Vermezović
Vladimir Vermezović, Foto: MN Press
Sport

Vladimir Vermezović – za prijatelje Vermez, za ove druge Čika Crni

"Da mlađima bude jasno: Saša Ilić je preslikani Čava Dimitrijević."
10 Decembar 2019, 9:30am

Od Moce Vukotića do Fadilja Vokrija. Od Tome Kaloperovića do Fahrudina Jusufija. Od Partizana do Hanovera. Od QPR-a do Fljamurtarija. Od Dnjepra do Artmedie. Od Rome do Petah Tikve. Odigrao je 396 utakmica (144 zvanične) za Partizan, dva puta ga je kao trener vodio sa klupe.

Kao klinac je nosio torbe starijima, a kao stariji kapitensku traku Partizana. Nikome nije ćutao, i nikada nije dao na sebe.

Navukao je na sebe gnev mnogih navijača. Stajao je uvek ispred svih i nikada se nije krio ni iza koga. Status crne ovce je breme koje i dan danas sa ponosom nosi.

Čist pred sobom i drugima: Vladimir Vermezović

VICE: Počnimo odakle se počinje, od mlađih kategorija - dolazak u Partizan?

Vladimir Vermezović: U Partizan sam došao iz Železnika, još u mlađim kategorijama. Prvi ozbiljan kontakt sa prvim timom sam imao 1981. godine. Toma Kaloperović je nas nekoliko omladinaca pozvao da idemo na primreme sa prvim timom. Sećam se, išlo se u Rovinj i pripreme su trajale 40 dana. Mi klinci presrećni, nikako da dočekamo da krenemo. Odmah posle tih priprema, u junu mesecu, sam potpisao prvi profesionalni ugovor sa Partizanom. Tada je bilo sve drugačije. Posle treninga, kažu Čavi (Dimitrijeviću) i meni, da odemo do DIF-a da potpišemo ugovor. Mi sednemo na trolu, odemo, potpišemo. Stavimo ugovor u džep i svako svojoj kući. Niko nije ni znao da smo potpisali ugovor. Nikakva pompa, euforija, novinari, menadžeri...

VICE: Kako je izgledao susret sa prvim timom?

- Iskreno, nije mi bilo svejedno. Dolaziš u ekipu, tamo te čekaju Moca Vukotić, Trifunović, Hatunić, Prekazi, a meni u sobi zidovi oblepljeni njihovim slikama. Mi kinci smo se držali po strani. Moci da se obratiš, nije bilo šanse. Sa Mocom se razgovaralo jedino ako te on nešto pita ili te pošalje po kafu i cigare. Jedini od svih nas je Čava pokušavao da se ubaci među starije. Zezali su ga ali se Čavinjo branio, nije se dao. Videli su da je mangup i njega su prvog i prihvatili. Mi ostali trening, soba, ručak, soba, i to je to. Tada se mnogo putovalo avionom. I kada se svi skupimo na aerodromu, stariji samo pobacaju torbe, a mi klinci, nosimo,slažemo na traku. Morali smo da slušamo starije. Ali to nije bilo iz straha već iz poštovanja. A, i tako smo bili vaspitavani.

VICE: Koga ste se najviše „plašili“?

- (smeh) Verovao ili ne, Ćamila ekonoma. Ćamil ti da na revers torbu, kopačke, kostobrane, gornju i donju trenerku, gaće, dres i peškir. Da ti priznanicu, jedan primerak njemu jedan tebi. I kad se vratimo, sve onako prljavo i blatnjavo vadimo, Ćamil štiklira i gleda da li je sve tu. Ne dao ti Bog da nešto fali. Više sam se plašio Ćamila nego predsednika kluba. Ma, nisam ni znao ko je predsednik.

VICE: Sigurno se sećate debitantske utakmice za prvi tim?

- Kako da se ne sećam. Ali tu ima jedna neverovatna koincidencija. Prva utakmica na kojoj sam skupljao lopte bila je protiv Hajduka iz Splita. Prva utakmica na kojoj sam se skinuo za prvi tim isto Hajduk, ali tada nisam ušao u igru. I na kraju moj debi, protiv koga drugog nego protiv Hajduka iz Splita. Sećam se da smo igrali kući i izgubili 3-2. Prepun stadion. Nestvaran i neprepričljiv osećaj. San na javi.

