Tajni svet britanskog rata protiv droge

Iskusniji inspektori koji se bave borbom protiv organizovanog kriminala retko su spremni da pričaju o svom poslu. Nalaze se u delikatnom položaju jer im je cilj da obore bogata kriminalna udruženja koja se služe korupcijom, pranjem novca, i nasiljem da bi nastavile svoje poslovanje.

Prošlog meseca se penzionisao najiskusniji agent NCA iz odseka za borbu protiv narkomanije, Toni Sagers. Dve decenije proveo je u poteri za elitnim uvoznicima i distributerima narkotika u Britaniji.

U ovom ekskluzivnom intervjuu, Sagers priča o organizovanom kriminalu, krijumčarenju droge, i naizgled beskonačnoj igri mačke i miša između policije i narko-bosova.

VICE: U službi ste proveli trideset godina. Kako ste i kada se po prvi put susreli sa svetom droge?

Toni Sagers: Bio sam još u uniformi te 1989., sa 19 godina. Uhapsio sam nekog sa desetak grama amfetamina u Njumarketu. Početkom karijere često sam nailazio na slučajeve zavisnosti; prvo vidiš mladog čoveka u školi, a tri godine kasnije vidiš ga na ulici kao zavisnika od heroina. Morao sam brzo da se navikavam za taj uzrast. Od ranih dana imao sam posla sa tamnom stranom narkomanije.

Pristupili ste narko odseku Safoka, a zatim prešli na viši nivo sa tadašnjim Državnim odredom za borbu protiv kriminala (NCS), koji je kasnije promenio ime u Agencija za borbu protiv organizovanog kriminala (SOCA), i najzad u Državnu agenciju za borbu protiv kriminala (NCA). Recite nam nešto o svom usponu kroz tu hijerarhiju, od uličnih hapšenja do istrage velikih igrača.

Svake godine otkrivao sam nešto novo. Što sam se više uplitao u istragu najviših nivoa kriminala, to sam bolje razumeo o kakvoj se industriji radi, potpuno profitno orijentisanoj, sa teškim kolateralnim posledicama. Tu je bila i korupcija na državnom nivou, vatreno oružje, razmene po stotine hiljada funti u kešu….

Tokom devedesetih i početka dvehiljaditih, video sam da se UK narko tržište pretvara u epicentar za međunarodne trgovce drogom. Nekad davno bi me uzbudilo otkriće kesice amfetamina u centru Njumarketa te 1989., ali od tada smo daleko dogurali – i ja a paralelno i prosečni diler koji je otkrio globalno tržište. Sigurno je bilo ljudi mog godišta koji su krajem osamdesetih krenuli da se penju lestvicom narko hijerarhije, baš kao što sam se i ja uspinjao na strani zakona.

Sa kojim ste najpoznatijim narko gangsterom imali posla?

Kurtis Voren je bio velika faca još početkom osamdesetih, dok sam ja bio u školi. Dugo se nalazio pri vrhu organizovanog kriminala, da bi odjednom postao jedan od najpoznatijih trgovaca drogom u zemlji.

Bio sam svedok tokom njegovog suđenja, tumačio sam narko žargon korišćen u snimljenim razgovorima između Vorena i drugih kriminalaca. Takođe sam svedočio protiv Vorena kasnije, kada je 2015. bilo potrebno predstaviti sudu koliko je opsežna i sveobuhvatna bila njegova operacija tokom dvadeset godina poslovanja. Između 1980. i 2013., morao sam da iščitam hiljade i hiljade stranica koje su opisivale njegov posao.

On je koristio šifre za količinu i učestalost pošiljki koje su kamion-prikolicama slali širom Evrope. Devet meseci mi je trebalo da sastavim prikaz Vorenove narko operacije, obim poslovanja, zemlje u kojima je radio. Tužilaštvo je po tim osnovama procenilo Vorenovu zaradu na 198 miliona funti.

Iako je bio kriminalac, umeo sam da cenim koliko je ozbiljno vodio svoj posao. Bio je samouveren, znao je kad vredi rizikovati. Realno gledano, u ono vreme on je uspeo da ostvari ono što su mnogi drugi narko bosovi neuspešno pokušavali. Imao je kontakte u tridesetak zemalja širom sveta, to je bila mreža kakve danas koriste kriminalne grupe samo dvadeset godina ranije.

