Ilustracija Adam Waiton

Kako je Rusija odlepila na čokoladice od krvi

Mnoga deca Sovjeta odrastala su na slatkoći, teksturi i diskretnom ukusu metala koje su imale Hematogen čokoladice, ne znajući šta je zapravo u njima.

pisao Mark Hay
|
15 April 2019, 9:46am

Ilustracija Adam Waiton

Kao dete koje je odrastalo u Sovjetskom Savezu, Marija Pirogovskaja se seća da je njena mama često vraćajući se kući sa posla iz apoteke donosila neke “zdrave slatkiše” za svoju ćerku: čokoladicu koja se zvala Hematogen.

Ova čokoladica zvanično je napravljena kao lek za anemiju koja pogađa skoro četvrtinu svih ljudi na svetu, specijalno namenjena maloj deci. Njen sastav čine šećer iz šećerne repe, kondenzovano mleko i sirup, pa Marija nikako nije mogla da provali i pomisli da je u pitanju neki "lek". Ova čokoladica je zapravo sovjetski ekvivalent gumenim bombonama sa vitaminima, iako je tekstura nešto kao Rum kasato. “Dok sam išla u školu,” dodaje Marija, “Kupila bih je svaki put kad prolazim pored apoteke ako mi ostane od džeparca.”

Doduše, za razliku od većine sastojaka modernih američkih slatkiša, Hematogen na kom je Marija odrasla ne sadrži vitamine i minerale preuzete iz prirodnih proizvoda ili proizvoda napravljenih sinetitčkim putem u labaratoriji. Metal iz ovog slatkiša, koji zapravo štiti od anemije, dolazi iz nečega što se zove crni albumin— što je tehnički naziv za krv. Da budemo tačniji, sovjetski proizvođač koji je pravio Hematogen čokoladice, pravio ih je tako da se svaka od njih sastoji iz minimum pet odsto kravlje krvi.

Hematogen nije bio proizvod kratkog veka niti neka vrsta eksperimenta. Prema većini tvrdnji, on je decenijama bio u stalnoj ponudi sovjetskih apoteka, sve do raspada SSSR-a. Čak i danas, još uvek je široko rasprostranjen, ali neuporedivo manje nego pre i u nešto drugačijoj varijanti. (Moderni proizvođači i prodavci sada prodaju različite vrste Hematogena koji služe ne samo za anemiju, već i za druge stvari poput poboljšanja koncentracije, nežne kože ili zaustavljanja prehlade).

“Možete sada da odete i kupite je u Njujorku” kaže Anastasia Lakhtikova, kourednica toma knjiga Seasoned Socialism: Gender and Food in Late Soviet Everyday Life.

Proizvođači širom Evrope stvorili su serijal sličnih proizvoda od krvi, pa tako postoji Hematopan, “prah od krvi sa sladićem,” i Haemosan, “piće od krvnih proteina, lecitina, i kalcijum glicerofosfata.”

Ovo možda zvuči kao jedan od onih mnogobrojnih bizarnih proizvoda sovjetske ere, tj proizvod nastao iz štedljivosti, pragmatizma i centralizovane, totalitarne produkcije i distribucije. Ali Hematogen vuče korene još pre SSSR-a. Za početnike koji ne znaju, mnoge ljudske kulture imaju dugu kulinarsku tradiciju konzumiranja životinjske krvi. Rusija, kako primećuje Adriana Džejkobs jedna od autorki pomenutog toma Seasoned Socialism, odavno voli krvave kobasice. Neke od istorijiskih veza između čovečanstva i hrane od krvi proizilaze iz istorije nestašice, ali veliki deo njih je nastao i zahvaljujući shvatanju, koje je i Jakov sročio, a to je da je “krv neverovatno hranljiva”— puna proteina, vitamina, minerala i ima manje holestorola nego što to imaju jaja.

Pirogovskaja, istoričarka ruske hrane i medicine na Evropskom Univerzitetu u Sankt Petersburgu, dodaje da ona misli da je to i zahvaljujući podizanju svesti i interesa za javno zdravstvo i sastav hrane tokom devetnaestog veka, “Evropski lekari i prozivođači potpuno su bili zavedeni idejom stvaranja nekvarljive, a veoma visoko hranljive hrane”. Trpali su krv gde god su mogli: od kokosovog mleka do kvasca, u raznim praškastim oblicima raznih esktrakata. Marija je takođe primetila da su naučnici širom Evrope napravili niz proizvoda na bazi krvi kao što je Hematopan, “prah od krvi zaslađen sladićem,” i Haemosan, “piće od krvnih proteina, lecitina, i calcijuim glicerofosfata.” Hematogen, kako pišu ruske novine Pravda, vuče poreklo iz labaratorije švajcarskog doktora i nastao je za vreme pomenute pomame za "modernom hranom".

Ideja o korišćenju krvi u masovnoj, lako održivoj, zaslađenoj hrani koja leči anemiju nije u potpunosti sumanuta ideja, kaže stručnjak hematologije Tomas DeLaferi. Sve do danas, lekari uglavnom preporučuju tablete gvožda onima koji pate od manja krvi. Međutim, ove tablete nisu uvek delotvorne i većina ljudi ne apsorbuje dobro njihovu hranljivost; DeLaferi, kao i ostali, uglavnom uz ove tablete pripisuju i suplemente vitamina Ce kako bi pacijentima olakšali apsorbovanje gvožđa.