VICE: Verovatno ste bili okovani od treme?

- Verovao ili ne, i nisam. Najveću tremu u karijeri sam imao na prvom derbiju. Igralo se na Marakani pred 90 hiljada ljudi. Stojimo u tunelu, a sve bubnji oko nas. Kao u filmovima o gladijatorima. Posle nekoliko godina igramo derbi, ja stojim pored Bogdanovića, a njemu je to bio prvi derbi, i vidim da se uplašio. Kažem mu da ne gleda u tribine kad istrčimo na teren. Deseti minut pogledam u njega, a on zvera po tribinama, ne zna gde se nalazi.

Pritrčim mu, a on kaže, au, Vlado, jebote, šta je bre ovo ? Ćuti i igraj, i spusti tu glavu sa tribina, kažem mu ja. Tesko da će se tako nešto ponoviti, jer mi smo tada živeli u ozbiljnoj državi.

VICE: Kada već pominjemo vaše saigreče, od svih vas se nekako najviše izdvojio Čava Dimitrijević?

- Čavu je najbolje opisao Vladica Kovačević: kad su svi počinjali da piju, Čava je krenuo da ostavlja. Kad su počinjali da puše, Čava je pokušavao da prestane. Čava se igrao fudbala. Njemu je bilo svejedno da li je bitna utakmica, ko je protivnik, koliko publike ima. On se uvek igrao. Čava je sa svima bio dobar. Dobričina prava. Sećam se, igramo protiv Dinama i Malbaša krene nogom, a Čava već postavio glavu. Sudija vadi žuti karton, a Čavinjo prilazi i kaže sudiji: nemoj da ga diras, to je moj brat, nije hteo namerno. I sudija mu ne da žuti. Ne postoji čovek sa kojim Čava nije govorio. A na sve to, bio je ekstremno galantan u društvu. Navijači su prepoznali njegovu iskrenost i zato su ga voleli i vole ga i dan danas. Stvorila se urbana legenda vezana za njega i alkohol. Iz prve ruke mogu da kažem da jeste voleo da popije, ali daleko od toga koliko se priča.

U Čavinoj porodici svaka druga generacija je ista. Njegov deda je bio veliki boem. Otac Sveta nit pušio, nit pio, bio je pasionirani golubar. Sećam se, dodjem kod njih na Bulbuder, a oni svi samo u nebo gledaju. Čava je povukao na dedu. E, sad ne znam kakav mu je sin. Odličan fudbaler, Grobar, dobrica, e to je bio Čava.

Da mlađim navijačima bude jasnije, Saša Ilić je preslikani Čava.

VICE: Za Grobare su osamdesete najlepše godine?

- Pod broj jedan, igrao se lepši i bolji fudbal. Pazi ovako, imaš ekipu, na golu Omerović, Mića Radović po desnom krilu, a igra beka, Sloba Rojević levi bek, a najviše penala napravljeno nad njim. Radanovic, Ješic, Kale i ja pozadi, ispred nas Bajro Župić. Onda kreće plejada ofanzivnih fudbalera od Čave i Đelmaša do Milka i Vokrija. Niko od njih nije igrao odbranu, niko nije prelazio na našu polovinu. I onda mi lepo damo loptu njima izađemo na centar i uživamo u utakmici. Nas četvorica igramo odbranu, svi ostali u napadu. To samo pršti na sve strane. Čisto uzivanje. Šta je još tu zanimljivo, mi nismo imali taktičke treninge. Igrao se fudbal. To je publika volela. Navijači su dolazili na stadion da gledaju lep fudbal.Tako su skoro sve ekipe igrale, ne samo Partizan.

1575904395904-19861012tmPartizan

FUDBAL - 79. DERBI, Partizan - Crvena zvezda 2:0. Bajro Župić, Vladimir VERMEZOVIĆ i Milko Djurovski, fudbaleri Partizana, proslavljaju gol.Foto: MN Press

VICE: Šta je pod broj dva?