Šta se promenilo u poslovanju kriminalnih organizacija tokom poslednje dve decenije, konkretno u britanskom narko biznisu?

Svet se smanjio zahvaljujući transportu, logistici, i kretanju novca. Danas je sve mnogo fluidnije. Lakše je kontaktirati saradnike zahvaljujući tehnologiji. Narko industrija je danas efikasna, neuporedivo brže deluje nego ikad ranije. Mnogo se više mogućnosti otvara za korupciju i eksploataciju.

Danas je uobičajeno da se poslovi mešaju. Na primer, ako imaš grupu koja primarno krijumčari drogu, oni su spremni da upotrebe svoju logistiku da bi na isti način sproveli nedozvoljeno kretanje ljudi širom Evrope, što u vidu imigracije što trgovine ljudima. Razne bande danas krijumčare keš, ogromna je industrija koja se bavi izvlačenjem novca iz UK ka Evropi. Često usput krijumčare vozila, oružje, i drugu kradenu robu.

Koliko su se same bande izmenile?

Britanija je u većoj meri multikulturalna, što ja pozdravljam, ali sada je kriminalna populacija mnogo šira, lakše se kriju po raznim zajednicama. Tokom osamdesetih i devedesetih, krijumčarenjem droge preko granice bavile su se grupacije iz možda jedno šest zemalja. Danas ih je između trideset i pedeset, znači daleko širi raspon snabdevanja. Takođe je teško odrediti mete. Devedesetih godina, nacionalni stereotipi su na planu droga bili sasvim pouzdani: krek kokain su valjali primarno karipski i beli Britanci, dok su se heroinom bavili Pakistanci, Turci, i opet beli Britanci. Više nije tako lako.

Šta javnost ne razume o kriminalnim organizacijama koji danas kontrolišu britansko tržište droga?

Javnost nije svesna na šta pristaje, gde sve novac ide, od koga se u stvari kupuje droga, i čime se još prodavci droge usput bave. Ja sam tokom godina shvatio koliko je zaista štetan prihod koji se ostvaruje narko trgovinom. Konzumenti droga kao da namerno ili podsvesno odbacuju odgovornost za to što direktno finansiraju organizovani kriminal. Možda misle „Znam tipa što mi prodaje kokain, fin čovek, ne radi ništa drugo sumnjivo". A ko zna šta radi. Drogu svakako ne uvozi lično iz Kolumbije; dobija je iz čitavog proizvodnog lanca koji drže najbogatiji narko trgovci, koji takođe prodaju i oružje, belo roblje, i mlade eksploatisane žene iz industrije seksa. Ništa od toga ne bi bilo moguće da ih ljudi na finansiraju kupujući drogu.

Šta mislite o ljudima zavisnim od droge?

Kad smo sa NCA radili oko fentanila, viđao sam ljude koji su po društvenim mrežama pisali „Zavisnici su šljam, šta me briga za njih", ali nisu oni šljam. To su nekad bili pristojni ljudi, vodili pristojne živote, nečiji sinovi i ćerke, nečiji muževi i žene. Nikad mi nije bilo teško da sagledam narkomaniju iz perspektive korisnika ili dilera.

Svedočio sam protiv Pita Doertija kad je ona snimateljka umrla od droge. Zadatak mi je bio da tumačim i opisujem snimke korišćenja droge. Istakao sam da je Doerti na snimku rekao da neće da joj da krek jer je bila čista prethodnih par meseci. Javnost ima taj stav da narkomanima nije stalo ni do čega, ali to suđenje je pokazalo da ipak postoji određena odgovornost između prijatelja iako su na drogama.

Inače, iako ne ličim na fanove Libertines ili Babyshambles, obožavam njegovu muziku. Imam sve albume.

Koliki je udeo prodaja droge u zaradi organizovanih kriminalnih grupa?

Za većinu je droga osnovni izvor prihoda, jedini siguran novac. Zahvaljujući novcu od droge mogu da se oprobaju i u drugim kriminalnim radnjama. Ako one propadnu, neće snositi posledice jer mogu opet da se oslone na prodaju droge i pametnije investiraju taj novac. Ako ne propadnu, nastaviće da sipaju još narko profita u te sporedne poslove.

