Fotografija: Noisey

Prvi posthumni album Lil Pipa: "Šta je sve moglo da bude"

'Come Over When You're Sober Pt. 2' sastavili su bliski saradnici u godini posle tragične smrti ove mlade muzičke nade. Predivan je i teško ga je slušati.

|
nov 14 2018, 10:21am

Fotografija: Noisey

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Ne postoji pravi način da se očisti kuća od stvari voljene osobe koju si prerano izgubio. Suočen si ne samo s uspomenama na dotičnu osobu onako kako je se ti sećaš, već i predmetima i suvenirima koje nisi video ranije, podsetnicima na to da nikad ne možeš do kraja spoznaš njen život. Na svaku ploču za koju znaš da je slušala stotinama puta, tu je stari pritiskivač za papir ili fotografija prijatelja kog nikad nisi upoznao. Šta je to moglo da joj znači? Šta da radiš s tim? Baciti bilo šta od toga u smeće deluje perverzno.

U novembru 2017. godine, emo-rep-pop čudo od deteta rođeno po imenom Gustav Ahr umrlo je od slučajne prekomerne doze u autobusu za turneju u Tusonu, u Arizoni. Posle bdenja, posveta i velikih grandioznih izliva javne ožalošćenosti, oni koji su mu bili najbliži morali su da razmrse banalnije detalje njegovog života. Zato što je Pip bio posvećeni "radi od kuće a ne u studiju" reper, jedan jedini laptop predstavljao je pravi pravcati kovčeg s blagom neobjavljenih snimaka namenjenih raznim projektima u raznim stadijumima izvedbe, uključujući i čitav album po imenu Come Over When You’re Sober Pt. 2. Njegova menadžerska kompanija i njegova majka Liza Vomak morali su da pronađu način da pristupe tim fajlovima i bekapuju ih. U intervjuu za Njujork Tajms prošlog meseca, ona se prisetila kako je odnela njegov kompjuter u Eplovu prodavnicu i rekla: “Moj sin je umro — ovo je sve što je ostalo od njega.”

Pitanje šta raditi sa tim snimcima nesumnjivo je pritiskalo Vomak i šačicu Pipovih saradnika kojima je ona dozvolila da pristupe fajlovima. Uz uobičajena razmatranja prebiranja po pretpostavljenim željama i strastima osobe koja više nije sa nama, Pipova muzika dodatno je komplikovala čitav proces. Njegove pesme oduvek su bile sirove i krajnje lične, što je značilo da je često pevao o potencijalnom samoubistvu ili supstancama koje su mu na kraju oduzele život. Neko vreme posle njegove smrti, ponovni susret s njima bilo je zasigurno mračno iskustvo. Ako Pip to nije mogao da nadživi, šta to onda znači nama ostalima? Ne mogu ni da zamislim kako je bilo njegovim prijateljima i članovima njegove porodice dok su preslušavali sadržaj njegovog hard drajva, sve te bolne minute.


Međutim, deo Pipovog talenta kao pevača i pisca pesama oduvek se krio u pretvaranju tih tema u nešto što sa čim su milioni mogli da se identifikuju. Dok je bio s nama, tekstovi kao često citirani kuplet iz “OMFG” (“Used to want to kill myself/Came up still want to kill myself”) zvučali su trijumfalno; njegovo tvrdoglavo insistiranje na nastavljenom bitisanju uprkos tim osećanjima pružilo je putokaz onima koji su patili na slične načine. Pip je bio strastven po tom pitanju. Razgovarao sam jednom s njim za intervju, preko Fejstajma. Sedeći na kauču u svom stanu u Los Anđelesu, bio je osetno uzbuđen kad je govorio o mogućnosti da njegova muzika pruži zdrav izduvni ventil ljudima koji osećaju isto. “Ona i postoji zato da bi ljudi znali da nisu jedini”, rekao mi je.

U petak je Kolumbija Rekords objavila prvu posthumnu kolekciju Lil Pipovih radova, Come Over When You’re Sober Pt. 2. To je planirani nastavak projekta koji je objavio samo tri meseca pre smrti. Prema reportaži na Kompleksu koja se detaljno bavila snimanjem ploče, svi vokali snimljeni su u istom naletu produktivnosti u kom je nastao taj prvi album (Pip mi je jednom rekao da može da sklepa čitavu pesmu za pet minuta. Njegov suradnik Smokeasac procenjuje da je to više deset, ali to je i dalje, ono, veoma impresivno).

Vokali su praktično jedino što je bilo završeno, što konačnu verziju albuma Come Over When You’re Sober Pt. 2 čini zanimljivom studijom kako s poštovanjem pristupiti delu nekoga ko više ne može da ga čuje. Ploču su uglavnom producirali Smokeasac i Džordž Astasio — muž Pipove bliske prijateljice i ne-sasvim-menadžerke Sare Stenet — koji su nakon svega sastavili instrumentale. Očigledno se radilo o žestokom iskustvu za svakoga ko je učestvovao u njemu. Govoreći za Kompleks, Smokeasac se prisetio osećaja da je Pip sve vreme s njim, navodeći ga kroz čitav proces. “Bio je sa mnom sve vreme dok sam radio produkciju”, izjavio je Smokeasac. “Čak i dan-danas osećam njegovu energiju oko sebe […] Naježio bih se i bukvalno bih osećao da mi stoji iza leđa i gleda me kako snimam tu ploču.”