- Pobeđivali smo. Osvojili smo tri titule, dva puta bili vicešampioni. Svake sezone smo bili do kraja u trci za titulu. A, na sve to pogodile su se i neke antologijske utakmice, o kojima se i danas priča.

VICE: Jedna od njih je sa QPR?

- Pred prvi meč nismo imali nikakve informacije o njima. Igralo se na Arsenalovom stadionu, padala je kiša. Mi povedemo golom Mancea, ali oni nam iz sedam šuteva daju šest golova. Čak i poslednji gol, desni bek šutne od klupe za rezervne igrače i Omeru sklizne lopta kroz ruke i uđe u gol. Baš nismo imali sreće. U svlačionici svi poobarali glave, ulazi Bjeković, tadašnji trener, i samo kaže: ajde, glave gore, prolazimo mi njih u Beogradu. Mi se mislimo u sebi, kakav crni prolaz, ubili nas ljudi 6-2. O utakmici u Beogradu je već sve ispričano. Ono sto je najvažnije reći jeste da su tu utakmicu dobili navijači. Ta pobeda od 4-0 je pobeda Grobara.

Kada je ta utakmica u pitanju, postoji jedna priča koje je meni ostala u sećanju, a dosta govori o našem mentalitetu. Naime, posle debakla u Londonu, priđe nam njihov centarfor i pozove nas na piće. Mi se pogledamo i komentarišemo kako odvratan lik, malo što nas je napunio, još kao zove nas na piće. Shvatili smo taj poziv kao veliku uvredu. Završi se utakmica u Begradu, i mi njemu kao sad da vratimo, pozovemo ga na čaj. Čovek prihvati poziv, lepo se ispričamo, čestitao nam na pobedi, razmenili dresove. Ostali smo kao pokisli. Iskreno, bilo nam je neprijatno. Zamislite da smo mi izgubili posle 6-2, pa bilo bi mrtvih.

VICE: Posle najveće pobede, sledi jedan od najtežih poraza. Fljamurtari?

- Nismo znali gde idemo i šta nas čeka, mislili smo da ćemo lagano da ih dobijemo. Iznenadili su, ali smo ih i mi potcenili, i dobili su nas 2-0. U revanšu smo imali dva nula i onda taj nesretni Kušta sa 35 metara. I tako mi umesto u sledeće kolo Kupa Uefa uđemo u vic. I dan danas, kako nas igrače tako i navijače, progoni taj Fljamurtari i Kušta.

VICE: Često ste bili na udaru kritika. Posebno se izdvajaju one na račun Rome i Makabi Petah Tikve i vašem „učešću“ u tim porazima?

- Ma to su gluposti. Dosta tu ima i do moje kurčevitosti. Svojim nećutanjem sam stavio sebi omču oko vrata i postao laka meta za takve vrste etiketiranja. Mene su optuživali da sam namerno napravio penal protiv Rome, ali to su čiste gluposti. Posle prve utakmice koju smo odigrali odlično, odlazimo u Rim. Mnogo je tu nekih čudnih faca bilo oko nas, puno čudnih priča, te da će da nas otruju hranom, te da će sudija da navija za njih. Čak su i ljudi iz Udbe išli sa nama. Napravila se baš loša atmosfera. Mi smo tu utakmicu odigrali loše, mislim da nijednom nismo šutnuli na gol. I izgubili smo 2-0. Imao sam tu nesreću da napravim taj nesmotren penal. I navukao na sebe čitavu tu priču, a sve u traženju opravdanja za poraz.

Utakmica protiv Petah Tikve je meč koji se jednostavno dogodio. Kao Šamrok ili Rapid. Izveo sam najjači sastav. Oni sve što su šutnuli su pogodili. Mi smo se ispromašivali, promašili smo i penal, i ušli smo u kontra ritam. Sve se okrenulo nizbrdo i nije bilo povratka. Mene je, posle te utakmice, bilo sramota, Nek kažu igrači da li sam ikome rekao da uspori, da ih pustimo. Na kraju krajeva, ne bih podneo ostavku posle tog poraza. Jedini koji je platio cenu poraza od Makabija je Vladimir Vermezović. Ali kao ni tada, ni danas, ne želim da se pravdam, to samo otvara prostor za nove priče i tračeve.