Kako ide igra mačke i miša između narko bandi i narko policajaca? Jesu li policajci u podređenom položaju?

Organizovane kriminalne grupe mesecima planiraju nove poduhvate i ulažu sredstva. Policija mora prvo da sazna šta se radi, pošalje obaveštajce, prikupi informacije i razvije plan kojim će se suprotstaviti. Znači, obično smo u zaostatku.

Ali sve je to do resursa. Dok pokušavamo da se bavimo velikim narko operacijama, s razlogom nas pritiskaju da se pozabavimo imigracijom, trgovinom ljudima, porastom nasilja… Kriminalci nemaju taj pritisak, samo NCA i ostale agencije konstantno vuku okove na nogama. Druga je užasno profitabilan posao za kriminalce, dok policija stalno mora da donese odluku na koju od petnaestak kriminalnih grupa da usmeri resurse kojima raspolaže. Pa ko duže izdrži.

I kad ih uspešno poremetite, narko bande se lako prilagode, zar ne?

Osim ako se organizacija razmontira do temelja, oni će vrlo brzo rešiti problem koji se javio. Samo se restruktuiraju i krenu ispočetka. Na primer, na jednom suđenju iz 2012., advokat je imao stav da je suluda tvrdnja da njegov klijent krijumčari drogu u Britaniju preko aerodroma JFK jer je američka kontrola avio saobraćaja bila znatno pooštrena posle 9/11. Ja sam imao samo par sati da spremim kontraargument, i otkrio da je na JFK tokom tih dvanaest godina bilo zabeleženo bar 50 slučajeva u kojima narko bande podmićuju osoblje aerodroma. Znači, povećana pažnja na opasnost od terorizma nije nimalo usporila trgovce drogom. Kad god se pojavi neka prepreka, oni se snađu i otkriju novi put.

Zar Britaniju od droga ne izoluje geografski to što je na ostrvu?

Granica se pruža duž svih 360 stepeni, preko zemlje, vazduha, i mora – ne može se to sve kontrolisati. Nedavno se javio faktor privatnih lakih letelica sa kontinenta, helikopteri i ultralaki vazduhoplovi veoma lako prelaze preko granice. Teško je održati nadzor u vazduhu ili duž obala. Organizovani kriminal koristi pre svega područja bez nadzora, male piste, plaže, uvale, regije kojima se ne posvećuje ista pažnja kao nekoj velikoj luci ili aerodromu. Sa druge strane, zabeleženi su i neki odlični rezultati na tom planu.

Da li je istina da pojačane mere na granicama samo povećavaju zaradu krijumčara?

Ima tu istine, iako zvuči naopako. Što se efikasnije suzbija uvoz droge, to više raste cena po kilogramu. Sve zavisi od rizika operacije. Što je veća pretnja da ćemo ih uhvatiti na prilazu UK, to veću maržu mogu da zahtevaju posrednici i uvoznici.

Jeste li često nailazili na slučajeve korupcije?

Na području UK to uglavnom budu fizički radnici u lukama ili na aerodromima. Njima se kriminalci obraćaju, njih potplate. Recimo, aerodromski nosači prtljaga su dobar primer, samo im se javi da dolazi određeni kofer, oni dođu i skinu ga sa trake pre nego što prođe kroz kontrolu. Korupcija je posledica ili pohlepe ili ucene na osnovu drugih, manjih prekršaja. Ljudi se lako nađu u bezizlaznim situacijama.

Imali smo vozače kamiona kojima za jednu isporuku droga plate 20,000 funti, a plata im je inače 30,000 godišnje. Nije lako odoleti takvoj ponudi, posebno ako si već zadužen ili pokušavaš da otplatiš hipoteku. Kriminalci će tu uvek imati prednost u odnosu na snage reda i zakona jer je novac na njihovoj strani. Tih 20,000 se danas zaradi od samo jednog kilograma kokaina, oni to lako mogu da potroše na vozača koji im preveze sto kila. Ovde kod nas nisam nailazio na slučajeve gde je potplaćen neki visoki zvaničnik.

A preko?

