Život će vam biti lepši ako ostavite telefon

Iako i samo pitanje zvuči kao kliše, da li je bilo koji proizvod od televizije na ovamo brže i temeljnije promenio naše živote nego ajfon? Na papiru, Džobsove „tri revolucije u jednom proizvodu" deluju kao puko usavršavanje postojećih tehnologija: korak napred za Blekberi, minijaturni laptop, seksi Epl verzija Nokia telefona sa WAP standardom.Ali u praksi je ajfon postao vodeći gedžet ovog doba, ostavio je jači i brži utisak čak i od interneta, kome je trebalo više od decenije da postane nešto više of QT porno videa i IMDB baze podataka na glomaznom bež robotu u uglu dnevne sobe.

Džobs je u originalnoj najavi rekao da mu je namera da ajfon promeni način na koji komuniciramo jedni sa drugima, ali takođe je promenio način na koji se ponašamo, mislimo, posmatramo svet. Za manje od deset godina, ajfon se postepeno pretvorio u portal ka spoljnom svetu posla, zabave, seksa, i kulture. Da bi konzumirali bilo šta od navedenog, moramo da ga upotrebimo. Za život u svetu 2016. potrebno je posedovati ga. Ko danas nosi Blekberi, taj je kao oni što su nekad koristili Netskejp, ili oni što voze ležeće biciklove koji deluju kao da samo što nisu uleteli pod kamion. Za milenijumsku generaciju, ajfon je Model T-Ford, jedini standard i jedina konstanta.

Ali ja nemam ajfon. Odrekao sam ga se, i svakog dana sam zahvalan samom sebi zbog toga. Sve je počelo neočekivanim susretom pre dve godine – njih dvojica, ja jedan, meni u ruci sprava od 300 dolara koju je lako zavaliti a ekonomska kriza još vlada. Dakle, nije ideološka odluka bila u pitanju, više lenjost i strah od birokratije. Morao bih da odem u prodavnicu da ga zamenim, da odbijem razna poboljšanja i dodatne pakete i da uporno tražim baš ono što sam imao, da me gledaju kao onog lika koji u kineskom restoranu naručuje sa „američkog menija". Znači odlagao sam dan za danom, nedelju za nedeljom, i nikad ga nisam zamenio.

U početku je bilo teško, nerviralo me je, nekoliko puta sam bio ispaljen, zaboravljen, zaključan ispred vrata. Ali uskoro sam primetio da drugačije gledam na svet. Nisu mi više cvrkutali nebitni tuđi problemi od jutra do mraka. Mogao sam da razlikujem dan i noć, posao i odmor, bitno i trivijalno. Nije više bilo grupnih poruka tupa „ljudi moramo danas da završimo onu stranicu". Nije više bilo zahteva da ovo ili ono hitno pošaljem. Ljudi su morali da se potrude i prilagode se meni, a ja sam sa druge strane počeo da pratim ciklus dana i noći umesto neki moj unutrašnji. Počeo sam da blejim kroz prozor autobusa, da čitam i gledam, a sve manje sam mislio o samom sebi.

Kao da sam zajebao sistem. Odbio sam da posedujem ajfon, nisam bio celom svetu na izvol'te, i tako se isključio iz sranja koje vlada životima svih drugih. Sad kad vidim ljude kako čitaju i šalju poruke u sitne sate, deluje mi kao da posmatram neku egzotičnu tradiciju koju nikad neću moći da razumem, kao neki čudan verski festival u nekom malom gradu kroz koji prolazim. Prosto me se više ne tiče.

Da ne bude zabune, nisam ni ludita ni vremeplovac ni retro frik. Moj posao i moje poimanje kulture oslanjaju se skoro isključivo na internet. Kao i veći deo moje generacije, volim patike, tehno, Tviter, WorldStar tuče i ilegalne strimove. Verujem u tehnologiju.

Pa ipak, dugo nisam mogao da objasnim ovu kontradikciju. Kako možeš da visiš po ceo dan na laptopu u glibu internet kapitalizma, a ovamo kao zauzimaš stav i odbijaš ajfon? Delovalo mi je apsurdno, licemerno, pretenciozno. Pa ipak, instinktivno sam osećao da prosto ne želim telefon, da mi se život neuporedivo prolepšao od kako sam bez njega.

A onda je usledio Aphex Twin intervju za Noyzelab, danas obrisan. U jednom delu se otkriva da iako Ričard D. Džejms poseduje ogromnu tehnološku kolekciju, iako ga fasciniraju sintesajzeri, kompjuteri, razne vrste softvera i hardvera, on ne poseduje telefon. „Od njih ničiji život nije bolji," rekao je.

To me je pogodilo. Počeo sam da istražujem ljude koji ne koriste pametne telefone. Kanje tvrdi da već tri godine nije koristio telefon, mada Google Images tvrdi suprotno. Verner Hercog ih stvarno ne koristi, a Mark Fišer ih opisuje kao „individualne komandne centre". Što je možda još značajnije, brojna studije ukazale su na uticaj koji telefoni imaju na nas. Nedavno istraživanje navodi da je 58 odsto Britanaca nesrećno kad nije kraj telefona, jebote.

Ti uređaji temeljno ruše koncentraciju. Osvrnite se oko sebe kad se desi da vam kasni voz, ili negde putujete, ili čak dok ste u kafani, i videćete koliko su ljudi patetično opsednuti njima. Gledaju u njih i traže odgovore iz kojih ništa ne nauče, a neki čak misle da je OK da vode razgovor pogleda zakucanog za ekran. Oslanjamo se na njih do te mere da više ne pamtimo adrese, ne trudimo se da pričamo sa ljudima, ne možemo da ih ne koristimo. Sama mogućnost da ih izgubimo izaziva nam nelagodu.

Onaj stari stereotip o ljudima koji robuju kompjuteru nikad se nije ostvario, niko nema stvarno takvu vrstu odnosa prema svom laptopu. To su samo naše bezumne alatke na kojima radimo i gledamo polu-zabavne serije. Ali ajfon je nešto drugo. Oni su alatke sistema, vrh prstiju duge ruke kapitalizma koja poseže ka nama i tapše nas po ramenu da nas podseti da nikad nije dosta posla.

Uprkos svojoj sklonosti ka travi, patikama, i Bobu Dilanu, Stiv Džobs je u suštini bio arhikapitalista. Znao je da se svet ipak ne osvaja spravicama koje služe samo za zabavu. Da bi proizvod zaista zajahao našu kulturu potrebno je da ima industrijsku primenu – kao motor sa unutrašnjim sagorevanje, avion, ili televizor. Inače bi bio samo Tamagoči sa Fejsbukom.

Mašine za pravljenje novca, pametni telefoni postoje u potpuno slobodnom tržištu. Preko njih je moguće trošiti kao i zarađivati novac. Čak su i zabavni ajfon aspekti potpuno monetizovani; aplikacije se kupuju, prodaju, reklamiraju i investiraju. Nije to više samo „Zmija" ili pikselizovani „Tetris" nego čitava industrija, koja se kao i mi sami potpuno oslanja na Džobsov četvrtasti totem.

Opet, nemojte me pogrešno shvatiti. Moguće je uraditi sjajne stvari telefonom, na primer, može se snimiti film kao što je Tangerine. Na neki način čak i cenim njihov utilitarni prijemčivi model. Ali pitam se šta će se desiti ako jednog dana budemo zapali u mračno doba bez njih. Već me brine šta prave od naše sposobnosti poimanja sebe; dečak koji se navukao na selfije možda je samo početak. Brine me pomisao na kulturu u kojoj niko ne gleda ništa duže od šestosekundnog Vine snimka. Brine me epidemija akutnog solipsizma.

Tuga me hvata kad pomislim na sva čuda nauke, sve one neverovatne stvari koje je tehnologija već donela svetu, sve ono o čemu smo maštali da će se za našeg života ostvariti… a danas je veći deo tehnološke industrije posvećen tome da čoveku što pre dostavi mejl sa posla. Leteći skejtbord je sve dalje i dalje od nas, ali zato je nikad bliže softversko rešenje kojim će šef moći u svakom trenutku da zna gde mu se zaposleni nalazi i zašto posao kasni.

Delom zato što sam isključen iz neokapitalizma koji ne podržavam, delom zato što mi ovako više prija, a delom zato što me i ne zanima toliko – drago mi je što više nemam ajfon. Samo kad bih još mogao da otkažem paket koji i dalje plaćam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu