Sport

Grobari i pank, zašto i kako?

Nama je pank, navijanje i uopšte ta vrsta britanske supkulture bila prozor u slobodu

pisao Mladen Đurović
17 Maj 2017, 7:58am

Krajem sedamdesetih, Beogradom počinje da se širi novi supkulturni pokret – pank, najviše zahvaljujući časopisu ''Džuboks'' i radiju Studio B, Petru Lukoviću i Slobi Konjoviću. U Velikoj Britaniji, pank je iznikao iz revolta mladih i imao je jasnu socijalnu crtu – mladi su muzikom pokušali da se domognu "slobode". Motiv za razvoj panka u Beogradu bio je malo drugačiji. Nosioci pank supkulture na ovim prostorima dolazili su iz srednje i višesrednje klase, i razvijali su se isključivo u muzičkom pravcu, bez socijalnih i političkih motiva. Svirke su bile na svakom koraku i skoro svaki kraj u Beogradu imao je bar jedan bend. Počele su da se probijaju i prve ozbiljne grupe – Urbana gerila, Defektno efektni, Radnička kontrola, Šarlo akrobata, Hipnotisano pile...

Ne slažu se, međutim, svi sa ovakvim prikazom začetka panka kod nas. Jedan od prvih beogradskih pankera, koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da je i kod nas od starta postojala socijalna i politička crta.

- Kad je Tito bio bolestan, pred smrt, tri meseca se na TV- u slušala samo klasična muzika. Svi su živeli u strahu i iščekivanju. Ja to nisam mogao da shvatim, a ni da prihvatim. Tada sam počeo da pravim fanzin posvećen panku i profesorka marksizma mi je, kada sam pokazao prvi broj,rekla:"Super je to, ali nemoj da se mnogo petljaš i eksponiraš" - priča mi on.

Ovaj stari panker mi otkriva i još jednu vezu – panka i navijanja. Kaže da je još krajem sedamdesetih počeo da sluša pank i da odlazi na utakmice.

- Nama su pank, navijanje i uopšte ta vrsta britanske supkulture bili prozor u slobodu. Upijali smo sve do čega smo mogli da dođemo. Kada sam ponavljao razred u srednjoj školi, ucenio sam kevu da neću nastaviti školovanje ako ne odem prvo u London. I ona, šta će, skupi pare i ja zapalim za London. Sećam se da sam u jednom danu bio na utakmici Čelzija, a uveče na pank koncertu. Nisam mogao da verujem da mi se to dešava - kaže on.

O načinu na koji su povezani navijači i pank razgovaram sa Stefanom Slavkovićem, novinarom NIN-a, bubnjarem u bendu Young Husbands i navijačem Zvezde, koji kaže da "navijačka supkultura i pank dele dimenziju sposobnosti kolektivnog samoorganizovanja, što se ni pre ni posle toga nije pojavilo u kontrakulturi, makar ne istovremeno, kako je to bilo osamdesetih u Britaniji."

- Pank je vrlo širok pojam, razuđen, ali ga je od starta, makar i samo nominalno, karakterisala DIY (do it yourself) etika. Svirka ima smisla samo ako si je ti organizovao, majica ima dušu samo ako si je ti dizajnirao, ištampao i prodao. Isto tako, transparent ima smisla ako ste ga ortaci i ti iscrtali i razvili na stadionu, pesma ima dušu samo ako je peva vas stotinu – kaže Stefan.

Pored svirki u SKC-u, Pivnici u Skadarskoj, Akademiji, Domu omladine i čuvenom parkiću iza hotela Moskva, najveći broj pankera na jednom mestu mogao je da se vidi i na južnoj tribini stadiona Partizana. Jedan od prvih pankera na Jugu, i jedan od najzaslužnijih za vezu navijača Partizana i panka, koja je ostala i do danas, kaže da su bili redovni na utakmicama.

