Quantcast
In Memoriam

Miloš Forman je ostvario život koji svi umetnici sanjaju

Proslavljeni reditelj je preminuo u 86. godini.

Vuk Bošković

Vuk Bošković

Fotografija: Wikimedia commons

Ne birate naslove putem kojih ćete se zaljubiti u film kao umetnosti. To uglavnom zavisi od okolnosti, sreće i repertoarskog bioskopa u trenutku kada vam roditelji dozvole da po prvi put sami odete u njega.

Kako je objavljeno da je Miloš Forman umro u 86. godini, setio sam se „Čoveka na mesecu“, jednog od prvih filmova koje sam bez roditeljske pratnje (i u društvu mlađeg brata) pogledao u bioskopu. Taj film, napravljen pri kraju njegove karijere, nije jedan od njegovih najboljih, ali je „formanovski“, kao što su svi njegovi bili „formanovski“. Od kada je otišao u Ameriku da postane jedan od najznačajnijih autora „Novog Holivuda“, Forman je, u suštini, iznova pravio jedan te isti film: izuzetni pojedinac, na ivici ludila, pokušava ne samo da se snađe u svetu, nego da ga osvoji. Filmovi za koje je osvojio Oskare „Let iznad kukavičijeg gnezda“ i „Amadeus“ su praktično i njegovi najbolji, tako da je on, ironično, poslednjih 30 godina karijere i života proveo u polakom, ali konstantnom padu jer je doživeo vrhunac „prerano“.

U dokumentarcu „Džim i Endi“, iz 2018, godine, koji je baš o „Čoveku na mesecu“, tj, o odnosu zvezde tog filma, Džima Kerija, i lika koga glumi- čuvenog američkog komičara „Endija Kaufmana“, Forman je jedan od sporednih likova u arhivskom materijalu. Kroz film, Keri, koji je u stilu Danijela Dej Luisa, odbijao da izađe iz lika čak i kada kamere miruju, svako ko dođe u kontakt sa Kerijem/Endijem uglavnom pokušava da ga ne udari zbog agresivnog, odvratnog ponašanja. Ali ne i Forman. Svestan da je film u stvari Kerijev šou i da je on tu samo da izvuče što više od glumca koji je u svakoj sceni filma, Forman iznova i iznova pregovara i razgovara sa Endijem, nijednog trenutka ne oslovljavajući Kerija imenom. Pristaje da praktično igra scene sa Kerijem u stvarnom svetu, pretvarajući se da nisu stvarno na setu i da svi ti nadrkani ljudi iz ekipe pored njih dvojice nisu tu. Forman, svestan da snima film o tipu koji je uvek na ivici genijalnosti i mentalne bolesti, pristaje da se igra priho-terapije koja je mnogo uzbudljivija od samog „Čoveka na mesecu“.

Ali ja, tada sa deset godina, nisam bio svestan da gledam tek nešto malo više od prosečnog filma, nisam bio svestan univerzuma filma, nisam znao ni ko su Keri, Forman ili Kaufman. Ali bio sam potpuno očaran filmom, Kerijevom ulogom i energijom kojom je vibrirala svaka scena. Tek godinama kasnije sam polako shvatio da je „Čovek na mesecu“ samo „Leri Flint“ sa rvanjem, da je Flint samo Amadeus sa pornićima umesto klasičnom muzikom, a da su Mozart i Salieri ludaci iz „kukavičijeg gnezda“ samo sa kostimima. Ovo je, naravno, preterano pojednostavljena Formanova karijera, ali je u srži tačna (btw, „Kosa“ je užasan film, a „Gori, moja gospođice“, „Crni Petar“ i „Ljubav jedne plavuše“ su filmovi potpuno drugačijeg autora).

Formanovi filmovi su bili različiti po temama, ali su u stvari svi bili o jednoj istoj stvari. Iz različitih uglova, on je iznova i iznova, opsesivno, pokušavao da uhvati sve kompromise koje ekscentrična, izuzetna osoba mora da napravi sa svetom da bi mogla da utiče na njega. Gde su granice pucanja, kako se pobeđuje, kako se propada. Kada i zašto te svet uništi i kako izaći na kraj sa njim. Forman, kao i svi veliki reditelji njegove generacije, iznova je i iznova pravio autobiografske filmove, samo su se maske menjale. On sam je jedina tačka koja povezuje pacijenta u mentalnoj ustanovi (u godinama pre snimanja „Leta…“ Forman je patio od depresije), klince koji pokušavaju da se spasu vojske (što je on u stvari radio svojim odlaskom iz Čehoslovačke pre ’68), umetnika koji pokušava da nađe svoje mesto u svetu kome ne pripada – što je manje-više priča svih filmova od Ragtime do kraja njegove karijere.

Miloš Forman je proveo skoro pola veka istražujući sebe i pretvarajući ta istraživanja u filmove sa kojima su milioni ljudi mogli da se povežu. Napravio je neverovatan život, iako ga je počeo kao siroče Drugog svetskog rata. Jako malo nas će uspeti da ostvari toliki uspeh.