“[Hematogen] čokoladice,” kaže DeLaferi, “sadrže oko 10 milligrama gvožđa, što je preporučena doza za decu.” Činjenica da ova doza zapravo dolazi iz krvi je bonus, jer “gvožđe iz krvi je mnogo bolje nego gvožđe iz pilula.”

Većina proizvođača Hematogena upozorava na preporučenu dozu od jedne čokoladice dnevno, ili jedne i po za odrasle, kao i na zabranu uzimanja tokom dojenja, trudnoće, ili ukoliko osoba ima dijabetes. Takođe upozoravaju i da čokoladice ne bi trebalo jesti više od nekoliko puta u toku nedelje. Međutim, sve ovo je više zbog velike doze opreza nego zbog realnog rizika. Prosečna Hematogen čokoladica, ističe DeLaferi, sadrži destinu doze gvože od one koje se nalazi u piluli. Čak i ako se dogodi da dete pojede više od jedne čokoladice “teško da će zadobiti trovanje gvožđem od toga,” smatra on. U najgorem slučaju, bindžovanje Hematogena može dovesti do bolova u stomaku ili kratkotrajnog zatvora.


Pogledajte i VICE film: Bacanje hrane u Srbiji


Ipak, u decenijama koje su usledile nakon što je Hematogen nastao, Hematogen je nestao sa svih tržišta osim onog u SSSR-u. Razlozi zbog kojih je došlo do toga nisu baš najjasniji, ali prema rečima istoričarke Ejmi Bentli, nestanak slatkiša na Zapadu proizilazi iz procesa modernizacije koji je započela Amerika i novom opsesisijom ove nacije sa zamenom prirodnih supstanci poput krvi za produkte industrijske nauke i čiste hemije. U isto vreme, razvoj slatkiša u SSSR-u ukorenjen je u sovjetskom hijerarhijskom ekonomskom sistemu. “Moguće je,” kaže Lakhtikova, “ da je to bio eksperiment projekat nekog ko je bio moćan i pomislio da je to super ideja.”

"Ljudi nisu gledali sastav slatkiša,” kaže Lakhtikova, “jednostavno jer nije bilo aleternative za lek protiv anemije u sovjetskim apotekama".

Ostalo je nerazjašnjeno koliko roditelja i dece je znalo da je Hematogen napravljen od kravlje krvi. Vrlo lako možete pronaći ljude koji su odrastali na ovim čokoladicama, ali koji nisu znali koji je njihov glavni sastojak do nedavno i koji su sada šokirani tim saznanjem. Ali, sastojci ovog proizvoda nikad nisu bili tajna.

“Ljudi nisu gledali koji je sastav slatkiša,” kaže Lakhtikova, “jednostavno jer nije bilo nikakve alternative za lek protiv anemije u sovjetskim apotekana, niti je bilo mnogo zabrinutih vegeterijanaca, a ni opšte gadljivosti na krv. “Odbijanje kupovine proizvoda samo zato što sadrži sastojak koji vam se ne sviđa", dodaje ona, "nije bila praksa u sovjetskom sistemu prehrane".

Osim toga, mnoga sovjetska deca su odlepila na Hematogen. Možda je to zato što je slatkiša generalno bilo malo u ovoj zemlji i bili su skupi. Kako kaže Goldsajn, čokoladica je otprilike koštala koliko jedan prosečan radnik zaradi tokom jednog dana, dok je Hematogen bio jeftin i dostupan i u manjim i u većim sredinama. Doduše, neka deca su obožavala tu slatkoću i teksturu koji je imao, čak i više od skupih slatkiša od mleka i šećera, ili lažne čokolade od soje.

Akulturacija prema ukusu Hematogena kroz detinjstvo objašnjava zašto su čokoladice i dalje jako popularne u bivšem SSSR-u. Naravno, one su u jednoj meri zamenjene nekim novim vrstama suplemenata i slatkiša. Ali potražnja je još uvek tolika da postoji nekoliko privatnih kompanija, ne samo jedna državna, koje proizvode različite vrste Hematogena uključujući čokoladice sa sušenim voćem, sa određenim mineralima, crnom čokoladom, pa čak i one sa sasvim malo ili bez krvi.

Ali dok današnja deca rastu u post-sovjetskom kontekstu, oslobođena oskudice u ishrani sa kojom se suočavala prethodna generacija i sa daleko širim izborom, ona polako gube apetit za Hematogenom i preusmeravaju ga na više različitih stvari. Nekoliko naučnika iz Amerike koji su se bavili istorijom ruske ishrane, a sa kojima sam pričao, kažu da nikad nisu čuli za Hematogen. Lakhtikova tvrdi da je to zato što za njega znaju samo oni koji su odrastali u SSSR-u ili post-sovjestkoj državi, a čija porodica je u istoriji koristila ovaj proizvod.

Ali uprkos tome, on i dalje fascinira i budi interesovanja. DeLaferi je bio toliko fasciniran konceptom Hematogena kada sam mu prvi put rekao za njega, da je odmah naručio nekoliko čokoladica za njegovo sledeće predavanje na fakultetu. Da li će on i njegovi doktori iz tima odlepiti na ovaj ukus i početi da šire ove krvave slatkiše među američkom decom? Zvuči nemoguće, ali videćemo.