Život posle heroina je divan i dosadan

‘Ono što želim da vam kažem o heroinu’ novi je serijal tekstova prijateljice i saradnice VICE-a Hane Bruks. Hana je spisateljica i muzičarka iz Melburna, koja je nekoliko godina provela boreći se sa zavisnošću od heroina. Ovi članci su pisani dok je bila gost rehabilitacionog centra Houp na Tajlandu.

Sreda je, 9 sati izjutra. Nalazim se pozadi u velikom džipu koji putuje od Srirače do Bang Saraja, ribarskog seoceta kod Pataje na istočnoj obali Tajlanda. Oslanjam glavu o levi prozor i gledam kroz desni. Vidim upetljane električne žice duž puta Sukhumvit koje vise sa uličnih svetiljki poput zmija. Vozač zaustavlja pred prodavnicom sa bilbordom na kom piše: “Trgovina decom koja prose je nezakonita.” Na štandu sa voćem kupujem smudi po imenu “Lady Fragile Drink” i palim cigaretu. Vidim svoj odraz u ogledalu i on uspeva da me iznenadi.

Plavuša sam s osunčanim tenom koja puši dugu mentol cigaretu.

Čista sam i upravo sam napustila kliniku za rehabilitaciju.

Akiko, dvadesetdvogodišnja zavisnica od heroina iz Australije, takođe je sa mnom. I ranije smo napuštale kliniku i ponovo počinjale da uzimamo drogu. Ovaj put pravo iz klinike idemo u Kuću nade, ustanovu za trezveni život. Deluje kao najsigurniji korak. Za sada zaboravljamo na dom jer za Akiko i mene dom je suviše opasan. Povratak u Australiju i ruševine našeg zavisničkog života pokrenuo bi žestoki impuls za uzimanje droga. Ima suviše uspomena i asocijacija, i prerano je da budemo među njima. Ne smemo da rizikujemo i zato ostajemo na Tajlandu, izopštene zbog svoje zavisnosti, i držimo se jedna druge kao mačići.

U prethodnim slučajevima umela sam da uzmem drogu u roku od sat vremena po napuštanju lečenja. Ponekad sam znala da ću to uraditi. U drugim slučajevima bi me porazile okolnosti. Jednom je članica Anonimnih narkomana poslata da me pokupi sa detoksikacije. Nisam je poznavala, ali mi je rečeno da je pouzdana i da ćemo se dobro slagati. Glumila je u kultnom australijskom filmu Psi u svemiru. Nik Kejv je “umro u njoj” na turneji u Berlinu. Bila je australijska džanki zvezda koja je apstinirala od droge čitavu deceniju, nakratko posrnula i sada je bila devet meseci čista.

Na putu do kuće, pitala me je da li me i dalje opseda želja.

“Da”, odgovorila sam. “Ne prejako. Znam da će vremenom oslabiti.”

Zurila je u put pred sobom.

“Da li želiš da se uradiš?”, pitala je.

“Molim?”

“Da li želiš malo da uzmeš?”

Dlanovi su počeli da mi se znoje i osetila sam poznate leptiriće u grudima. Bila sam u nevolji. Upravo sam provela nedelju dana na detoksikaciji: znojeći se, tresući se, boreći se s mučninom. Da li sam zaista želela ponovo da prolazim kroz sve to?

Samo jednom, obećala sam.

Skrenule smo sa autoputa, prema kući mog dilera. Uradile smo se i razgovarale o Astral Weeks i Timu Bakliju, i kako je ona odrasla u Italiji u komuni. Dovršile smo dozu, stavile karmin na obraze i odvezle se do sastanka Anonimnih narkomana u šest popodne, gde sam dobila aplauz što sam se vratila čista.

Kad se probudim, svetlo je. Isprva ne prepoznajem zavese niti da sam u novoj sobi u kući za trezne. Tiho je. Spavala sam do 7 ujutro, duže nego što sam mesecima, i nema nikoga u blizini. Nakon što sam provela vreme na rehabilitaciji okružena sa 30 ljudi, ovo mi je sada čudno. Istražujem teren. Kuća je velika, bela i izdeljena na tri nivoa. Pojavljuje se gojazno belo štene i trči ka meni. Do nas je koliba koja samo što se nije raspala, u čijem dvorištu trčkaraju deca i mršavi pilići. Ispred kapije su vitki smeđi konj i čopor uličnih pasa koji su, rečeno mi je, napali prethodnog kućnog psa i otkinuli mu nogu. Pazim da zatvorim kapiju.

