Moramo da prestanemo da razmišljamo o mozgu kao da je odvojen od tela

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic.

„Je li moguće da se sve istinski značajno za nas nalazi u mozgu – i da smo, s toga, mi samo naš mozak“? Ovo je pitanje koje Alan Džasanhof, profesor na MIT i školovani biolog, postavlja u svojoj novoj knjizi, Biološki um : kako naš mozak, telo i okolina sarađuju da bi nas učinili onakvima kakvi jesmo.
Privlačno je pomisliti da se sve što je bitno o nama i naš identitet nalazi unutar kile i po mesa u našim lobanjama. Mozak se često opisuje kao centar za kontrolu svih naših emocija i ličnosti. On je u žiži istraživanja naše svesti, mentalnih bolesti i ponašanja.

Ali živimo u doba u kome se glorifikuje autonomija mozga, tvrdi Džasanhof. Obuzeti smo nečime što on naziva „cerabralnom mistikom“: verujemo da naš mozak izvodi monodramu, da je jedini glumac na pozornici, a u stvari, iza kulisa postoje mnogi drugi igrači. Ako ih ne priznamo, moglo bi da nam promakne kako mozak zaista funkcioniše.

Iako mozak svakako igra ključnu ulogu u svemu tome, skloni smo tome da je u pitanju organ kao i svaki drugi, kaže on. Podleže istim biološkim pravilima i fizičkim procesima, i na njega na suptilne načine utiču spoljni faktori.

Razgovarala sam sa Džasanhofom o njegovoj najnovijoj knjizi koja je izašla prošle nedelje, i o tome kako skinuti mozak sa pijedestala.

VICE: Šta je cerebralna mistika?
Profesor Džasanhof: Ja sam na neki način skovao taj izraz. Koristim ga za opisivanje grupe stereotipa o mozgu koji su skloni tome da ga prikažu moćnijim, misterioznijim i samostalnijim nego što zaista iste, pomalo nalik duši.

Slike su jedan od načina na koji se manifestuje cerebralna mistika. Ako pogledate većinu knjiga o mozgu, videćete svetleće, providne mozgove na koricama; ne na svima, ali na većini njih. To je primer osećanja čuđenja i strahopoštovanja prema mozgu koja ljudi asociraju sa mozgom, kao da je u pitanju natprirodni entitet. Mislim da je to nebiološki pogled na mozak. Naravno, to je veoma zavodljivo, ali ja tvrdim da to doprinosi izvrtanju pogleda na to šta mozak čini za nas, i koja je razlika između toga kada imaš mozak i kada imaš dušu.

Možete li da uporedite način na koji razmišljamo o mozgu sa načinima na koji razmišljamo o drugim organima? I na kraju krajeva, zašto bi škodilo ako mislimo da je mozak nosilac naše duše
Jedan od glavnih načina je kako smo skloni tome da na mozak gledamo skoro neorganski, više kao na kompjuter, nego kao na deo našeg tela. Postoji sveprisutna analogija mozga kao kompjutera, sa kojom smo se svi na neki način susreli. Kliše usko vezan za to da je naš mozak suviše složen da bismo ga razumeli. Naći ćete mnoge ljude koji komentarišu da nikada nećemo razumeti mozak. Da je to najsloženija stvar na svetu.

I zbog te hiper-kompleksne prirode, i zbog tog opisivanja mozga kao kompjutera, mozak nam često deluje kao da uopšte nije deo našeg tela. Kao da nije deo naše biologije, a moguće ni deo prirode. Sve to dovodi do onoga što ja zovem „distinkcija između mozga i tela“, pomalo kao ona stara „distinkcija između uma i tela“, ali modernizovana.

Mozak takođe ima reputaciju da kontroliše naša tela. Mnogi ljudi su čuli frazu, „Mozak je kontrolni centar tela“. Naravno da u tome ima mnogo istine, ali to ističe kontrolu od vrha naniže, u jednom smeru, koju mozak ima nad našim telom. A zapravo postoje mnoge dvosmerne interakcije između tela i mozga. Telo takođe kontroliše mozak, kao i okolina.

Šta je štetno kod ovakvih pogleda? Naravno, u svakom od ovih stereotipa postoji zrnce istine. Ali koncentrisani i u ekstremnijim oblicima, oni ograničavaju način na koji razmišljamo o tome koja je funkcija mozga kod nas. Stereotip o kontrolisanju možda ponajviše ograničava, zato što umanjuje osetljivost na uticaj našeg okruženja nad nama. To takođe ograničava i način na koji razmišljamo o ljudskom ponašanju. Što više na mozak gledamo kao na nedokučiv i svemoćan, i što se više identifikujemo samo sa onime što se događa u našim mozgovima, postajemo manje osetljivi na faktore van mozga koji utiču na to kakvi smo.