- Želeli smo da Jug bude u engleskom fazonu. Da ne bude klasično siledžijstvo, već da ubacimo zezanje na tribinu. Da spojimo i pank i huliganizam i ljubav prema klubu. Mogu reći da smo okupili dosta mladih ljudi oko nas. Ali da se ne lažemo i ne pravimo mitove – nikada na Jugu pank nije bio većina. Jeste, bilo nas je dosta, više nego na drugim tribinama, ali na samom Jugu smo bili u manjini – kaže on.

Fotografije: privatna arhiva

Postoji dosta priča koje povezuju Grobare i pank osamdesetih. Treba razlikovati prave pank navijačke ekipe – kao što su Grobari sa Banovog Brda, ekipa sa Novog Beograda i Zemuna, a nešto kasnije i Front sa Fontane – od većinskog dela južne tribine.

Većinski deo Juga osamdesetih predvodili su Pampi i Bata Trlaja. Ubrzo pošto su se pojavili na Jugu, uspeli su da mobilišu dosta momaka iz raznih beogradskih krajeva, pa odlazak na utakmice više nije bio stihijski, već je poprimio obrise organizovanosti. Ne treba idealizovati Pampija i Batu Trlaju, niti momke okupljene oko njih. Oni su, u suštini, bili željni tuče i pravljenja sranja.

U navijačkom smislu bili su značajni jer su prvi usvojili engleski stil navijanja, ali nikada nisu bili pankeri, kao ni većina ljudi na Jugu u tom periodu. Važnost ovih momaka je što su dozvolili da se na Jugu slobodno okupljaju razne supkulturne ekipe. Na Jug je dolazila i ekipa šminkera, sa maramama na glavi, koja je nosila zastavu Marines. Jedna ekipa iz Novog Sada uvek je dolazila u mantilima identičnim onima koje su nosili likovi iz filma Paklena pomorandža.

U toj razlikosti, anarhiji i mešavini supkulturnih pravaca na Jugu, pankeri su ipak bili najvidljiviji. Pola ograde Juga prekrivale su zastave sa britanskim i pank motivima – britanska zastava na kojoj je pisalo Liverpul, škotski kraljevski steg, zastave sa natpisima Disorder – Partizan, Sunday Bloody Sunday, Commando, samo su neke od mnogih.

Šole iz benda Uzbuna malo drugačije gleda na to doba.

-Nama je bilo važnije da se razlikujemo muzički nego navijački. Nije mi bilo mnogo bitno ko za koga navija. Jeste, mi smo išli na Partizan; Stoja, prvi skins u gradu, takođe je veliki grobar, ali važnija nam je bila muzika – kaže on.

Ljudi iz benda su hteli da urade par tematskih stvari – "da napravimo pesmu o politici, zatim jednu o pošasti droge, jednu o navijačima i klubu za koji navijamo", priča mi.

-Tako je i nastala stvar Chelsea, koju smo snimili 1988. godine - kaže Šole.

U drugoj polovini osamdesetih, na Jugu se pojavljuje ozbiljna ekipa Grobara iz Novog Sada. Zgro iz Novog Sada priča mi kako je počeo rano da prati engleski fudbal, ''uz ćaleta.''

-Čekali smo kraj "Sportskog pregleda" da čujemo kako su igrali Borota, Antić, Golac. Tada je bila navala fudbalera sa ovih prostora na ostrvo – Avramović iz Rijeke branio je u Notsu, Hadžiabdić iz Veleža igrao u Svonsiju, Miročević iz Budućnosti u Venzdeju - priča mi on.

Zgro se seća da je na tribinama uvek bila "gomila ćelavih glava u majicama sa muzičkim motivima", na primer, "lik u majici benda GBH."

-Imena Grobara koji su u to vreme vodili tribinu izgovarala su se sa posebnim respektom širom Jugoslavije. Ludilo na Romi i navijanje na finalu Kupa s Veležom ozbiljan su domaći zadatak za sva vremena. Kad pogledaš bilo koji stariji snimak južne tribine vidiš haos, anarhiju, ludilo – čist pank! Ili recimo izgled ograde Juga krajem 1980-ih, fotke zastava iz Mehengladbaha ili sa Koševa – seća se on.