Ne dešava se mnogo šta.

Ostajem čista.

Sledim raspored kuće za trezne. Pojavljujem se na vreme. Pišem. Vozim bicikl do plaže gde mladi momci sporo džogiraju uz obalu, trenirajući da budu Mai Tai bokseri. Slušam samo folk šezdesetih i sedamdesetih. Ništa drugo mi ne odgovara; sve ostalo je suviše nervozno i naporno. Noću odlazim do hrama da kupim zastarele kupaće kostime koje niko drugi ne želi, a tokom dana da se molim. Presvlačim krevet i perem kosu ne više od triput nedeljno.

Život je jednostavan i ostajem čista.

Ujutro kupujem voće za doručak. Ne kradem, iako dolazim u iskušenje, zato što mi nedostaje uzbuđenje koje pri tom osećam. Imam previše vremena i provodim ga prebirajući po mangoima. Njuškam ih. Nežno pritiskam prstima njihovu drečavožutu kožu. Oduševljavaju me najsitnije stvari. Nekada me je oduševljavalo kad bih kupila drogu. Volela sam heroin, ali sam više volela anticipaciju urađenosti. Živela sam za trenutak kad imam pun špric, spreman za ubrizgavanje. Tada je svet bio savršen. Bila sam Boginja, bila sam kraljica, a sve nakon toga bilo je razočaranje.

Kad sam uzimala mnogo heroina, gnušala sam se ljudi koji obavljaju svakodnevne obaveze: džogiranje, kupovinu hleba, ručak u kafićima. Njihova ljudskost bila je očigledna i nisam želela da budem deo toga. Živela sam kao da mi stopala gore. Sve je bilo divlje i razbarušeno. Mrzela sam jednostavnost njihovih života i bila sam iscrpljena složenošću svog. Ponekad bih bila strašno umorna. Sa simpatijama bih zagledala zemlju po kojoj hodam i zamišljala sebe kako ležem na nju, polagano, i ostajem tamo zauvek. Nikad se više ne bih pomerila. Zemlja bi bila topla od sunca a ja bih bila u miru sa samom sobom. Ležala bih nepomično i čekala da me zemlja proguta, a ako ne bi, čekala bih da se nebo sruši i padne na mene, oblak za oblakom.

Svi mi doživljavamo preobražaje na svoj način. Akiko vadi svoje olovke i počinje, prvi put posle mnogo godina, da crta. Druga stanovnica kuće, Džester, narkomanka britansko-jamajkanskog porekla, nosi masku protiv gripa i pleše uz stari R&B na svom balkonu. Afid živi na gornjem spratu i ćutljiv je. On je Egipćanin i direktno je učestvovao u revoluciji.

“Moj život je bio kao akcioni film”, kaže on. Priča mi o bitkama u kojima je učestvovao na heroinu i LSD-u.

On maše rukom ka bazenu gde se izležavaju naše kolege i uzdiše.

“Nisam navikao na ovo.”

Moj život je bio u haosu godinama, ali sam najporemećenija bila poslednjih nedelja pre dolaska u Houp. Sve mi se nagomilalo. Toliko puta me je hapsila policija da je većina dilera odbijala da mi proda robu zato što sam bila suviše upadljiva. Nisam mogla da pomirišem sendvič a da ne povratim. Moje ruke bile su kao loše izvezena tapiserija. Moj brat je odbijao da izgovori moje ime. Vežbala bih osmeh u retrovizoru kola zato što više nisam umela prirodno da se nasmešim. Moja adikacija samo se pogoršavala. Upadala sam u sve gore situacije. Više nisam mogla da izađem na kraj sa haosom koji sam izazivala. Uskakala sam iz jedne katastrofe u drugu, gušeći se od njihovih posledica. Nisam se više izvinjavala ni za šta niti pokušavala bilo šta da popravim zato što nisam mogla da garantujem da se to neće ponoviti.