Dok slušate njegov album to vam je gotovo dovoljno da počnete da verujete u duhove. Na mnogo načina, on se nastavlja upravo tamo gde je Pip stao — prepun istovremeno ispovednih 808-ca i proste geometrije od delikatnih gitarskih rifova koji su obeležili većinu njegovog rada. U pesmi “Cry Alone”, teskobne gitare obigravaju oko gromovitih kikova; pesma je primer savršenog braka između pop pank melodija i rep ritmova kakve se Pip trudio da pravi, a koje su mnogi prisvojili za sebe otkako je Pipova zvezda počela da se uspinje 2016. godine. A sve zasluge idu na račun Smokeasaca i Astasija zato što su uspeli da iznedre instrumentale jednako grandiozno himnične kao i svaki bit koji je Pip proizveo dok je bio živ — ne mogu da zamislim depresivniju sudbinu za te vokale nego da su bili nalepljeni na daleke ehoe zvuka koji je on inspirisao.

Teme kojima se bavi ploča, bilo to dobro ili loše, najčešće je ista ona teritorija koju je on istraživao tokom čitavog opusa i na Come Over When You’re Sober Pt. 1. On peva, u svim pesmama, o privlačnosti droge i smrti, o utehi koju bi obe mogle da mu pruže. U “Leanin” peva o “[waking] up surprised” nakon što je preživeo pokušaj samoubistva. U jednom refrenu kanališe prepoznatljivi polu-uzdah, polu-urlik u stihu “Fuck me like we’re lying on our deathbed.” U rukama nekog direktnijeg autora, možda biste na to prevrnuli očima, ali Pip je uvek učestvovao u šali na svoj račun, uvek je bio svestan očigledne apsurdnosti njegovog sopstvenog bola: kontradikcije između toga kako se osećao i koliko mu je sve išlo od ruke. Rekao mi je tokom našeg intervjua da je zato nazvao album crybaby i zato istetovirao istu reč na svom licu: bio mu je to podsetnik da bude “zahvalan za sve gluposti koje je u životu stekao.”

Smokeasac je izjavio za Kompleks da se nisu trudili da umanje ništa od te sirovosti posle Pipove smrti. Ali znajući šta je vrlo brzo usledilo posle snimanja tih pesama, ovo je ploča koju je veoma teško slušati. Tokom promocije na kojoj se puštao Come Over When You’re Sober Pt. 2, a koja je prepričana u Njujorkeru, Pipova majka je navodno izravno izjavila: “Ovo je ploča koju bi Gas želeo.” U nekom smislu, to je nesumnjivo tačno. To su reči koje je on nameravao da otpeva na sledećem albumu — i završio ih je pre nego što je preminuo. Ali iako završena ploča poštuje duh onoga čemu je Pip oduvek težio, teško je tvrditi da bi ploča baš ovako izgledala. Album zvuči čistije od većine Pipovog opusa, a ritmovi i vokali blistaju na način na koji je malo njegove muzike to radilo dok je bio živ.

Na neki način, ova promena deluje kao produžetak skoka koji je Pip napravio između mikstejpova i Come Over When You’re Sober Pt. 1—nalazio se na putu ka statusu pop zvezde i njegova muzika počela je to i da odslikavca. Neko bi mogao da ustvrdi da ga ova ploča gura samo malo dalje u tom pravcu, ali ne postoji pouzdan način da znamo da bi se upravo to desilo. Ne mogu da se otrgnem misli da ovu ploču pohodi druga verzija iste koja ne postoji, na kojoj bi Pip bio u studiju sa Astasiom i Smokeasac-om, svađajući se oko načina na koji zvuči neka konkretna gitara. Rekao mi je kad smo pričali da je uvek aktivno učestvovao u semplovima koji bi završili na njegovim pesmama. Radio je brzo, to je istina, ali je uvek bio precizan.



Reportaža sa Kompleksa sugeriše da je, dok je još bio živ, Pip voleo da miksuje sopstvene vokale “gerilskim”, pristupom, kako je to definisao Smokeasac. Kad je Smokeasac radio na prvom Come Over When You’re Sober, on je naizgled imao pristup svim vokalima u samo jednom fajlu, umesto u odvojenim fajlićima koje je imao sada. Nisam siguran zašto je Pip više voleo da radi tako, ali mislim da odluka da se odustane od tog pristupa — eksplicitno odstupanje od njegovog prethodnog načina rada — govori nešto o nezahvalnosti rada na nečemu ovakvom. Bez obzira na to koliko mislili da radite ispravno u duhu uspomene na nekoga ko vam je bio blizak, taj nije prisutan da vam odobri nešto ili da se tome usprotivi. Da bi se počistilo ono što je ostavio za sobom, moraju da se donose neke odluke, a ne možete zasigurno znati da li donosite pravu.

Više na VICE
Vice Channels