Bezbrižnost i lepota letovanja u radničkim odmaralištima

Razne sage, mitovi i istine se prepredaju o nekadašnjem ne toliko davnom vremenu bivše Juge tokom kog smo mnogi odrastali. Činjenica je da ga mnogi od nas pamte i vole zbog nečega što je definitvino tada sigurno postojalo i zvalo se socijalna svest. Jedna sfera u kojoj se to naročito ogledalo bila su letovanja u radničkim odmaralištima po Crnoj Gori i Hrvatskoj gde su radnici iz državnih firmi mogli da letuju za skromnu sumu novca koju bi plaćali na rate. Letovalo se na deset dana i više, a užitak nije zavisio od restorana, ležaljki i hotelske usluge, već je bio zagarantovan zbog druženja i bezbrižnosti, bar je tako bilo kod nas, dece.

U Srbiji, odmarališta su imali „Geneks", Železnice Srbije, „Tigar", „Centrotekstil", „Utva", „Sintelon", „Partizanski put", „Kekec", PTT, Elektrodistribucija, "Zastava" i mnogi drugi. Gotovo da nije postojala veća firma koja nije imala neku nekretninu na moru, planini ili u banji. Ova odmarališta su danas uglavnom ili napuštena ili prodata, a o letovanju radnika retko ko brine.

Zamolila sam nekoliko prijatelja da mi ispričaju čega se najviše sećaju iz ovog perioda i da li bi voleli da praksa radničkih odmarališta i danas postoji.

Dušan, letovao u odmaralištu Elektrodistribucije u Budvi

Celo detinjstvo sam letovao u EPS odmaralištu u Budvi, mislim da sam bio deset puta minimum. Prvo čega se setim su ožiljci koje sam zaradio igrajući se nindži, šugica i ostalih igrarija. Bilo je puno dece uvek i mnogo smo se lepo igrali. Bezbrižnost i spokoj tog familijarnog druženja gde se svi znaju i svi se druže je nešto što mi se nikad više nije ponovilo na letovanju otkad sam odrastao. Nekako smo svi bili jednaki, svi smo jeli iste sladolede, pili iste sokove, sva pravila su važila za sve. Tada, kao klincu ništa mi nije falilo tamo. Imaš društvo, sve poznaješ, nekako si na svom. E sad, kad si stariji pa kao odeš na odmor sa svojim kolegama koje gledaš cele godine pa još povedeš i decu, šta znam, iz ovog ugla mi ne zvuči toliko privlačno. Sećam se i da sam Mimi Karadžiću ubacio grumen zemlje u tanjir. On je bio u hotelu do našeg odmarališta, a mi tek gledali "Yankee Zulu" i jbg, omaklo se, deca. Posle je dolazio da vidi ko je to uradio i svi iz našeg odmarališta su ustali da me brane i niko me niko nije ocinkario, to valjda govori dosta o tom zajdništvu.

Maša, 26, letovala u odmaralištu Pošte u Bečićima i na Divčibarama

Letovali smo po Crnoj Gori i po planinama. Zapravo, najviše vremena smo proveli po odmaralištima PTT-a na vežbama sa Dobrovoljnim vatrogasnim društvom Poštar.

Kako smo živeli u Beogradu i to najčešće u delovima grada gde su parkovi bili misaona imenica, svaki odlazak na planinu leti je za mene bio raj. Dok su trajale vežbe, mi deca bismo vilenili po prirodi i u plastične kutijice od meda i džema, koje smo sačuvali posle doručka, skupljali skakavce i bubamare ili trčali oko jagnjeta na ražnju.

Ta letovanja, bilo na planini ili moru su se podrazumevala, nije bilo drame i pitanje novca, nego su se nekako dešavala. I to je bilo ono najlepše. Na jednom od tih putovanja moja mama je krstila Janu - ćerku svoje najbolje prijateljice. To kumstvo i prijateljstvo je jedna od najlepših stvari koju su nam ta letovanja donela.