Moj dečko je pokušavao da me spase. Uvek bi me vozio na detoksikaciju, a ja bih uvek bežala s nje. Vozio me je na plažu, gde sam ležala znojeći se na brodu. Vozio me je u grad, a ja sam pokušala da iskočim iz njegovih kola u pokretu. Vozio me je u izolovanu kolibu na planini i uspela sam da izdržim do kraja, ali sam uzela drogu istog trenutka kad sam stigla kući. Posle toga me je redovno vozio nazad u moju kliniku za detoksikaciju. Stizao mi je heroin tri dana zaredom pre nego što sam ga ubedila da me pokupi, odveze da kupim smek, plati za njega i podveže me dok sam se ubrizgavala pred njem, iako se i sam oporavljao od heroinske zavisnosti. Obećala sam mu da će to biti poslednji put i ne znam zašto mi je poverovao, jer ja nisam. Na šalu koji sam upotrebila za podvezivanje, napisala sam zavet krvavim prstima: “Gotovo je”.

Mi stvarno mislimo te stvari dok ih izgovaramo.

Vezala sam šal oko teškog kamena i zamolila dečka da me odveze do svetionika, gde sam ga bacila sa litice u tamnu vodu ispod sebe.

Ovo je poslednji put.

Ponovo sam uzela drogu u zoru.

Nedugo zatim, prestala sam da odlazim kući. Nisam više mogla da podnesem laganje i osećaj krivice, izvrdavanje i zamajavanje. Bilo bi lakše svima kad bih samo nestala.

U odsustvu haosa, opuštam se. Menjam brzinu. Stisak popušta. Nisam više u stanju visoke pozornosti. Počinjem da doživljavam širi dijapazon osećanja; nežnija osećanja čija je dubina zapanjujuća. Obično ako bih uspela nešto da osetim bilo je to ili ushićenje ili užas. Hodala sam po tankoj žici između otupljenosti i ekstremnih osećanja. Za mene nije postojala sredina.

“Hana”, rekla mi je jednom jedna savetnica, “ti misliš da je anksioznost ljubav”.

To je istina. Bilo mi je prijatno uz velike emocije, ali život u tom stanju me je sprečio da osećam bilo šta dublje. Najbolje sam se osećala u središtu drame. Želela sam da sve bude intenzivno i stalno. Najbrutalnija, najbeskompromisnija muzika. Najsporiji, najteži filmovi. Partneri koji su me ushićivali, ali koje sam jednako mogla da prezirem. Kad bi mi se ljudi previše približili ili su stvari postale suviše stabilne, ja bih ih sabotirala. Volela sam da bude teško, jer mi je teško bilo poznato.

“Ti si navučena na haos”, rekao mi je Henk, savetnik u Houpu, i iako mi se nije dopalo što moram da se složim s njim, bio je u pravu.

Dobijam mejl od Gabrijele, žene u koju sam bila zaljubljena pre deset godina i koja mi se nije javljala poslednje dve. Kad smo Gabrijela i ja raskinule, počela sam da uzimam heroin. Obožavala sam je, a raspad naše veze me je uništio. Bila su to mračna vremena. Moj otac je doživeo infarkt i videla sam ga po prvi put posle mnogo godina. Počela sam da se sečem u kadi. Sijalice bi eksplodirale kad bih ulazila u prostoriju. Energija je bila loša i na kraju je Gabrijela otišla. Vratila se kući u Argentinu, a ja sam ostala u našem zajedničkom stanu. Nedostajala mi je i mrzela sam sebe zato što nisam uspela da sačuvam našu vezu. Patila sam i nisam znala kako to da izgovorim. Volela sam je i nisam znala kako to da pokažem. I zato sam organizovala žurke koje nisam želela. Nisam spavala. Ponekad bih se pojavljivala na poslu. Sve droge koje sam uzimala postala su nedelotvorne, tako da sam prešla na heroin.

Bila je to svesna odluka.

Postaću džanki i to će im svima pokazati.

