trećina od 89 učesnika sa kojima je tokom pet godina razgovarao koristila je reč “zavisnost” kad je opisivala borbu da se oslobodi nezdravih uverenja.

Simi mi je objasnio da je bilo teško reći zašto su tačno njegovi sagovornici izabrali baš tu reč. Jedna teorija koju je razvio bila je da je zavisnost možda svima poznati narativ u našem diskursu — epidemija opioda najgora je kriza sa drogama u Americi svih vremena i društvo se dovoljno razvilo da pokaže više saosećajnosti prema zloupotrebi opijata. Manje pozitivno, neki su možda samo pokušali sa sebe da skinu odgovornost. Ali kako je Simi vodio te svoje intervjue, sve je više počinjao da misli da su njegovi subjekti istinski slomljeni ljudi.

“Jedna od stvari, međutim, koja je postala prilično jasna još tamo negde 2012. godine bili su pojedinci koji su se žalili da se osećaju kao da su trajno oštetili mozak svojim angažovanjem, govoreći o nedobrovoljnim i neželjenim reakcijama, o nekoj vrsti trajnih posledica”, rekao mi je Simi. “Ljudi su opisivali ono što bismo mi u sociologiji nazvali ‘zaostatkom identiteta’, što znači da, jednom kad napustite neki identitet, mogu zaoostati njegove trajne posledice ili da vam se on periodično vraća. Dakle, postoji potencijal za zaostatak sa bilo kom vrstom identiteta, a naročito s onim koji je igrao centralnu ulogu u nečijem životu.”

Studija je uporedila pet bivših suprematista sa pet boraca mešovitih borilačkih veština; potonji su odabrani kao kontrolna grupa zato što su bili beli muškarci koji su takođe skloni vlastitom obliku agresivnog ponašanja. Uprkos veoma malom uzorku, podaci su za početak pokazali dovoljno intrigantne rezultate. Na primer, kad je u pitanju polovina grupe koja se sastojala od bivših belih suprematista, osvetlilo se nekoliko moždanih regija koje se nisu upalile u kontrolnoj grupi. Značajno odstupanje pojavilo se u testovima oblasti koje upravljaju procesuiranjem lica, jezika, simbola i karaktera, kao i potiskivanje emocija, čak svega 100 milisekundi nakon što su subjekti videli provokativne slike.

Ovo mora da dođe s određenim ogradama. Na primer, moguće je da su se zato što su proučavani ljudi svesno odbacili beli suprematizam, sofisticiranije oblasti mozga kao što je čeoni režanj, koji učestvuje u potiskivanju emocija, aktivirali da bi pokušali da suzbiju tu prvobitnu razliku u procesuiranju ili da potisnu emocije koje uz njega idu. Drugim rečima, možda su znali kako ne treba da reaguju. Ipak, preliminarni nalazi studije sugerisali su da su ljudi s istorijatom belog suprematizma ove stimulanse doživljavali suštinski drugačije od kontrolne grupe — i dovoljno brzo da se sugeriše da se to dešavalo na podsvesnom nivou.

Za potrebe studije, Simi se udružio sa Ligon, koja proučava zašto ljudi reaguju na određene poruke upućene potrošačima. Ona je odlučila da svoju ekspertizu usmeri ka radikalizmu — ili onome što zove “terorističkim brendovima” — nakon što je pohađala konferenciju na kojoj je otkrila da su ljudi s određenim stilom vezivanja bili skloniji da se sete nekog određenog plasiranja robe u filmu ukoliko su bili u naglašenom stanju straha.

“Teoretski, uplašite se kad gledate horor film, tako da biste mogli da se zakačite sa flašu vode u horor filmu ako posedujete tu konkretnu karakteristiku”, rekla mi je ona. “To je ta jedna suluda stvar koju su uspeli da izmere. A ako možete to da uradite sa horor filmom i flašicom vode, onda možete to da uradite i sa snimkom ISIS-a.”

Ligon se tako sada posvetila tome kako funkcioniše propaganda i iako možda nije očigledno da je pravo mesto za proučavanje radikalizacije poslovna škola, to na neki način ima smisla. Na kraju krajeva, lider ISIS-a Abu Bakr al-Bagdadi tehnički vam prodaje nešto, bilo da se radi o životu ispunjenom značenjem ili samo osećaju pripadnosti.

Ova dva akademika su kod bivših suprematista pronašli istinsku kognitivnu disonancu: iako su se ovi ljudi javno odrekli ideologije belog suprematizma, i dalje su iskazivali skokove u “radosti” nakon što im je prikazana slika nacističkog okupljanja. Implikacija je da je ekstremizam nešto čega nikad do kraja ne možete da se rešite, bez obzira koliko vi to želeli.

Iako test kom sam se ja podvrgla nije sugerisao da sam oštetila mozak probijajući se kroz rasističke forume i tredove zarad posla, on mi jeste pružio bolji uvid u to kako “teroristički brendovi” mogu i dalje da utiču na osobu izvan ekstremističkog obora. Moja reakcije sreće skočila je kad sam ugledala izbegličku porodicu, neonacističku porodicu i grupu dece koja se spušta niz vodeni tobogan u sklopu nekog propagandnog videa ISIS-a. Moja ličnost očigledno je izuzetno podložna ovoj vrsti porodično orijentisanih slika.

Ali nauka poput ove ne može da uradi mnogo više od ovoga u pružanju nade za premošćivanje jaza poput onog koji se otvorio između Dejva i njegovog oca. Tokom naših razgovora, ovaj dvadesetogodišnjak rekao je da je na kraju počeo da se distancira od sopstvene porodice — uključujući i čoveka kog je želeo da spase. “Želim jasno da stavim do znanja nisam apologeta rasizma ili da ni na koji način ne branim oca”, rekao mi je on. “On je postao odvratna, zla osoba, uprkos vlastitoj svesti o grupi sa kojom se druži. Ali razumem kako je dospeo tamo i smatram da ljudi prebrzo satanizuju rasiste ne znajući kako su oni zapravo postali takvi. Niko se ne rađa kao rasista, ali milioni muškaraca i žena poput mog oca okreću se takvom načinu razmišljanja, a na osnovu onoga što sam video i čuo, svi oni stignu tamo putem istih ili dovoljno sličnih iskustava.”

Ljudi možda s pravom satanizuju rasiste, kao što je rekao Dejv, ali još se nismo složili, bar ne na zvaničnom nivou, oko toga da li je njihove stanje mentalne prirode i da li se ono u jednom trenutku onda otrgne njihovoj kontroli. A Simi kaže da bi morao da zna mnogo više o neuropsihološkoj arhitekturi ove problematike da bi mogao da predloži moguće lečenje ili intervenciju.

“Ali u smislu kognitivno bihevioralne terapije, to nam omogućuje da steknemo mnogo bolje razumevanje sa čim ovde imamo posla, u smislu koliko duboko ušančeno nešto od ovoga može da bude”, rekao mi je on. “Dakle, na najosnovnijem nivou ovo nam govori da, jednom kad napustite grupu, to nije kraj priče. Mislim da to ima prilično ozbiljne implikacije.”

Drugim rečima, najnoviji dokazi ukazuju na to da prihvatanje mrziteljske ideologije može da vas preobrati. A to znači da jednom kad ste ušli u nju, možda više nije ni bitno kako ste tamo dospeli.

Pratite Eli Konti na Tviteru.