Quantcast
zdravstvo

Korupcija koju sam videla radeći u grčkoj državnoj bolnici

Kao prvo: dati pare doktoru pre operacije je zabranjeno, ali posle operacije, to je samo poklon u znak zahvalnosti.

Anna Nini

Sve fotografije snimio je Orestis Seferoglu, i objavljene su u članku na VICE Greece pod nazivom ’Proveo sam dve noći vozeći se po Atini u kolima grčke hitne pomoći’. Ove fotografije nemaju veze sa bolnicom, ljudima ili događajima opisanim u ovom članku.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Greece

„Postavljam te u odeljenje za analizu krvi, zato što mi deluješ pametno“, rekao je direktor personalnog, i pozvao jednog od svojih podređenih da me uputi. Ubrzo nakon toga, kratkokosa, riđa devojka sa crno-belim naočarima i jarko crvenim karminom je došla da me dočeka, i odvela me do stola za kojim ću započeti svoje dvogodišnje stažiranje kao medicinska sestra.

Sigurno sam imala oko 21 godinu kada sam preko programa za stažiranje svog fakulteta dobila mogućnost da radim u jednoj od najvećih državnih bolnica u Atini. Nisam bila previše oduševljena izborom, ali posao je bio plaćen, što je značilo da mogu da prestanem da radim kao konobarica u kafiću. I tako sam jednog kišnog oktobarskog jutra ušetala na kapiju bolnice, otvorila teška drvena vrata i osetila prvi dašak sterilnog sistema javnog zdravstva.

Ubrzo sam shvatila da je bolnica najgore mesto za rad. To je odaja neprekidnog bola koja smrdi na smrt, kafu i antiseptička sredstva, gde si svakodnevno suočen sa najboljim i najgorim aspektima ljudskosti. Od tada je prošlo oko devet godina, ali nikada neću zaboraviti jutro kada sam videla jednu ženu kako sedi na stepeništu koje vodi u malo bolničko dvorište. Imala je zapanjeni izraz lica, a u ruci je držala ubrus. Njena mala deca su trčkala oko nje, i tražila keks i sok.

Dok sam prolazila pored, čula sam kako jednostavno ponavlja, „Deco, slušajte me, tata je umro“. Pomislila sam da stvarno želi da im objasni koncept smrti, i da ih navede da shvate da više nikada neće videti čoveka koji je – do pre samo par sati – stajao među njima. Nikada nisam imala šokantnije iskustvo iz druge ruke, pa sam ubrzala hod.

Kako se ispostavilo, svakog dana u bolnici se događalo to isto. Ljudi koji viču da su u bolovima, ljudi koji plaču u čekaonicama, ljudi koji nose torbe pune medicinskih dokumenata, u beskonačnim redovima, ljudi koji mobilnim telefonima razgovaraju sa svojim rođacima. I kafa. Beskonačni potoci kafe.

Kada sam počela tamo da radim, doticale su me sve te tragične priče, simptomi i bolesti koje su me okruživale, do te mere da sam postala hipohondar. Na svake dve nedelje sam terala medicinsku sestru da mi ispita krv, da bih bila sigurna da sam zdrava. Tri meseca koliko sam radila na tom odeljenju, ni sama ne znam sa koliko sam se lekara konsultovala, da bih uverila sebe da ne bolujem od tih neizlečivih bolesti.

Na kraju ta tri meseca sam premeštena na drugo odeljenje, zato što sam pravila probleme svojoj supervizorki. Glavni problem je bilo to što se nisam držala rasporeda koji je ona odredila za pacijente. Na primer, okačila bi poruku da se rezultati ispitivanja saopštavaju pacijentima posle 12 sati – što je meni bilo zanimljivo, pošto smo često rezultate dobijali mnogo ranije, i mogli smo da ih im saopštavamo pre podne. Za razliku od prezauzete ali uvek nasmejane medicinske sestre na odeljenju, naša supervizorka je uvek pravila pauzu između 11 i 12, što je značilo da je čitavih sat vremena bila odsutna sa posla, zbog pauze „za kafu i sendvič“. Ja nisam imala šta da radim, i kada god bi mi neko tražio rezultate, ja bih mu ih dala. Par puta me je uhvatila na delu, i moj mandat na odeljenju za analizu krvi je bio okončan.

Premeštena sam na bolničko odeljenje za urologiju. Tamo su radile četiri sestre, zajedno sa još tri pomoćne sestre i tri direktora, od kojih je jedan bio čisto počasni; samo je sedeo tamo, i čekao da ga pošalju u penziju. Lekarska ordinacija je bila jedna veoma mala prostorija na drugom spratu, opremljena sa tri sićušna stola i par stolica.

Moj posao je bio da popunjavam formulare za prijem i otpust pacijenata, da pečatim rezultate pacijenata, ili da donosim bolničke kartone kada su potrebni. Takođe sam morala i da pravim raspored operacija, i budem neka vrsta sekretarice. Sve u svemu, to je bio savršen posao. Imala sam svo vreme ovog sveta da pijem kafu i ćaskam s prijateljima na Fejsbuku.