Ali zašto baš Englezi, pank i Partizan? Kako se to ukomponovalo, pitam.

-Mislim da je svakom ko misli svojom glavom po prirodi da bude opozicija. Da nisi isfabrikovan, da imaš svoj stav, mišljenje, da se razlikuješ od većine – kaže mi.

Objašnjava mi da su "grobari uvek srljali u prve redove, često bezglavo", za razliku od "onih od prekoputa koji su gotovo uvek koristili momenat da se pojave kad na red dođe slikanje, uručivanje nagrada." Čak i onima koji prate sport samo po novinskim naslovima će biti jasno ko su "oni od prekoputa".

Možda je i razlog za sklonost ka "pobuni" i izdvajanju od većine koja je, kako kažu, bila uz Zvezdu, to što su Partizanovi navijači bili u manjini - "bukvalno su svi navijali za njih, nas nekoliko za Partizan, čak mislim da nas je bilo manje ili u najbolju ruku isto kao Hajdukovaca ili Dinamovaca", kaže.

-Od svih tih bajnih Zvezdaša, njih troje je videlo stadion uživo, a nas trojica Partizanovaca idemo redovno i danas. I oni koji nisu navijali ni za koga, govorili su da su za njih kad ih pitaju za koga su, da ne bude da nisu ni za koga - kaže.

Početkom 1990-ih, Zgro je upoznao "ekipu okupljenu oko momaka iz GBB-a, koja je slušala pank i štrčala iz gomile."

-Tada su počele da se ozbiljnije ,kuvaju' stvari na Jugu. Krenuli smo da radimo male zastave sa natpisima koji su imali veze s pankom, prepeve pank pesama – kaže mi.

Sa raspadom Jugoslavije, mnoge stvari se menjaju. Nacionalizam postaje dominantan na skoro svim tribinama širom SFRJ. Sve se uniformiše, pa tako i navijači. Supkultura na tribinama postaje skrajnuta. Ali pank ipak uspeva da preživi na Jugu, isključivo zahvaljujući pojedincima koji nisu želeli da prihvate uniformisanje. Prvi znak da pank i dalje živi na Jugu je fanzin "Daj gol", koji se pojavio u novembru 1995. Bio je ovo prvi navijački fanzin na ovim prostorima, osmišljen po uzoru na engleske pank fanzine.

- Osim mene, na prvom broju radio je i Vlada Sibinović Sibin. On mi je mnogo pomogao jer je imao novinarskog iskustva i znao ljude koji se profesionalno bave prelomom časopisa. Želeo sam da fanzin bude andergraund, da ne bude oficijelno izdanje nego u pank fazonu – priča mi on.

Danas skoro da i nije bitno da li su priče o Grobarima osamdesetih ''prenaduvana'' istina ili ne, da li su bili avangarda ili ne, da li su se razlikovali ili ne, da li su bili pank ili ne. Bitno je da je osamdesetih na Jugu posejano zrno slobode, anarhizma i različitosti. Jer da nije tako, danas ne bi postojala navijačko-supkulturna umetnička grupa Grobarski trash romantizam, ne bi se na stadionu Partizana puštale pesme Grupe JNA, ne bi Beograd krasili murali poznatih Partizanovaca.

I zato, kao navijač Partizana, kažem veliko „hvala" momcima koji su uspeli da guraju pank priču na tribini оd osamdesetih do danas. Zahvaljujući njima, klinci koji tek dolaze mogu da vide i drugu stranu navijačke supkulture, ne samo huliganstvo i siledžijstvo. Da parafraziram Duška Radovića i poručim svim klincima koji tek počinju da dolaze na stadion – imate koga da volite, volite Partizan, imate na koga da se ugledate, ugledajte se na Grobare osamdesetih.

Sve slike lična arhiva - Igor Todorović

PROČITAJTE JOŠ: