Bivši agenti CIA vam pomažu da primenite tehnike ispitivanja u svakodnevnom životu

Aktivisti izvode gerilski teatar u Sjedinjenim Državama. Foto via korisnik Flickr-a Brooke Anderson.

Dokopaj se istine, nova knjiga trojice bivših agenata CIA, objašnjava kako primeniti tehnike kontraterorističkog ispitivanja na svakodnevni život, od toga da prepoznate je li vaš kolega pozajmio malo gotovine iz vašeg novčanika do toga da sklopite najbolju moguću pogodbu za polovni automobil. Ali pre nego što se naložite na to da "voterbordujete" lika koji drži prodavnicu automobila u vašoj ulici, znajte da autori Filip Hjuston, Majkl Flojd i Suzan Karnisero veruju u "ne-neprijateljske" tehnike — mučenje, smatraju oni, prosto ne radi posao.

Dok se Kanadom šire protesti protiv predloga zakona C-51, njegovi zagovornici bi mogli da pročitaju Dokopaj se istine. U knjizi se tvrdi da je najbolji način da se dođe do priznanja iskazivanjem empatije prema subjektima i njihovim držanjem u modu "kratkoročnog razmišljanja", u kojem izgleda kao da nema posledica otkrivanja obmane. Autori potvrđuju da je bilo torture u organizaciji njihove bivše agencije, kao što je otkriveno u knjigama Crne zastave Ali H. Sufana — na koju se direktno pozivaju — i Dnevnik iz Gvantanama, koju je u januaru objavio Muhamed Ould Slahi, i dalje u pritvoru posle 12 godina provedenih u bazi Sjedinjenih Država, pod pretpostavkom da je kriv a da nikad nije optužen ni za kakav zločin.

Hjuston, dvadeset pet godina veteran CIA i ispitivač na poligrafu, sada vodi bihevioralnu analizu za QVerity, koji obučava Pokrajinsku policiju Ontarija da otkriva obmane, što je pokriveno u prethodnoj knjizi istih autora, Prepoznaj laž. Razgovarao sam s njim telefonom dok je bio u svom domu u Severnoj Karolini i, iako je obigravao oko određenih tema — "Ne mogu da komentarišem stav agencije prema nekim stvarima… Izvori i metodi su klizav teren" — uveravao me je da uspešno ispitivanje može i treba da se vodi pridržavajući se osnovnih načela pravde — što je fraza kojoj nisu potrebni navodnici pokazani prstima.

VICE: Predgovor počinje slikom pritvorenika visokog profila koji je potencijalno učestvovao u organizovanju napada od 11. septembra i pominje se da će knjiga odgovoriti na pitanje "koji pristup i tehnike vam pružaju najbolje moguće šanse za uspeh kad uđete na vrata" da razgovarate sa takvom osobom. Zašto ste odlučili da postavite čitavu knjigu na taj način?

Filip Hjuston: Eto problema kog su svi svesni ali odbijaju o njemu da govore kad god se pomene koncept dolaska do istine ili ispitivanja: da li je pristup koji je agencija primenila posle 11. septembra pravi pristup? A mi smo pokušavali da zacrtamo mentalitet gledanja unapred. Šta bi mogao da bude najbolji pristup? I ne samo u tom slučaju, već u bilo kom. Kad biste mogli da primenite te tehnike razmišljajući na taj način, gde na kugli zemaljskoj ne biste mogli da ih upotrebite?

Gledajte film: Slobodarska deca Amerike Donalda Trampa

U knjizi Dokopaj se istine pišete o tome da treba ubediti osobu koju ispitujete da postoje neke stvari koje su vam zajedničke — ispitivački ekvivalent bezazlenih sitnih laži. U Dnevniku iz Gvantanama, Muhamed Ould Slahi navodi da mu je ispitivač rekao: "Ako budeš sarađivao sa mnom, lično ću te otpratiti na aerodrom." Da li je jedna takva laž primer za ono što ste naveli — davanje obećanja koje ne možete da ispunite?

Tačno tako. Tipovi obmane koje mi zagovaramo više su u stilu, ako razgovaram sa tobom i mi pokušavamo da pronađemo tvoju nestalu ćerku, a ti mi kažeš: "Raskomadao sam ćerku i sahranio je u dvorištu", ja ću reći: "OK, razumem. Pričajmo o tome. Te stvari se dešavaju." Na kognitivnom nivou ja razumem da se užasne stvari dešavaju, ali ako od mene tražiš da razumem psihologiju zašto bi otac uradio tako nešto sopstvenom detetu, ne mogu da ti dam logično objašnjenje. Pokušavamo da minimizujemo naše reakcije i da upravljamo njima, što znači da krijemo šta zapravo osećamo duboko u sebi.

S druge strane, on pominje i da mu je neko rekao da će organizovati redaljku na njegovoj majci ukoliko ne kaže ono što je ispitivač smatrao istinom. To bi, dakle, bilo suprotno — služiti se pretnjom, umesto obećanjem, koja takođe nema osnova u stvarnosti.

Vrlo često ćeš, kad kao ispitivač počneš pojedinca preko puta da zasipaš grubim pretnjama, pokazati da si nemoćan i nestrpljiv, a njegov zaključak će biti da ako može još malo da izdrži, ima šanse da pobedi.

Slahi se pita: "Da li je u zabeleženoj istoriji postojalo ispitivanje koje je trajalo, dan za danom, više od šest godina? Nema ničeg novog što bi ispitivač mogao da mi kaže. Čuo sam već sve varijacije." U ekstremnim slučajevima, može li da se dosegne tačka u kojoj bilo kakvo ispitivanje više nije produktivno?

Postoje situacije u obaveštajnom poslu ili policijskom radu, gde, kad je u pitanju interakcija među ljudima, alati kojima raspolažemo nisu baš savršeni. Nijedna tehnika ne funkcioniše 100 odsto vremena. Kad pričate o ispitivanju pod prisilom — ako verujem da si mi ukrao kola, pa odlučim da izvučem priznanje iz tebe batinama — šta je merilo koje će mi reći kad treba da prestanem da te mlatim? Uopšteno gledano, ako dođemo u tačku u kojoj se služimo prisilom, mi verujemo da već znamo odgovor na pitanje i prisila traje sve dok osoba ne da taj odgovor.

Zato što je to jedini način da ona prestane.

Tačno tako. Dakle, šta je u toj tački uopšte postignuto? Tada se nađemo u situaciji: "U redu, uspeli smo da te nateramo da priznaš, ali da li je to istina?" Laž je laž, tako da zaista nismo postigli mnogo. Zvuči logično zauzeti taj stav, ali ta logika je falična, i ako niste radili kao ispitivač, veoma ćete teško biti svesni toga koliko je ta manjkavost značajna.

Predlog zakona C-51 u Kanadi daje policajcu ili pripadniku obaveštajne službe ovlašćenje da preduzme mere kojima će umanjiti pretnju dok god "Služba ne izazove, namerno ili kao rezultat krivično kažnjivog nemara, smrt ili povredu telesnog integriteta pojedinca" ili ne izvitoperi tok pravde, ili ne "naruši seksualni integritet pojedinca."

Naše tehnike su smišljene upravo za situaciju koju ste opisali.

Mnogi ljudi su zabrinuti da ove odredbe ne idu dovoljno daleko. Narušavanje telesnog integriteta je u našem krivičnom zakoniku definisano kao "bilo koja povreda koja narušava zdravlje ili udobnost osobe koja je po prirodi nešto više od prolazne ili neznatne", ali u teoriji predlog zakona ostavlja prostor ispitivačima da primene psihičku torturu ili čak i 'voterbording' ako se to smatra prolazno štetnom operacijom. Da li bi uopšte uzev ispitivačima bilo od pomoći kad bi stvari kao što su psihološka tortura i 'voterbording' bili eksplicitno zakonom zabranjeni?

Ispitivač mora da se prilagodi svim uslovima koje zatekne kad stupi u prostoriju i sedne da razgovara sa datim pojedincem. A shvatićete da je kod najboljih ispitivača, makar tokom dela njihovog angažovanja, sva pažnja pojedinca usmerena na ispitivača, i obratno, a sve drugo iz okruženja i od opreme u pritvoru je minimizovano.

Drugim rečima, dakle, osoba nije svesna nikakve neudobnosti i ništa je ne boli.

Tačno: nije ti neudobno, ništa te ne boli. Štaviše, svestan si da se prema tebi ne ophode neprilično. I ponekad u pravoj policijskoj ili pritvorskoj situaciji, koja sama po sebi ima određenu vrednost šoka, direktno obraćanje pojedincu ume da bude veoma moćno.
Mi imamo svoje percepcije i očekivanja kad uđemo u prostoriju; isto tako i osoba koja će biti ispitivana, a tu je i sve što je ona videla na televiziji, sve što je videla u filmovima, sve što je pročitala u knjigama i u novinama… Neko će čak reći da to pojačava strah i, stoga, da to radi u korist ispitivača. Mi se najčešće ne trudimo da pojačamo taj strah. Mi pokušavamo da umanjimo njihov strah, makar kratkoročno. Ima mnogo faktora zašto bi neko želeo da vam prizna nešto. Ne postoji preterano oslanjanje na samo jedan faktor, jer to možda neće biti dovoljno ili će to možda raditi suviše dobro — što će reći, osoba će odjednom početi da nam govori sve što želimo da čujemo: "Jeste, hodao sam na Mesecu."

Rekli ste da se "najčešće" ne trudite da pojačate strah. Ima li ipak slučajeva u kojima želite da pojačate strah?