Mada, u početku sam bila malo kivna, zato što sam morala da sedim u sićušnoj sobici sa još desetoro ljudi, ali veoma brzo smo se navikli jedni na druge. Lekari su čudna sorta; mogu da budu i kao sveci i da budu zli, paranoični i racionalni, mirni i histeričini, sve to u isto vreme.

Jednog dana se menadžer okrenuo ka meni i rekao: „Uskoro je vreme za naš bonus“. Onda mi je objasnio da je pre tri godine operisao jednog pacijenta koji je bolovao od raka prostate. Od tada, iako je pacijent bio sasvim zdrav, rekao mu je da na svaka dva meseca mora da dolazi na ispitivanja koja koštaju 200 evra. Takve stvari se otvoreno događaju na većini klinika. To nije bio ni prvi ni poslednji put da sam videla kako lekar prima mito, ili tako bezočno laže pacijenta.

Vreme koje sam provela tamo mi je bilo lekcija iz života, pošto su grčke bolnice mesta sa više intriga i drame neko sve sezone Kule od karata i Uvoda u anatomiju zajedno. Na primer, tamo sam naučila da je dati novac lekaru pre operacije „korupcija“, ali posle operacije, to je „poklon u znak zahvalnosti“. Saznala sam da se novac ne daje za operaciju – lekar je u obavezi da je obavi. Novac se navodno daje za postoperativnu negu, na koju pacijent takođe ima pravo. Lekari su, naravno, svesni toga, ali stvaraju iluziju da je mito neophodno za negu pacijenta. Neki otvoreno kažu svoju cenu, a drugi su malo diskretniji.



Ponekad pomislim da je ceo ovaj proces – koji je endemski u grčkom sistemu zdravstvene zaštite – učinio da pacijenti počnu da pate od nečega što podseća na stokholmski sindrom. Najbolji primer ovakvog mentaliteta kojeg mogu da se setim je kada je jedan pacijent oboleo od raka insistirao na tome da mi da 20 evra „da sebe počastim kafom“. Ono što mu je zapravo bilo potrebno od mene je bila potvrda o invaliditetu, koju nisam mogla da mu izdam bez potpisa lekara. Te potvrde su bile izdavane svake srede, jer su lekari tada imali vremena. Ovaj pacijent je došao kod mene u utorak.

Sve što je trebalo da uradim je da jednostavno nađem njegov karton, fotokopiram staru potvrdu i prosledim je odgovornom lekaru koji je na osnovu ispitivanja doneo dijagnozu. Rekla sam mu da sam sa svoje strane učinila sve što sam mogla, i da mora da sačeka da lekar završi operaciju. Sa nelagodom sam odbila novac, tako što sam mu rekla da ne pijem kafu.

Zatim, tu su predstavnici farmaceutskih kompanija. Svakog jutra ispred lekarske ordinacije, pored pacijenata, tu je čekalo i troje, četvoro ljudi u odelima. Ne znam da li je saradnja lekara i farmaceutskih kompanija do danas prestala, ali u doba kada sam ja tamo radila, privilegije koje su predstavnici farmaceutskih kompanija obećavale lekarima su bile skandalozne. Večere u Hiltonu, gozbe u kafanama, putni troškovi za konferencije i svakakvi pokloni – od knjiga, do satova, svaki lekar, u zavisnosti od ranga, mogao je da traži bilo šta zauzvrat, ako pacijentima prepisuje određene lekove. Čak i ja sam dobijala poklone, iako nisam bila ovlašćena da izdajem recepte.

Naravno, bilo je i lekara koji su bili sušta suprotnost ovome. To su bili oni kojima je teško da saopšte pacijentu i njegovoj porodici da nešto nije u redu sa njegovim zdravljem. Oni koji su odvajali svog ličnog vremena za dodatne smene u nezahvalnoj sredini. Ljudi koji bi propuštali rođendane svoje dece da bi se pozabavili nekim hitnim slučajem.

Oni su hodali unaokolo bledi, sa tamnim podočnjacima, a kada bi im pacijent nešto poklonio, oni bi to podelili sa sestrama i ostalim osobljem. Kada bi ih pitali, „Doktore, šta sam vam dužan“, oni bi odgovorili, „Samo pazite na sebe“, i davali bi besplatne lekove onima koji nemaju osiguranje.

Naravno da lekari treba da budu dobro plaćeni za svoju rad. Ali da bi do toga došlo, promenu prvo treba da napravimo mi, pacijenti, kojima su oni potrebni. Moramo da razbijemo iluziju da je to jedini način na koji naše društvo može da funkcioniše, samo zato što smo odrasli u takvom sistemu. Onda ostali neće imati drugog izbora nego da se tome priklone.

JOŠ NA VICE.COM:

Koliko bi trebalo da se plašim bolnica?

Milenijumski vodič kroz beogradsku onkologiju

Jedan dan u zelenom hodniku bolničkog suterena u Srbiji