Često podrazumevamo da je naš mozak kontroliše naše emocionalne reakcije. Koji su primeri čulnih uticaja ili uticaja okoline koji mogu da promene osećaj emocija?
Kao svesni entiteti, mi imamo osećaj da imamo kontrolu nad sobom, uključujući i kontrolu nad našim emocijama. U stvarnosti, sve što činimo i osećamo je povezano sa silama van našeg mozga, pa čak i van našeg tela. Naš mozak, iako mi mislimo da je komandni centar, je na determinističke i fizičke načine povezan sa svakojakim vrstama uticaja, i unutar, i van nas.

Pojave iz okoline, kao što su svetlost, temperatura, boje: one utiču na naše raspoloženje i donošenje emotivnih odluka. Možda najučuveniji primer je poremećaj raspoloženja pod uticajem promene godišnjeg doba. To je vrsta depresije koju ljudi u severnim krajevima osećaju zimi, kada ima manje svetlosti.

Takođe postoji i fenomen koji se naziva agresija zasnovana na toploti. Kako temperatura raste, pa čak i za samo par stepeni u našoj okolini, nivo agresije obično raste. Postoji jedna neverovatna meta-analiza koja je objavljena u časopisu Sajens, koja pokazuje brojne primere toga. Jedan koji je za mene bio upečatljiv je primer policajaca koji češće pucaju tokom vežbi koje se izvode po višim temperaturama, u poređenju sa nižim.

Stalno smo bombardovani čulnim uticajima. Mi o tome razmišljamo na sledeći način, „U redu, to su podaci na osnovu kojih delujemo, zato što imamo kontrolu“. Ali zapravo, čulni nadražaji koji dospevaju u naše oči, uši, usta i kožu zapravo u velikoj meri sa nama čine ono što žele.

To me je podsetilo na studiju koja je otkrila da sudije izriču strožije kazne kada su gladni .
Upravo tako, to je čuveni rezultat koji sam otkrio, da sudije posle ručka izriču blaže kazne. U našim životima postoji toliko mnogo stvari koje utiču na naš stav. Čak i periferni bol u našem telu može da nas ubaci u loše raspoloženje. Kada zastanete da razmislite o njima, mnoge od ovih stvari su očigledne i intuitivne. Kada smo bolje raspoložen, možda ću biti manje sklon tome da nekoga osudim na smrt.

Na koji način je vaša perspektiva primenljiva na naše razumevanje nečega kao što je mentalno oboljenje? Živimo u doba u kome je ono toliko biološki uokvireno, i zasnovano na mozgu i njegovoj disfunkciji.
Postoji proširen pokret za redifinisanje mentalnih oboljenja kao oboljenja mozga. Postoji veoma valjan razlog za to, zato što mnogi pacijenti osećaju velike kulturološke prepreke da potraže lečenje, a ovakav način da se mentalno oboljenje okarakteriše pomaže. Po drugim aspektima, izjednačiti mentalno oboljenje sa oboljenjem mozga može da odvede na stranputicu, a u nekim slučajevima, može čak i da škodi.

Jedan od načina je medicinski, u smislu terapije. Pacijent koji na mentalno oboljenje gledao kao na bolest mozga će se pre odlučiti za lečenje koje shvata kao direktnu intervenciju na mozgu, čak iako taj vid lečenja nije obavezno pravi izbor za njih. Proteklih par decenija se uočava veći prelazak sa bihejvioralne terapije na terapiju lekovima.

Drugi način je kada pacijent ne misli da ima mentalno oboljenje, već da mu je mozak zapravo oštećen, i na njega više gleda kao na inherentno i neizmenljivo, nego kao na nešto što bi moglo da se leči u društvu, što je staromodna percepcija mentalnih oboljenja. To se takođe odnosi i na to kako drugi ljudi gledaju na ljude sa mentalnim oboljenjima. Ako imam poremećaj mozga, ljudi će možda poželeti da me se klone, zato što na mene gledaju kao na faličnog ili opasnog.

Postoji čak i veći problem sa svođenjem mentalnih poremećaja na poremećaje mozga, a to ima veze sa samom definicijom mentalnih poremećaja. Do mentalnih poremećaja dolazi posredstvom kulturoloških faktora, kroz koncenzus mnogih lekara i deoničara koji raspravljaju o ovim stvarima. On je veoma kulturološki definisan. Pre samo šezdesetak godina, homoseksaulnost je smatrana za mentalno oboljenje. Da li to znači da je u pitanju oboljenje mozga? U drugim zemljama postoje drugačji koncepti mentalnih poremećaja. Jesu li to drugačija oboljenja mozga? Da li kod nas postoje ta oboljenja mozga? Ne kažem da ne postoji korelacija između onoga što se događa u našem mozgu i onoga što se zbiva kod takvih psiholoških stanja, ali nazvati to samo oboljenjem mozga deluje mi prilično ograničeno.

A ako je depresija ili neka drugo mentalno oboljenje samo bolest mozga, to nije baš ohrabrujuće za osmišljavanje društvenih programa za pomoć ljudima koji se u razvojnom uzrastu muče sa stvarima kao što su siromaštvo, ili sa sličnim faktorima.
Tako je. Postoji šira društvena dimenzija i u tome kako se mentalni poremećaji definišu, i u uzrocima mentalnih poremećaja. Različiti segmenti našeg društva imaju prilično drugačije epidemiološke profile mentalnog zdravlja. Jedno izuzetno otkriće koje zapravo datira od početka 20. veka, ranih tridesetih godina, je otkriće da je rođenje ili odrastanje u urbanoj oblasti u korelaciji sa šizofrenijom. Ima i drugih takvih veza koje jasno ukazuju na dimenzije koje operišu sasvim izvan pojedinaca, a utiču na mentalno zdravlje.

