Seks

Više žena treba da govori o zavisnosti od seksa

Cilj novih memoara jedne žene o putu do oporavka je da se prekine ćutanje i okonča stigmatizacija.
03 Februar 2018, 7:00am
From the cover of Erica Garza's Getting Off: One Woman's Journey Through Sex and Porn Addiction

„Mislim da se nalazimo u divnom trenutku kada žene istupaju sa svojim pričama, bivaju ranjive i prihvaćenije“, kaže mi Erika Garza. „Drago mi je što sam deo toga, jer toliko veliki deo zavisnosti predstavlja izolacija, osećaj samoće i sramote, kao da si oštećenija od svih ostalih“.

Garzina zavisnost je bila zavisnost od seksa, koja je dovela do toga da maratonski gleda pornografiju i namerno traži sekusalne veze zbog kojih je osećala sramotu. U svojoj prvoj knjizi, memoarima pod nazivom Odušak: putovanje jedne žene kroz seks i zavisnost od pornografije, ona se iskreno i bez oklevanja priseća ovih iskustava. U potrazi za seksom, piše ona, često se nalazila u situaciji da uništava veze sa onima kojima je bilo stalo do nje – ne samo sa romantičnim partnerima koji su je tretirali dobro, već i sa prijateljima, porodicom, pa čak i samom sobom.

Otkako je napunila 12 godina, piše ona, tražila je utehu u masturbiranju kao mehanizmu za prevladavanje problema, zbog čega ju je bila sramota. Ali ta sramota je postala adiktivna, prvo kao utočište od nelagodnosti adolesencije, a onda od nesigurnosti ranog punoletstva i poteškoća samostalnog života. To je trajalo gotovo dve decenije, pre nego što je inicirala svoj oporavak u nadi da će postati ono što je smatrala funkcionalnom seksualnom osobom. Konačno je preduzela korake da se oslobodi samonametnute sramote od svojih seksualnih iskustava, da bi naučila da prihvati sebe onakvu kakva jeste, i da izađe na kraj sa negativnošću, bez oslajana na seks i pornografiju, preko terapije, joge, centara za lečenje, Anonimnih zavisnika od seksa i ljubavi, sastanaka, i drugih stvari. Taj proces, kaže ona, i dalje je u toku.

Garzini memoari su redak narativ o zavisnosti od seksa iz ženske perspektive, i duboko su iskrena, opčinjavajuća priča koju bi svaki čitalac znao da ceni. VICE je razgovarao sa Garzom o procesu nastajanja Oduška, mestu koje seksualna zavisnost ima u američkoj kulturi, putu oporavka, i o još mnogim stvarima.

Erika Garza pored korica svojih novih memoara, Odušak: putovanje jedne žene kroz seks i zavisnost od pornografije

Deluje da diskusija o zavisnosti od seksa u našoj kulturi kaska za diskusijama o drugim oblicima zavisnosti, naročito zbog toga što stručnjaci i dalje raspravljaju o tome da li uopšte postoji. Šta misliš, zašto je tako?

Mislim da je jedan od glavnih razloga, i ja se donekle s tim zapravo i slažem, to što je seks normalan oblik ljudskog ponašanja. Kada dođe do zavisnosti, ljudi kažu, ’Pa, ne, to je normalno, ljudi treba da upražnjavaju seks’, i ne znaju šta da rade, što se tiče lečenja. To nije kao droga ili alkohol, kada možeš da kažeš ljudima da potpuno apstiniraju. Ne govoriš ljudima da prestanu da upražnjavaju seks, kao oblik lečenja. Mislim da je to zbog toga malo zbunjujuće, što se tiče ustanova za lečenje i medicinske zajednice koja ne zna kako da sprovodi lečenje. To je drugačije za svakog pojedinca. Dok neko deluje po pitanju seksa, ima mnogo promiskuitetnih seksualnih iskustva, neko drugi je možda zavisan od pornogrfije i nema problem sa seksom kao takvim. Takvo dvoje ljudi se leči drugačije. A ima mnogo ljudi koji navode zavisnost od seksa kao izgovor za druge oblike ponašanja, kao što je možda radio Harvi Vajnstin, ili neko takav. Mislim da postoji bojazan da ljudi koriste zavisnost od seksa da opravdaju loše ponašanja, kada im to možda i nije stvaran problem.

Šta misliš, kako bi knjiga kao što je Odušak mogla da promeni stanje diskursa o seksualnoj zavisnosti?
Ja sam samo želela da govorim o sopstvenom iskustvu. Jedan od glavnih razloga za pisanje ove knjige je da razumem svoj odnos prema seksu, da uđem u trag korenima svoje zavisnosti, zato što sam učestvovala u mnogim autodestruktivnim oblicima ponašanja, i želela sam da prestanem. A onda, kada sam počela da pišem svoje prve eseje [ za Salon], dobijala sam mnogo poruka od ljudi koji su prolazili kroz isto: „Drago mi je što pišeš o ovome, zato što sam mislila da sam sama u tome“, ili „Mislila sam da sam jedina osoba koja ima iskustva sa takvim stvarima“, a i ja sam se i sama dugo tako osećala. Mislila sam da je neophodno da objavim svoje priče, da bi se drugi osećali manje usamljeno.

Mislim da se o zavisnosti od seksa piše nedovoljno, pa sam osetila da je neophodno da pišem o tome. Ja sam ljudsko biće, i naravno da su mi na pamet padale stvari kao što su, Oh, moji roditelji će to pročitati, šta će moj muž da misli? Šta će da misle moji prijatelji i kolege? Ali ono što je važnije i što se češće ispostavlja je da dajem svoj doprinos raspravi koja ranije nije postojala, barem ne u tolikoj meri kao memoari o drugim vrstama zavisnosti. Ako mogu da ponudim nešto što će nekom drugom ko se muči dati malo mira i učiniti da se oseti manje usamljenim, onda radim nešto vredno i bitno.

Da li je ikada bilo trenutaka kada ti je bilo posebno teško dok si pisala knjigu, i da li je to čak moglo da bude i okidač?
Više mi je pomoglo nego što je bilo okidač, ali jeste bilo pomalo bolno. Nije bilo lako zapisati neke od tih stvari, jer sam morala da priznam sopstvenu krivicu i da priznam da sam učestvovala u tim negativnim iskustvima. To je za mene bio dobar način da vidim koliko često sam usput sabotirala sebe i povređivala druge. Mislim da je to za mene bio dobar način da na papiru imam putanju koja se lako prati. To je bio način da se osetim ponosnom, zbog toga što sam toliko daleko dogurala i što sam usput pravila i dobre izbore, iako u to vreme nisu delovali dobro.

Šta bi rekla, u kojoj si fazi oporavka od zavisnosti?
Definitivno više prihvatam samu sebe. Više ne pravim pornografske maratone, a za mene je to velika stvar, zato što je to bio tako veliki deo mog delovanja, ali takođe nisam ni protiv gledanja pornografije s vremena na vreme. Kada sam prvi put počela da pričam o svemu ovome [u tim ranim esejima], stvarno sam želela da više nikada ne gledam pornografiju. Mislila sam da tako rade oni koji se oporavljaju; mislila sam da ću ako gledam pornografiju krenuti lošim putem, i da ću ponovo da budem autodestruktivna i da izgubim kontrolu. Napravila sam ogromnu pauzu u gledanju pornografije. Mislim da je drugačije za svaku osobu koja se oporavlja, ali kod mene je ta pauza razbila obrazac moje jake želje za time. Kada sam joj se vratila, nisam bila podložna tome da ponovo potpuno uronim u nju i da napustim svoju vezu. To što sam u vezi u kojoj imam podršku mi je pomoglo da želim da ostanem na zdravijem putu, sa više ljubavi. Sada imamo ćerku, i život mi izgleda mnogo drugačije nego ranije.

Umerenost je najvažnija, znaš. To je ono što sam uvek želela, a nisam bila sigurna kako to da postignem. Ne mislim da moraš potpuno da presečeš svoju seksualnost. Volim da sam seksualna osoba. Volim da budem otvorenog uma kada je moja seksualnost u pitanju i volim da eksperimentišem. Samo sam želela da prekinem sa sramotnim aspektom toga. Mislim da je to bio najštetniji i najdestruktivniji deo moje zavisnosti, to što mi je bilo potrebno da se osećam loše. Ako želim da nastavim da s vremena na vreme gledam pornografiju i ako moj muž i ja želimo da eksperimentišemo u seksu, to je u redu, ali ne moram loše da se osećam povodom toga. To je proces koji je u toku, i nije savršeno čak ni sada – moj mozak je toliko dugo tokom mog života želeo sramotu, i naravno da će se to s vremena na vreme pojavljivati – ali ono što sada imam, a što ranije nisam imala, je sposobnost da stanem i razmislim, i odlučim se za nešto drugo.

Šta misliš da će pomoći da se prekine sa stigmatizacijom koja prati zavisnost od seksa, naročito kod žena?
Što više ljudi istupi sa svojim pričama, mislim da će se stvari prirodnim putem menjati. To se donekle i događa. Dženifer Luis iz Blek-iša je nedavno istupila povodom svoje zavisnosti od seksa. Viđam to na različitim mestima, zato što su ljudi spuštenog garda kada čuju da žena govori o zavisnosti od seksa. Kada žene istupe sa svojim pričama i kažu da nije toliko retko i nije tabu doživeti tako nešto, stvari mogu da se menjaju; ono što mi žene pišu o svojoj zavisnosti od seksa je tako često isto ono što kažu i muškarci. Izolacija je izuzetno štetna stvar.

Intervju je sažet i redigovan zbog jasnoće.

Još na VICE:

Najbolje seks avanture koje sam imala u 2017. zarad novinarstva

Knjiga "Seks za početnike" je napunila 18 godina: Da li je vreme za novu?

Ljudi iz Srbije o očajničkim potezima da saznaju da li ih partneri varaju

Ljudi iz Srbije otkrivaju kako do kinki seksa sa novim partnerima