Kako izgleda život posle šest pokušaja samoubistva

Belgijanka Iman Achaaray (22) je seksualno zlostavljana kao dete zbog čega ima ozbiljne psihičke probleme. Više puta probala je sebi da oduzme život, ali svaki put neuspešno. Posle svog najtežeg pokušaja obratila se psihijatru za pomoć. Na kraju, nakon razgovora sa kolegama i podrške najbližih, je sve uspela da stavi na svoje mesto i razume šta joj se dešava. Priče koje je čula su je inspirisale da napiše i knjigu, pod naslovom Myra, kojom želi da pomogne ljudima da razumeju kako je to živeti sa psihičkim problemima. Ovde, ona govori o tome kako je uspela da preživi najteži period u životu. Kada sam imala devet godina, više puta sam seksualno zlostavljana. Tu tajnu sam dugo držala samo za sebe. Prosto takvu stvar ne možeš da izbaciš iz sebe za vreme porodičnog ručka, između supe i glavnog jela, posebno ne ako imaš marokanske korene. Neki članovi moje porodice su mislili da me je đavo zaposeo, jer depresija u našoj kulturi i ne postoji.

Kada mi se seksualno zlostavljanje događalo nisam ni znala šta je to. Tog čoveka nisam ni razumela, niti sam se nešto ljutila. Mislila sam da je on moj zaštitnik, da brine o meni. Tek kada sam imala 14, 15 godina, shvatila sam šta mi se dogodilo. A to je ozbiljno uticalo na moj kontakt sa prijateljima i dečacima: na primer, zabavljanje sa momcima jednostavno nije išlo, pa sam ozbiljno počela da sumnjam u sebe i jednostavno nisam imala samopouzdanja.

Kada si dete, često i ne možeš da prepoznaš depresiju. To osećanje ne znaš ni kako da opišeš, jer zapravo i ne znaš šta je to depresija i kako se ispoljava. Tek kada sam napunila 16 godina shvatila sam koliko sam depresivna, i to kada sam pročitala oproštajno pismo moje dobre drugarice, koja se bacila pod voz. Čitavši njeno poslednje pismo prepoznala sam svoja osećanja. Isto sam pokušala da uradim sebi kasnije. Nekoliko puta, neuspešno.

Sedela sam tada dugo na šinama, ali taj voz nikada nije došao. Nisam uspela čak ni svoje samoubistvo da organizujem kako treba. Četiri puta sam odlazila na železničku prugu, i uvek je nešto naopako krenulo. Kada odlučite tako da umrete, svojoj porodici nabacujete teret krivice, a to na kraju nisam nikako želela. Ali dok se to dešava ne razmišljate baš tako, to su trenuci kada samo više ne želite da postojite.

Od kuće sam otišla sa 18 godina jer je situacija postala neizdrživa za mene. Kada sam se posle dve nedelje vratila kući, majci sam otkrila sve o seksualnom zlostavljanju kojem sam bila izložena. Rekla sam joj da to ključni razlog za depresiju od koje sam patila. Plašila sam se da mi neće verovati, ali mi je bilo važno da sam se oslobodila i progovorila. Moja porodica se u početku teško nosila sa tim saznanjem. Nisu mogli da shvate da mi se to dešavalo, i nisu mogli da veruju da nisu primetili i reagovali na vreme. Imala sam osećaj da sam im svojom ispovešću nanela veliku bol, što je stvorilo jak osećaj krivice kod mene. To je vodilo ka novom pokušaju samoubistva, ovog puta u našoj kući, nakon čega su me odveli na psihijatrijsko lečenje. Između nekoliko odlazaka u tu ustanovu sam izvela i svoj najteži pokušaj samoubistva, baš u vreme kada je osoba koja me je zlostavljala preminula. Taj pokušaj sam detaljno planirala, ostavila sam i oproštajno pismo, koje je zapravo bilo deo knjige koju sam tada pisala, koju sam 2016. godine i objavila. Prvo sam sredila svoju sobu, pobacala sve stvari u kontejner, jer nisam želela da ostavim nikakvo sećanje na mene. Želela sam da nestanem.

Čak sam zvala i na posao kako bih im rekla da više neću dolaziti. Otišla sam potom kod porodičnog lekara i zatražila sedative. Propisao mi je veoma tešku terapiju, zajedno sa pilulama za želudac i lekom za povraćanje. Došla sam kući, i popila sve u jednom potezu a zatim se odvezla kolima do obližnjeg kanala. Tamo sam pustila ručnu kočnicu i auto se srušio u kanal. Posle toga se ne sećam više ničega.

Bilo je strašno ponovo se probuditi posle toga i shvatiti da ponovo nisam uspela u svojoj nameri. Svaki propali pokušaj bio je još jedno strašno razočaranje u sebe. Nisam znala kako dalje. Taj osećaj da ne želim više da živim me nije napuštao. Samo se pojačao. Shvatila sam da je to jako egoistično s moje strane. U međuvremenu sam ipak shvatila da mi je drago da su svi ti pokušaji ostali samo na pokušajima samoubistva. Mnogo bih povredila porodicu i prijatelje da sam uspela.

Da me neki čovek sa čamca nije video kako plutam po vodi, ne bih danas bila živa. Stvarno sada mogu da kažem da sam imala sreću.

Na kraju sam provela puno vremena na psihijatriji gde sam razgovarala sa psiholozima, ali nije pomoglo koliko je trebalo. Onaj koji nikada nije doživeo ono što si ti doživeo, teško da može da ti pomogne, to je moje mišljenje.

Imam osećaj da ti na čelo nalepe nalepnicu sa dijagnozom i da vaš izveštaj stave u fasciklu „seksualno zlostavljanje“. I to je to. To je realnost. Ono što mi je ustvari pomoglo na psihijatriji je to što sam tamo sedela sa drugim ljudima koji su doživeli neko slično iskustvo. Pravo izlečenje meni se desilo u tim grupama za razgovor. Zato što su svi tamo zaista razumeli međusobnu bol.

Sada, kada je sve to ostalo iza mene, mogu da kažem da sam imala sreću. Završila sam sa svim tim sranjima. Još uvek imam rane koje su nisu potpuno zacelile, i zato nikada neću biti 100% srećna, ali ko jeste? Sada sam udata za nekoga kome potpuno verujem i koji ima puno strpljenja sa mnom. Morate se truditi zbog toga. Ne može sve da nestane za dve-tri nedelje. Ako bih se mogla vratiti u prošlost, savetovala bih sebe da razgovaram s nekim o tome. Razgovarajte sa porodicom o tome. Znam da zvuči kao kliše, ali istina je: razgovor pomaže! Jer na kraju je uvek mnogo više ljudi koji brinu o vama nego što ste očekivali.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE FRBE.