Šta je sa proučavanjem svesti? Ljudi ga opisiju kao konačnu granicu neurologije: otkriće gde i kako se svest izražava u mozgu. Ali s obzirom na vašu perspektivu, da li je pogrešno tragati za svešću samo u mozgu?
Ja sam neurolog, i odlučio sam da veći deo svog života provedem proučavajući mozak, tako da apsolutno nije. Ne mislim da je pogrešno tražiti elemente svesti, ili bukvalno bilo koju drugu kognitivnu ili bihejvioralnu funkciju u mozgu.

S druge strane, rekao bih da nijedna funkcija mozga nije sasvim odvojena od tela i konteksta okoline. Svest je nešto što možda zahteva mozak, i možda zavisi od mozga na ključan način. Ali ono čega smo svesni je uvek, gotovo uvek, nešto izvan mozga. Svest o telesnim funkcijama, naravno, zavisi od tela. Svest o događajima iz okoline zavisi od čulnih nadražaja. To su primeri kako mozak ne funkcioniše u vakuumu.

Možemo da odemo korak dalje i kažemo da neke od naprednijih kognitivnih funkcija našeg uma zaista na ključne načine zavise od naših tela i okoline. Jedan primer je kako oblik našeg tela zapravo utiče na našu kogniciju. To je pojam koja se zove „otelotvorena kognicija“. Primer za to je kompozitor Paganini, koji je bio čuveni violinista i koji je pisao muziku. Bio je čuven delom i po tome što je imao neverovatno savitljive zglobove. Mogao je da savija prste na razne neverovatne načine, i zbog toga je bio u stanju da na violini svira dela koja niko drugi nije mogao, što ga je zauzvrat inspirisalo za kompozicije. Pisao je dela koja je samo on mogao da izvede. Njegov um je bio proizvod njegovog tela, ili drugim rečima, cerebralna mentalna aktivnost komponovanja muzike je bila proizvod njegovog tela.

Šta vi mislite o predloženim tehnologijama koje bi konzervirale mozak, kao da način da se naše „ja“ sačuva i posle smrti? Nedavno je počeo da se pominje jedan start ap koji bi sačuvao mozak do mikroskopskih detalja, sa obećanjem da će ga kasnije aploudovati negde, da bismo mogli ponovo da postojimo. Kakav bi to bio vid postojanja, kada bi mozak bio izolovan od ostatka tela?
Sada postoji par kompanija koje reklamiraju uslugu neuro-prezervacije, ili čuvanja mozgova subjekata koji su upravo umrli. Nada je da bi mozak mogao da bude skeniran i aploudovan u neku vrstu simulirane okoline, ili da bi mozak mogao da bude restauriran i stavljen u novo telo, jednom kada ta tehnologija bude dostupna.

Kao prvo, u ovom trenutku, postoje samo naučne spekulacije. Jednostavno nemamo tehnologiju za to, i ne deluje da je iko na rubu toga da je osmisli. Ali činjenica da su ljudi spremni da plate za ovu uslugu svedoči o moći cerebralne mistike.

Čak i kada bi neko mogao da reši sve tehnološke probleme i učinio da to zapravo i funkcioniše – odgovarajuće očuvanje mozga, odgovarajuća analiza i njegovo odgovarajuće spajanje ili simulacija – „ti“ koji bi usled toga nastao, ne bi bio isti „ti“ koji si bio pre tog postupka. Ako bi bio aploudovan samo mozak i njegova interna fiziologija, iskustva bi mu bila radikalno drugačija od onih koja je imao u telu. To je zbog toga što stvari kao što su emocije i načini na koji percipiramo čulne stimulacije spolja ne zavise samo od našeg mozga, već i od toga kako je mozak povezan sa tim stvarima koje stižu spolja.

Mislim da ni najdublja simulacija ne bi to mogla da kompenzuje, ali ono što bi morala da čini je da stimuliše mozak i njegovo telo u okolini koja je međusobni sistem interakcije. Ako bi aploudovani mozak trebalo da razmišlja i oseća na isti način kao i mi, onda se mora aploudovati i okruženje mozga, ili barem njegovi ključni elementi. Ako bi našao stvarnu osobu, sa stvarnim mozgom i sličnim odrastanjem, mislim da bi to verovatno bilo sličnije vama nego samo simulacija mozga u kompjuteru.

Ako shvatimo da je naš mozak deo šireg sistema koji zajedno određuje naše misli, osećanja, vrednosti i ciljeve, iz toga možemo da izvučemo lekciju. Ono što je posebno i vredno čuvanja nisu samo naši individualni komadići moždanog tkiva, već i kontekst – uključujući okolinu, telo i mozak.