Ne na način na koji mislite. Izvlačimo korist iz nekih psiholoških tehnika koje se ne tiču ličnih pretnji. Recimo, na primer, stignete sutra ujutro na posao i jedan od vaših kolega dotrči do vas i kaže vam: "Šef želi smesta da te vidi."… Da li odmah pomislite: "Danas je divan dan. Biću unapređen."? To verovatno neće biti pravac vašeg razmišljanja. Poruka koju ste primili je u vašoj glavi pohranila ono što bihevioristi zovu "moždani virus".

Ne znamo da li će to kod vas izazvati strah ili neizvesnost, ili neće — mi ne znamo gde će taj virus otići u vašem mozgu. To, međutim, pojačava obmanjivačko ponašanje koje bi ljudi inače iskazali. To je strah koji sami sebi naturate.

Iako ga je pokrenula situacija izvan dotične osobe.

Tako je. Moždani virusi mogu da se zloupotrebe, tako da ako ste u pritvoru, a ja uđem i odjednom izvučem glok od devet milimetara i stavim ga na sto, to je moždani virus, zar ne? Ali to nije pravi način da se to radi. To šalje pogrešnu poruku. Smatramo da je to kontraproduktivno. Postoje i problemi sa bezbednošću operativca. Ako se lik dokopa pištolja brže od vas, u nevolji ste! [smeh]

Da se vratimo malo na predlog zakona C-51 i pitanje telesnog integriteta, da li biste se osećali na bilo koji način osujećeno kad biste morali da radite u uslovima u kojima su sredstva kao što su psihološka tortura i 'voterbording' zakonom onemogućeni?

Ni najmanje.

S jedne strane postoji argument da ne treba da sputavamo moći naše bezbednosne agencije, ali prema vašoj proceni, kad biste vodili ispitivanje, više ograničenja u tom pogledu ne bi predstavljalo problem?

Jeste. Jedini izuzetak, i nerado ga uopšte pominjem zato što je to veoma nategnut scenario, mogao bi da bude kad ste nekog uhvatili na delu. Kad bismo bez ikakve sumnje znali da neko ima nuklearnu napravu u centru Toronta i ona će eksplodirati u određenom vremenskom roku, i pokušali smo da pričamo sa vama ali vi ne sarađujete, da li postoji tačka u kojoj zarad višeg dobra, policija ili neko drugo regulatorno telo sme da preduzme drastičnije mere? To je pitanje o kom sve vreme raspravljamo.

Na kraju, ako treba da postoji stroži zakon protiv torture od onoga što definiše C-51, mislite li da treba da postoje rupe u zakonu koje bi mogle da se iskoriste kad je neko uhvaćen na delu? Kako bi čovek uopšte primenjivao bilo kakvu vrstu zakona koja bi ostavljala prostora za tako nešto dok istovremeno na značajan način ograničava torturu u drugim situacijama?

To je dobro pitanje, ali mislim da odgovor verovatno varirao u zavisnosti od toga da li se nalazite u gradu u kojem je i bomba ili ne [smeje se]. Ne kažem to zajedljivo; to bi se razlikovalo sa psihološkog stanovišta i ja zaista ne znam kako da pomirim te razlike u mišljenju. I mi prosto ne srećemo takve situacije, jer imajte na umu: veoma kritičan element scenarija koji sam vam izložio jeste da imamo neoboriv dokaz da vi posedujete informaciju koju mi želimo da dobijemo. Ne kao u knjizi Doktrina jednog procenta Rona Ziskinda u kojoj se tvrdi da je Dik Čejni posle 11. septembra izjavio: "Ako postoji šansa od jednog procenta da pakistanski naučnici pomažu Al Kaidi da izgradi ili razvije nuklearno oružje, mi to moramo da shvatimo kao izvesnost"].

Jeste li razmišljali o mogućnosti da ljudi koji nešto kriju pročitaju vašu knjigu i posluže se njom kao vodičem za to kako ne pokleći pred ispitivačima?

Jesmo i naše iskustvo nam je pokazalo da možete da pročitate sve knjige koje želite, ali… Pomislite samo na to koliko je vremena potrebno da postanete vrhunski ispitivač. Da biste mogli tome da se suprotstavite, morate da uložite mnogo truda u vežbanje i razumevanje mehanizama za izbegavanje priznanja. Pomislite na to ovako: mi često u šali za sebe kažemo da smo prodavci velikih stambenih zgrada sa garsonjerama — znate one zgrade koje imaju rešetke na prozorima? Tu nekretninu je veoma teško prodati. Logika govori da bi trebalo da smo švorc, ali mi ih prodajemo svakog dana.

Još na VICE:

Sve više sumnji u izbore i jasni zahtevi: Druga nedelja na ulicama

Instagram predstavlja modelsice na vutri

Pričali smo sa ovim likom o njegovoj "VICE" tetovaži