I nisu samo te dve utakmice etiketirale mene. Kada je poginuo sekretar FSJ Pejović, bio je minut ćutanja. On je sa Šajberom učestvovao oko one titule koju nam nisu priznali i navijači ga nisu voleli. Kada je krenuo minut ćutanja ceo stadion počne da zviždi. Ja sam tada bio kapiten, i pokazao publici da prestanu sa zviždanjem. Sutradan ljudi iz kluba mi kažu ako te pitaju novinari reci da smo ti mi rekli da to uradiš. Ja im kažem kako mi ne pada na pamet da to kažem. I tako navučem gnev i uprave i navijača.

Bila je i ta utakmica sa Vardarom. Vardar vodi, bolji su od nas, ali sudija sve vreme baš navlači na našu stranu. Pančev se iznervirao krenuo da cepa dres, hoće da napusti utakmicu. Ja mu priđem i kažem: Darko, vidim sve, ali ne treba ti to, sad si postao reprezentativac, kazniće te, sjebaće ti karijeru. I on se tu malo smiri, i završi se utakmica. Sutradan ovi iz uprave drvlje i kamenje na mene, što ga nisam pustio da izađe, da povuče celu ekipu, da dobijemo službeno 3-0.

Bila je i priča kako sam ja oterao Jusufija sa mesta trenera. Julka je bio vrhunski trener, ali se okružio čudnim ljudima. Ja sam tada bio zamenik kapitena. Kada se Radanović vratio iz vojske Julka mi kaže: ti si moj kapiten, ne daj mu traku. Na to mu ja odgovorim: šefe, ja sam zamenik kapitena Partizana, a to je Radanović. I vratim ja traku Radanoviću, a Jusufi me pošalje na klupu. Radanović i Jusufi su imali neki svoj problem a ja sam ispao kolateralna šteta, i ponovo crna ovca, i krivac za odlazak Jusufija.

1575904583673-19870906tmDerbi3

DERBI - Partizan - Crvena zvezda 2:3. Milorad Bajovic, Goran Milojevic i Vladimir Vermezović., Beograd, 06.09.1987. Foto: MN Press

VICE: Ubrzo posle toga odlazite iz Partizana u Salamanku. Kakve su bile te dve godine u Španiji?

- Sjajne (smeh). Za dve godine sam imao tri preloma i dve operacije. Više sam vremena proveo po bolnicama nego na terenu. Mislio sam da tada završim karijeru.

VICE: Šta vas je sprečilo?

- Poziv Moce Vukotića da dođem u Panionios koji je on tada trenirao. I tu moram da se vratim na meč sa Romom. Trener Partizana protiv Rome bio je Moca Vukotić. Da li bilo ko, ko poznaje Mocu može da zamisli da on pozove igrača da igra u njegovom timu koji je pre toga napravio nameran penal?

VICE: I na kraju Hanover?

Za moj odlazak u Hanover „krivac“ je Đelmaš. On je bio kralj Hanovera. Pozvao me je da dođem na probu, međutim ja nisam želeo. Rekao sam mu: pusti to završio sam ja sa fudbalom. Ali on ne odustaje i ubedi me da odem na probu. Na probi treba da se trči 18 krugova. Kod drugog kruga, kada sam video da me je obišao i rezervni golman, pravo sa staze produžim u svlačionicu. Kakva proba, kakav Hanover, odoh ja u penziju. Međutim, u julu oni me zovu i žele da potpišu ugovor samnom. Predomislim se i odem da potpišem ugovor. Ja na promociji, i oni mi daju dres sa brojem deset. Čitavu karijeru nisam prebacio četvortku, a oni mi daju desetku. Džaba ja njima objašnjavam da ja ne igram na toj poziciji, ali ne fermaju oni meni uopšte. Prvi meč smo igrali sa Majncom u gostima. I namesti se, presečem jednu loptu na pola terena, pretrčim jednog igrača, drugom probacim kroz noge i izađem sam pred golmana. Šutnem i golman mi odbrani ali se lopta odbije tačno meni u noge, ja ga samo prebacim i postignem gol. Igrači trče ka meni, skaču na mene raduju se, a ja prešprintao 50 metara, duša mi u nosu, borim se za vazduh, hoću da umrem. Tad se pojavili mobilini, zovem ja Đelmasa, i kažem mu da sam postigao gol. Kaze Đelmaš, šta si uradio? Dao sam gol. Kako si ti dao gol majke ti. Ne može da veruje. Onda sam se povredio i veći deo sezone sam proveo na klupi. Kako sam bio iskusan, trener me je često pitao za savet. Tu se i rodila ideja za trenersku karijeru.

VICE: Trenerska karijera?

- Kao trener sam prošao sve mlađe kategorije Partizana. Zatim sam trenirao Teleoptik. Bio sam i pomoćnik Tumbakoviću.

VICE: U januaru 2004. godine preuzimate prvi tim Partizana, posle odlaska Lotera Mateusa i Lige Šampiona?

- Dobio sam ekipu gde su svi mislili da će posle Lige Šampiona da se prodaju, međutim većina ostane i onda ja kao mlad trener imam problem. Ekipa potrošena, bez motiva. Izguramo nekako tu sezonu do kraja. U junu sam prebacio dosta igrača iz Teleoptika.Nekoliko igrača je otišlo. Imao sam sreće da su Bata Mirković i Ivan Tomić bili bez kluba, i pristali da potpišu za nas. Tako da sam napravio ekipu sa iskusnom linijom Kralj, Bata, Nađ, Tomic i Ćirić. Ostale pozicije sam popunio sa klincima i pustio ih da se igraju. Ispalo je da je to bio pravi potez. Osvojili smo titulu bez poraza. Prezimili u Evropi. I na kraju nas je zaustavio CSKA-a iz Moskve, mada i dalje imam utisak da smo mogli da ih prođemo.

Grupu Lige Evrope smo odigrali jako dobro. Protiv Dnjepra smo se baš borili, grizli, i na kraju uspeli da ih prođemo i upišemo još jednu veliku pobedu u istoriji Partizana. Kada već govorimo o Dnjepru, sećam se da je Sale Ilić dobio crveni karton i da smo dugo igrali sa igračem manje. Ali se nismo dali. Na toj utakmici najviše me je nervirao Mire Radović jer je bio skroz van meča. Nigde ga nije bilo. U jednom trenutku ja stojim pored aut linije, Mire na dva metra od mene, a Simon Vukčević u krugu na centru. I ja se razderem: Simone reci Miretu da mu je ovo poslednja utakmica u Partizanu. Mire zbunjen, Simon još više, ali šta će pritrči Miretu i kaže mu: rekao ti šef da ti je ovo poslednji meč u Partizanu. Ali, izvukao se Mire, dao je odlučujući gol, i doneo nam veliku pobedu.

VICE: Posle Dnjepra usledio je CSKA?

- Oni su bili jaki na prekidu, braća Berezucki, Rahimić, Ignjašević, Krasa, svi oko 1,9 m. Meni najviši igrač Tomić 1,82 m. Svi ostali skraćeni u odnosu na njih. I ne daju nam nijedan gol iz prekida. Ali kad dođu u šesnesterac kao smrtna kazna da je stigla. Čitavu utakmicu se kao lud derem: samo ne korner, uklizavaj u aut, radi sta znaš, samo ne korner. Na taj meč je dosta uticao i sudija. Sudio je Italijan i sve mi je bilo jasno kad sam video da oni stoji dosta visoko, naš igrač se ubaci iz drugog plana i sudija maše ofsajd. Priđem četvrtom sudiji a on me ni ne pogleda samo odmahne rukom. Vratim se na klupu i kažem Paunoviću: Paćko ovo je gotova priča. Tad je CSKA vodio neki Abramovičev kum, mnogo su para uložili.

VICE: Naredna sezona za zaborav?