Poslom sam posetio četrdesetak zemalja, tu je bilo korupcije na svim nivoima. U zapadnoj Africi čitavu pistu otvore samo za pošiljke kokaina, dok su na istoku Afrike i Evrope visoko rangirani policajci i političari direktno umešani u organizovani kriminal. Život je jeftin u krajevima gde korupcije ima u tolikim količinama, gde ljudi zarađuju mnogo manje nego što misle da bi trebalo.

Značajan deo korupcije u drugim zemljama je zastrašivanje. Ko odbije mito u nekim krajevima – Južna Amerika, Zapadna Afrika, Balkan – taj se igra glavom. Nekima samo pokažu slike njihove dece dok idu u školu. Ali kad se desi da je UK zvaničnik korumpiran, on ne može da se pozove na te olakšavajuće okolnosti. Njima se ne preti smrću kao što je slučaj u tim drugim zemljama.

Narko trgovina dopire do svih nivoa društva, nisu sve gangsteri uznapredovali sa nivoa ulice. Jeste li nekad hapsili nekog iz visokog društva?

Nije to retko. Same vođe u vrhu kriminalnih grupa nisu uvek iz urbanih sredina; mnogi veliki igrači se odsele u ruralne krajeve, ulože u nekretnine. A bio je na primer i jedan pravnik, sa platom od 100,000 EUR godišnje, koji je otišao u Peru sa devojkom i tamo progutao gomilu kokaina da bi ga preko Londona prokrijumčario u Lisabon.

U jednoj operaciji, međunarodni trgovac drogom bio je ujedno i sponzor lokalnog fudbalskog tima. Finansirao je izgradnju seoske većnice, donirao u dobrotvorne svrhe. Bio je prosto imućan čovek u velikoj kući, popularan na lokalu, ali je zahvaljujući logistici uspeo da počne da se bavi krijumčarenjem droge.

Jeste li ikad imali utisak da pobeđujete u borbi protiv droge?

Ne, ali jesam bio zadovoljan posle svakog uspeha kojim bismo poremetili ili čak oborili organizovanu kriminalnu grupu. Nemamo uticaj na širu sliku, ali to ne znači da treba da odustanemo od borbe na lokalu.

Čistoća heroina i kokaina ovih dana se vraća na normalu, a početkom decenije bila je veoma niska. Da li je na pad kvaliteta uticalo policijsko stezanje obruča?

Bilo je tih godina ogromnih plenidbi u Turskoj i Iranu od po više tona. To je uticalo na porast cene heroina na veliko, bio je i do 30,000 funti po kilogramu. Ujedno su zatajila avganistanska polja maka zbog biljnih bolesti. Takođe, funta je pala u odnosu na evro i dolar, pa je tržišni položaj jedno vreme bio slab. Dakle kombinacija faktora. Neki snabdevači su tu pravili zalihe heroina, ali većina je podigla cenu. Na pad čistoće kokaina takođe je uticao pad funte ali i pojava benzokaina, novog materijala za mešanje koji je omogućio da se kokain razvuče preko svake mere.

Jesu li neka velika narko udruženja pokušala da utiču na tržište, globalno ili lokalno?

Ako određena grupa na lokalu krene da prodaje drogu ispod cene da bi osvojila udeo na tržištu, to može da obori cenu na nivou cele države. Na primer, postoje dokazi koji ukazuju na to da su u UK albanski uvoznici plasirali kokain ispod cene, što je oborilo cenu na celom tržištu godinu dana kasnije. A oni su nastavili da ga prodaju jeftino.

U Britaniji postoji oko tri hiljade organizovanih kriminalnih grupa, od kojih se mnoge bave prodajom droge. Procenjuje se da oko 10% njih raspolaže imovinom u vrednosti od preko milion funti. Kako se bira koja će od ovih grupa postati meta?

Mi sakupljamo obaveštajne podatke od doušnika i u razmeni sa ostalim službama širom sveta. Nadziremo UK grupe raznim sredstvima, prisluškuju im se vozila i kuće. Tako procenjujemo aktivnost i nivo pretnje. Zatim se odrede prioriteti u zavisnosti od resursa koje imamo na raspolaganju. Realno, imamo ogromnu količinu informacija o raznim kriminalcima, ali nemoguće je pozabaviti se svima odjednom. Potrebno je na razne načine opravdati određenu metu. Oni koji danas rade nekažnjen, koliko sutra mogu postati meta broj jedan, ne zato što su se nečim posebnim istakli već zato što je došao red na njih.

Neki kažu da policija svesno precenjuje monetarnu vrednost zaplenjene droge da bi naslovi u medijima bili dramatični, ima li tu istine?

Dešava se tu i tamo. U svoje vreme, ja sam se trudio da integritet plenidbi bude na što višem nivou, da se tačno navodi i nominalna i ulična vrednost robe. Danas se retko preteruje, ali bilo je slučajeva u kojima sam video količinu droge i posle nisam nikako mogao to da povežem sa novinskim naslovima. Na primer, objavi se cifra od 20 miliona zapljenenog kokaina, a po mojim podacima ga nema više od šest. Par meseci kasnije će svedok morati da pred sudom navede vrednost zaplenjene droge, tu čovek može samo da se nada da neće popustiti pod pritiskom i izneti netačnu količinu. To sve zavisi od obuke i integriteta.

Zašto se takve stvari dešavaju?

Ponekad policija dođe do te cifre na osnovu najekstremnijeg primera cene kilograma na ulici, izvedu zaključak na osnovu toga koliko bi se zaplenjena količina mešala i prodavala. Čist gram možeš da deliš na petnaestine, iako se to u principu ne radi, ali oni ipak računaju tako. Ja ne smatram da je kod velikih plenidbi potrebno insistirati na senzacionalnim količinama – treba ponuditi javnosti realnu cifru.

Koliko može policija da učini po pitanju rastućeg tržišta na dark vebu?

Dark veb i dalje predstavlja manje od 1% ukupne trgovine drogom. To tržište postoji paralelno sa uličnim, nije mu alternativa. Ogromna količina korisnika kupuje drogu uživo jer traže poverenje, veze, poznanstva. Hoće da upoznaju dilera pre nego što mu stave sudbinu u ruke, jer ako je policajac ili doušnik, mogli bi da dobiju dvadeset godina robije. Ne bih rekao da onlajn kupovina to može da pruži.

Ali dark net ipak jeste pretnja, zato se i radi na sabotaži te platforme a ne samih dilera. Pokušavamo da narušimo integritet i kredibilitet dark veba da bi manje ljudi htelo da ga poseti. Plan je da mu umanjimo verodostojnost.

Kako se to izvodi?

Idolizacija prodavaca se sprečava narušavanjem njihove reputacije, izbacimo njihove podatke, autujemo ih. Identitet velikog snabdevača na dark vebu ne bi trebalo da je hvale vredan, to nije zdrav način življenja.

Zar dark veb nije alternativa uličnom nasilju?

Ne stoji taj argument, to „bar preko interneta nemam posla sa kriminalcima". Ti prodavci omogućavaju ljudima da bez problema konzumiraju drogu, šalju im je na kućnu adresu. Potrebno je da promeniti stav po kom je to nešto pozitivno. Ljudi ne kupuju od nekih pouzdanih izvora, ne dobija se sintetička droga iz laboratorijskog okruženja. Dark veb ne nudi nikakvu garanciju kvaliteta.

Može li policija da uđe u trag poštanskim isporukama?

Ako se poradi na tome, može dovoljno da bi obeshrabrila mušterije. Dark veb postaje manje pouzdan izvor droge tako što se vrši pritisak na poštanska čvorišta. Na carini se strogo profiliše sva međunarodna pošta koja stiže u UK, ali to još nije dovoljno.

Da li gubite rat protiv droge?

Mrzim tu frazu, „rat protiv droge". Bolje je reći reakcija na pretnju koju droge predstavljaju. Iskreno govoreći, uprkos velikom trudu i uloženim resursima, nismo uspeli da zaštitimo stanovništvo od droge. Ipak, bilo je tu i uspeha – neki trgovci drogom služe kazne od po 25 godina, zaplenjena im je imovina u milionskoj vrednosti, sprečeni su da štetne supstance plasiraju na ulice. Naravno, tu se pojave drugi koji ih zamene, ali mi ne smemo da odustanemo, ne smemo da se pomirimo sa postojećim stanjem.