Dvoje mojih prijatelja umrlo je od prekomerne doze heroine pre nego što sam napunila 22 godine. Znala sam šta radim, ali sam i dalje to radila. Nisam znala šta drugo sa sobom, a ako postanem džanki, mislila sam, to će odgovarati mom temperamentu. Bila je to perverzna odluka koja je imala dalekosežne posledice po moj život, ali bila sam jaka. Mogu ja to.

Popušila sam paklicu kamela iščitavajući iznova njen mejl:

“Ponosna sam na tebe

Ne kao roditelj

Ne iz taštine

Već iz čistog divljenja

Što jesi i što postojiš

I što je ta životna snaga

Koju nosiš u sebi

Nešto veliko

Veličanstveno

Retko”

Jesam i postojim.

Dirnuta sam.

Veliko, veličanstveno, retko.

Toliko je volim da ne znam šta da kažem, pa joj ne odgovaram.

Stvari počinju da se raspadaju. Pojavljuju se pukotine. Tkanina se cepa.

Osećam se prazno.

Dosadno mi je.

Je li ovo sve što postoji?

Bob, britanski alkoholičar sa kojim sam bila u Houpu, zamoljen je da napusti kuću za trezne zbog načina na koji govori o ženama. On sedi u svojoj sobi, gleda tajlandsku televiziju i plače. Aleksi ostaje budna po čitavu noć i spava do podne. Džester je viđena kako se šeta na plaži sa maserkom koja ne masira. Čarliju je Tajlanda preko glave. “Želim da idem kući”, kaže on. “Želim hladno engleskom vreme, šolje čaja i da nema komaraca. Dosta mi je.” Alan se tetovira deset puta u tri nedelje.

Mi dramimo. Stvaramo dramu zato što je nema. Izbijaju svađe. Čarli i Aleksi su zatečeni kako dave jedno drugo. Čarli zamalo udara člana osoblja u Mai Taiju. Džester i Bob se gađaju verbalnim strelicama za večerom. Čitava grupa kreće da viče kad Afid pomene feminizam. Aleksi odlazi korak dalje: on mi govori da su žene plaćene manje od muškaraca zato što su manje produktivne. Žene prosto nisu toliko dobre u svom poslu, kaže on. Želim da ga ubijem. Umesto toga, prelazim na dijetu sa sokovima. Ne uzimam hranu četiri dana. Govorim da je to za moje dobro, ali nije; to je pokušaj da osetim nešto žestoko što će se suprotstaviti banalnoj svakodnevici. Prvi dan je dobar, ali drugi nije, a treći je još gori. Umirem od gladi. Moj stomak zvuči kao da ga neko davi. Meditiram i stvari postaju još čudnije. Imam vizije pice. Osećam ukus kroasana sa bademom. Osećam miris sveže ispečenog hleba od banane. Zubi mi trnu i deluju strano od nežvakanja. Uspevam da izdržim četiri dana. Čim ponovo počnem da jedem, i žestina nestaje, žao mi je što sam to uradila.

Nisam uzimala heroin niti bilo koju drugu drogu koja menja um ili telo više od 100 dana. Moj mozak prolazi kroz sinaptičko čišćenje. Rešavam se štetnih neuralnih veza:

Svež vazduh i kloparanje točkova tramvaja. Debele vene koje se šire poput vatrometa. Šuškanje papirne kese.

Moj mozak formira nove neuralne puteve. Nervni završeci cvetaju i bacaju iskre. Moj hipokampus počinje da taloži nove uspomene:

Akikoin osmeh. Jedenje som tuma u sumrak na plaži u Bang Saraju. Purpurne orhideje i narandžasti neveni koje bacam u more u zoru.

Učim da se probijam kroz uspone i padove. Svaki dan je drugačiji. Ne treba mi više tabela da prepoznam sopstvena osećanja. Šta jesti za ručak više nije toliko naporna odluka. Prihvatam da ne moram uvek da budem u pravu. Prihvatam da ponekad ne dobijam ono što želim, a ponekad ispadnem bolja u nečemu nego što sam zamislila. Počinjem da nazirem budućnost i počinjem da držim glavu malko uspravnije.

Pratite Hanu na Instagramu . I pročitajte ostale njene članke u ovom serijalu ovde.