- Naredna nije dugo trajala (smeh). Sve je počelo već od prve utakmice protiv Artmedie. Imali smo problem kad smo došli u Bratislavu. Kako smo izašli na zagrevanje naši navijači su odmah počeli da vređaju igrače. Bata i Nađ krenuli da se obračunaju sa njima. Opšti haos. I mi iz tog haosa uđemo u utakmicu, nametnemo svoj ritam, krenu šanse, visi gol u vazduhu, i navijači počnu da ubacuju baklje i petarde u teren, i prekid. Onda sve iz početka. Ne uspemo da postignemo gol i završi se 0-0. Utakmica u Beogradu, pun stadion, odlično navijanje. Tad je bila baš dobra atmosfera. I onda krene jedna prečka, stativa, druga prečka, neće lopta u gol. I dolaze penali. Pitam ko želi da šutira, svi glave dole. Simon kaze hoću ja, javi se i Boja. Pitam jednog igrača, da ga neimenujem, jel hoćeš, on kaže nisam baš najbolje, ne bih. Pitam Batu, Bata kaže hoću. Nikad u životu nije šutnuo penal, ali Bata ima muda. Skrpim ja tu nekako izvođače. Krene serija i završi se kako je i počela utakmica, stativom. Jednostavno nam se nije dalo. Jedinu grešku koju sam napravio, a to sam naknadno shvatio. Trebalo je da odredim samo klince da šutiraju penale.

VICE: Radili ste u Južnoj Africi?

- Južna Afrika nema veze sa ostatkom Afrike. Oni su 30 godina ispred nas. Trenirao sam Kajzer Čifse i domaći teren nam je bio stadion na kome se igralo finale Svetskog prvenstva. Uslovi su bili fenomenalni. Kajzer Čifsi su najveći brend u Južnoj Africi, imaju negde oko 14 miliona registrovanih članova, koji plaćaju članarinu. Sponzor je NIKE, i to prva linija NIKE opreme. Johanesburg ima 12 miliona stanovnika, najviše ferarija i lambordžinija na svetu, tri aerodroma. Policija vozi BMW-e. I onda čitam na jednom našem sajtu tekst o tome koliko ljudi godišnje pojedu lavovi na ulicama Johanesburga. Nemci su čak prodavali pancire u bojama zastave pred SP. Očigledno da se malo zna o Južnoj Africi u čitavom svetu, a ne samo kod nas. Još uvek se osećaju posledice Aparthejda. Imo sam problem jer me igrači nisu gledali u oči dok sam razgovarao sa njima. Mislio sam da me ne poštuju. Tek posle su mi objasnili da su to posledice prošlosti i da je uvreda gledati belca u oči. Do Svetskog prvenstva fudbal je bio igra tamnoputih, tek posle su se i beli zainteresovali. Koliko su ispred nas, govori i situacija u kojoj se Partizan interesovao za igrača Kajzer Čifsa, Šabalalu. Partizan mu je nudio 150 hiljada godišnje, stan kod Arene i auto. U tom trenutku Šabalala je imao milionski ugovor, lanac restorana po celoj Africi, vilu sa bazenom i vozio Lambordžini.

VICE: Odakle nadimak Čika Crni?

- Ponovo iz moje kurčevitosti. Ponela me dobra sezona, i ljutio sam se na pisanje novinara. Jedno veče sedim kod kuma i žalim mu se, a on mi kaže jesi gledao film Podzemlje. Kad Miki Manojlović sluša radio i kaže popadaše nam najbolji drugovi, a Slavko Štimac ga pita: A, Čika Crni, jesu njega uhvatili?; a Miki odgovara: jesu ali za muda. I kaže kum meni: e, ti si Čika Crni.

I posle jednog derbija koji se završio 0-0, izađe naslov u novinama Ratko – 0, Vermez – 0. Mene to jako iznervira i na sledećoj konferenciji za štampu kažem tom novinaru da sam ja za prijatelje Vermez, a za ove druge Čika Crni. Međutim, mislim da to niko nije shvatio.

VICE: Planovi za budućnost?

- Orijentacija je prema inostranstvu, ali ništa na silu, ni pošto-poto. Kada je Srbija u pitanju, ona je lepa za život ali ne i za rad. Ne treba mi više stresa, dosta je bilo.

Hvala Vermeze