Aleksandra, letovala u odmaralištu Čanju

Danas kad shvatim da sam kao dete provodila skoro dva meseca na moru, plače mi se. A moglo je, prvo sa bakom i dekom dve nedelje u nekom odmaralištu za penzionere, tek sam kasnije shvatila, po skoro nikakvoj ceni, pa onda dve nedelje u odmaralištu mamine firme, a onda još dve nedelje u Čanju, gde je preduzeće u kojem je moj otac tada radio imalo svoje "radničko odmaralište". I onda, kao šlag na tortu, deset dana ili dve nedelje sa obdaništem ili školom. Ludilo. Dugo sam mislila da su to sve "naše kuće na moru" u koje dolaze moji drugari sa roditeljima jer ima mesta za sve. Niko tad nije razmišljao da li soba ima klimu ili makar mreže za komarce, ima li ležaljki i suncobrana na plažama, samo je bilo važno biti na moru i u svakom trenutku biti u prilici da se baciš u vodu.

Obožavala sam čaj iz metalnih šolja, a najviše na svetu spanać koji je pravila neka teta kuvarica u odmaralištu mamine firme. Toliko sam kukala za tim spanaćem, da je keva otišla da pita šta je to posebno i mislim da sam bila na ivici dobijanja prvog i jedinog roditeljskog šamara u životu kad je shvatila da sve njene kulinarske brižne akcije za zdravlje jedinčeta padaju u vodu pred zamrznutim spanaćem u menzi.

Jovana, letovala u odmaralištu Elektrodistribucije u Bečićima

Kad sam bila klinka, svake godine smo išli negde na letovanje i zimovanje i kao zaštićeno srednjoklasno dete, mislila sam da i svi ostali tako, dok nisam kasnije upoznala ljude koji nisu bili nikad na letovanju.

Uvek sam bila ljubomorna na ljude koji su mogli da idu na letovanje za toliko smešne pare, toliko smešne da bi im je blio jeftinije da budu na moru, nego da sede kući i plaćaju struju i ostale komunalije. Tako sam uvek bila ljubomorna na ljude iz Elektrodistribucije koji su, osim velikih plata imali i odmarališta za radnike gde su mogli da provode odmor za mnoogo manje para, nego u standardnom hotelu. Jedne godine, tokom devedesetih, mi smo uspeli preko veze da odemo u Bečiće u odmaralište Elektrodistirbucije. Bilo je super, jer su ti kompleksi bili povezani i onda si mogao da se družiš sa gomilom dece. Naravno, kao i u većini hotela na moru, apartmani su bili toliko blizu da si mogao da čuješ apsolutno sve šta se dešava okolo, a za razliku od drugih hotela ovde je bila velika količina dece, pa je bilo bučnije nego uobičajeno.

Pamtim to letovanje kao jedno od onih kad sam izgorela i roditelji su me mazali kiselim mlekom, a cela soba mirisala na ugrejanu fermentisanu laktozu. Ipak, taj doživljaj je uspeo da pokvari jedan događaj par dana pred kraj letovanja. Zbog slabijeg održvanja verovatno, jedno jutro dok sam prala zube nešto mi je palo na nogu, a kad sam pogled spustila dole videla sam da je u rupu u kupatilu utrčala neka životinjica, da li miš ili pacov.

Mihajlo, letovao u odmaralištu u Buljaricama

Mislim da smo tri godine za redom preko firme u kojoj je radio tata išli u Buljarice. Ne znam kako je sad, ali tada je to bila varoš koja je izlazila na more, a nama nije trebalo ništa van ograde kampa u kom smo odseli. Sećam se da su sobe bile ogromne i u njima je spavalo nas petnaestak dece. Bio sam mnogo srećan na tim letovanjima jer inače nisam imao puno drugara, moji se nisu družili mnogo sa parovima koji imaju decu, a u kampu nas je bilo mnogo.

Igrao sam se od jutra do mraka. Roditelji su bili srećni i nekako uvek popustljiviji na tim letovanjima. Znao sam tada da neka deca idu u Grčku na bogatija letovanja, ali meni su tada Buljarice bile savršenstvo.

Mislim da je glupo što više nema ovakvih odmarališta i primećujem da je sve češće da deca završe osnovnu školu a da nisu videla more. To je bila sjajna prilika za nas sa ne mnogo para, da uživamo u nečemu.

I dan danas kad jedem paštetu na hlebu sa paradajzom setim se tog letovanja. To je taj ukus.

Još na VICE.com:

Vodič kroz poslednje leto pre fakulteta

Kako ćemo bez ajvara i sarme u Grčku na more, kuku

20 stvari koje ne treba da radite na letovanju ako imate više od 20 godina