Imali bismo veći uticaj kad bi se više ulagalo. Kad se kaže da je rat protiv droge izgubljen, misli se da više nisu dovoljna sredstva koja se ulažu da bi se sprovodile akcije za koje čak znamo da su veoma uspešne: plenidbe droge i lečenje zavisnika. Bio bih veoma tužan ako bi policija popustila po pitanju droge, ali prohibicija sama po sebi ne može biti rešenje. Potrebno je probuditi svest u javnosti, predočiti im da su odgovorni za održavanje ove industrije.

Kako rešiti problem droge ako je nemoguće efikasno sprečiti uvoz?

Znam da zvuči kao izgovor, ali stvarno ništa nećemo postići ako ne budemo imali pomoć od samih građana. Jeste uprošćeno, ali ja zaista ne razumem potrebu društva da menja svoj mentalni sklop tako često i u tom obimu da je od narko industrije napravilo najunosnije tržište u zemlji. Nemam odgovor na pitanje zašto je ovo društvo do te mere odlučno da konzumira svaku drogu koja mu se ponudi. Živimo u jednoj izuzetnoj državi koja svakako ima šta da ponudi građanima kao alternativu.

Trenutno je posebno štetna ona priča kako se droga može uzimati bezbedno, samo je važno da se prvo testira. Mladima se mora objasniti da je droga uvek rizik, testirali je oni ili ne, nikad se ne može predvideti kakve će posledice imati.

Znači ne odobravate ono što radi The Loop, testiranje droge na festivalima?

Oni testiraju izuzetno mali deo droge koja se svakodnevno konzumira unutar UK, vrlo malom broju ljudi pomažu da lakše donesu izbor šta će uzeti a šta ne. Zamislite samo koliko bi koštalo da se takve laboratorije postave u svakom naselju? Ali na Tviteru ih ipak obožavaju, znači ispada kako je to najbolji put.

Ne želim da se to desi, ali šta kad bude umrla prva osoba od testirane droge? Kako će ta kampanja za testiranje odgovoriti? Hoće li i za to da okrive prohibiciju?

Kakve promene očekujete u sledećih deset godina?

Pre ili kasnije, doći će do zasićenja tržišta. Ako i potražnja i dostava ostanu na ovom nivou, biće gram belog za po 30 funti, što nikako nije dobro. Što više korisnika bude bilo, do će žustrija biti tržišna konkurencija. Biće još više nasilja i ubistava. Bojim se da će, ako policija bude popustila sa pritiskom, organizovani kriminal prestati da postoji kao takav, što samo vodi u haotične sukobe između trgovaca drogom.

Zato me toliko i nervira činjenica da se baš u prodaji kokaina, gde je ego visok koliko i zarada a oružja ima na svakom koraku, dešava da su kupci potpuno neodgovorni.

Da li odgovor možda leži u dekriminalizaciji ili legalizaciji?

Ja se iskreno nadam da se više ne hapse ljudi planski zbog posedovanja droge. Znam pouzdano da je svaka policijska stanica u zemlji previše zauzeta da bi se bavila konzumentima kanabisa, iako su tehnički i oni kriminalci. Ipak, droga se ne sme dekriminalizovati. Mnogi zavisnici se lakše oporave kad ih uhapsimo nego kad se sami prijave na lečenje pa završe na listi čekanja.

Ljudi kažu da bi se legalizacijom tržište oduzelo od kriminalaca, ali narko trgovina je globalna industrija vredna više milijardi dolara. Ekstremno je naivno očekivati da bi država legalnom distribucijom droga mogla da mu parira, da bude efikasna i ponudi dovoljno niske cene da bi eliminisala kriminalnu konkurenciju. Bande bi sigurno postale čak bezobzirnije, gledale bi da još više eksploatišu ljude, samo da bi opstale sa sve manjim maržama.

Ali izgubili bi ogroman deo profita.

Narko trgovci mogu da žrtvuju deo profita. Ako im zakineš 20% prihoda od prodaje kokaina, oni će ipak zarađivati čistih 20,000 po kilogramu. Još i da ne pominjem mešanje i uličnu prodaju. Od kokaina kriminalne grupe trenutno najviše zarađuju, to je finansijska osnova svih njihovih ilegalnih aktivnosti. Neće je se tek tako odreći.

Još na VICE.com:

Obama pomilovao zatvorenike osuđene na doživotnu robiju zbog marihuane

Šta policija u Srbiji radi sa novcem koji pronađe kod dilera droge

Kako komuniciramo sa dilerima u Srbiji