​Policajac, advokat i domina savetuju vas kako da lažete

Šef nije naseo kad ste rekli da kasnite zbog hitnog slučaja sa kućnim ljubimcem. Roditelji nisu poverovali kad ste rekli da nemate pojma ko im je čuknuo auto. Prijatelji znaju da serete kad god kažete da svirku opet propuštate zbog posla.

Možda ste prosto loš lažov. Iako dobar lažov ne postoji, realno gledano, kompetentan svakako postoji. U određenim trenucima, laž ili poluistina mogu da poštede nekog bola, kao kad profesionalna domina laže porodicu o prirodi svog posla. Nekad laganje čak služi višem cilju, kao kad policajac na tajnom zadatku pokušava da uhvati pedofila na delu. Moralno ili ne, lažemo manje-više svi odreda , samo su neki od nas veštiji kad je obmana u pitanju.

Da bismo naučili kako da lažemo, razgovarali smo sa pomenutom dominom i policajcem na tajnom zadatku, kao i raznim drugim ljudima koji lažu kao su to učili u školi – a neki od njih čak i jesu. Evo šta su nam rekli o veštini uverljivog laganja.

„Pejdž"; razgovarao Zach Sokol

Radim u industriji seksa već tri godine. Kao domina nudim punu uslugu, što znači i seksualni kontakt. Radila sam sa ljudima koji imaju, nazovimo ih posebnim problemima, a za neke od njih puna usluga domine ima terapijski efekat. U većini slučajeva radije ne bih radila to što radim, dakle u neku ruku posao zahteva da uvek lažem – mušterije treba da veruju da i sama uživam. Ali naravno da to nije sve. Mora mnogo štošta da se sakrije.

Na primer, samo onima za koje procenim da će razumeti priznajem čime se bavim – moj tata zna, čak je jednom prilikom posetio moj studio. Ali deda i baba su konzervativni, tako da sam za njih samo joga instruktor – i to profesionalno radim, inače. Većini ljudi osim bliskih prijatelja kažem da moj posao domine ne uključuje punu uslugu, tj. da nema seksualnog kontakta sa klijentima. A to nije istina. Obično kažem da pomažem ljudima da ostvare svoje fantazije, nekad fetiše – što je tačno, seks se uvek zasniva na dinamici moći, što zahteva da se zauzmu određene usluge. Znači nije sve laž, ali nije ni cela istina. Ako se istina blago iskrivi, ljudima je lakše da priđu tome što im kažete bez osuđivanja. Postoji stigmatizacija protiv seksualnih radnica, ljudi mahom misle da se time bave samo povređene, primorane, ili potlačene žene. Ako im ne zabašurim istinu, ljudi neće ni hteti da me upoznaju. Lažem da me ne bi unapred osudili.

Često lažem i iz praktičnih razloga. Svoj S&M studio vodim pod joga licencom, koja kaže da držim privatne časove u svom stanu. Što, opet kažem, u stvari i radim. Ali ne dolaze mi sve mušterije zbog joge. Joga je jedna sjajna siva zona – nije tehnički gledano sport, nije baš ni medicinska aktivnost, ne traži posebnu opremu, više je rekreativna aktivnost. Ne šalju zdravstvene inspekcije ljudima koji se bave jogom. Da je legalno držati S&M studio, plaćala bih ja porez i na to, kao i svi drugi. Ali pošto je protiv zakona, moram da se snalazim i radim van zakona, što znači da lažem državu što je sranje, jebiga. Jednog dana bi mogli da se pojave ljudi iz poreskog i odvedu me u zatvor.

Na poreskoj prijavi navodim putovanja, jer često iznajmljujem hotelske sobe radi seksualnog rada – sa većinom klijenata se viđam po hotelima. Bude smešno kad po stoti put svraćam u isti hotel, pa počnu da prepoznaju i mene i veliku torbu u kojoj nosim opremu! Uvek nosim kostime ispod odeće koja mora da bude par brojeva veća – obično sam ispod obučena u kožu.

S tim u vezi, nekad se trudim da uklonim neophodnost laganja. Recimo, ako idem sa klijentom u novi hotel: prvo izguglam kako izgleda recepcija da bih znala gde sam krenula, pravo u lift, bez interakcije sa osobljem. Inače na recepciji shvati da idem kod nekog, i odmah se zapitaju „Jel' poslovna pratnja? Jel' seksualna radnica?" Obično ne moram da ih lažem direktno, ali moram da govorom tela ostavim utisak da znam tačno gde idem i da imam pravo tamo da idem.

Ali dese se razna sranja. Ispadala mi je oprema iz torbe. Zaboravljala sam u koju sobu sam pošla a telefon zakazao. U takvim situacijama moram da se snađem i improvizovano slažem nešto. Jednom mi je prišla žena sa recepcije i pitala „Kojim ste poslom vi ovde?". Ja sam joj momentalno rekla „Došla sam da pojebem tatinog poslovnog partnera", okrenula se i produžila dalje. Ako sam direktna i samouverena, ne mogu mi ništa. Ne sme se oklevati, nema tu „ovaj…" Pogledaš ih u oči i kažeš šta imaš.

Kad je laganje u pitanju, jednu ulogu igraš za roditelje, drugu u baru, i tako dalje. Moraš da uvežbaš da nabaciš te ratne maske po potrebi, da ih koristiš kao rekvizite, i da koristiš prednosti koje ti one nude. Treba biti prilagodljiv. Nije stvar u tome kako izgledaš, bitno je kakav stav zauzmeš. Meni je trebalo dosta vremena da to uvežbam na odrazu u ogledalu, uočila sam tikove u očima, na šakama, istrenirala se da održim svaku ulogu.

Dobar lažov do izvesne mere veruje u to što kaže. Mora se biti 100% siguran u šta god se pokušava. Čim počneš da se predomišljaš, da preispituješ koliko je to stvarno ubedljivo, maska počinje da pada.

Problem postaje tek kad počneš da uživaš u laganju. Ja lažem iz praktičnih razloga, ali neki ljudi sa tim preteruju, postaju zavisni od laži kao od pića.

DEK 2DX; razgovarao Ray Mock

Graf-ime mi je postalo deo identiteta kad sam počeo da upoznajem ljude koji su sa iste „životne scene". Teško je posle sakriti taj deo svoje ličnosti. Kad se autor grafita trudi da postane slavan, pisanje imena je više stvar kvantiteta nego kvaliteta. Stalno misliš o tome, ali misli uglavnom zadržiš za sebe. Kad bih na poslu video da ulazi neka devojka u haljini, kroz glavu bi mi prošla misao da je to summer squash boja – interno razmišljam u terminima vezanim za sprej. Ali kad pričaš sa civilima, sa onima koji nisu deo naše supkulture, dosta toga mora da se krije. Ne bih mogao da objasnim asocijaciju koju je izazvala boja haljine kolegama na poslu. Sve to varira od osobe do osobe. Ja sam nekad vrlo otvoren, ali umem da budem i jako introvertan. Ako previše toga odaješ o sebi, ako svi znaju ko si i šta si, onda oni drže sve karte u svojim rukama. Informacija je tu najvažnija.

Kad pokušavaš da održiš tajni identitet kao pisac grafita, mnogo se laže. Nekad izmišljaš da imaš druge obaveze, razloge zbog kojih žuriš negde ili kasniš, nekad tvrdiš da imaš devojku koju u stvari nemaš, nekad podesiš da ti alarm na telefonu zvuči isto kao poziv da bi imao izgovor da izađeš iz sobe. Ponosan sam na tu veštinu. Treba biti višeslojan, kao glavica luka.

Jednom sam bio sa društvom u opasnom delom grada, šarali smo neke vozove. Bio sam mali kreten pa sam u rancu imao ličnu kartu. Pojurila nas je policija, i ja sam se u begu setio da mi je tamo ostao ranac. Odmah sam nazvao najbližu stanicu i prijavio da su mi, kao, neka druga deca ukrala ranac. „Oteli su mi ga na košarkaškom terenu, a tu su mi bile i neke knjige i lična karta." Par dana kasnije, zovu me iz policije na razgovor. Pitam zašto, oni kažu „Zbog onog ranca." Ja se pravim lud, kažem „Aha, znači našli ste ga?" Oni kao, „Jesmo, i njega i još ponešto."

Kad sam došao, počeli su da me zavlače. Prvo idi na onaj sprat, posle idi na ovaj sprat, na kraju se ispostavilo da nekolicinu njih baš zanima taj moj ranac. Počeli su da me ispituju šta znam o njemu, ja sam im samo rekao „Narandžasti ranac, igrao sam košarku, jedan šorc mi je ostao u njemu." Našli su šorc. Posle još par sati maltretiranja pustili su me da odem, rekli su samo da ne igram više košarku u tom delu grada. Uzeo sam ranac i ličnu, čak mi nisu ni kapice [od sprejeva] uzeli." [smeh]

Tu samo treba da znaš na šta sve imaš prava, i da se držiš svoje priče. Kao i za sve u životu, priprema je neophodna za laganje. I kad ideš na razgovor za posao, moraš da znaš šta ćeš da im kažeš. Ljudi su često nespremni da budu uhvaćeni u laži.

U ovim godinama sasvim je opravdano da kršim zakone i ne poštujem pravila jer se samo tako može preživeti u mestu kao što je Njujork. Kad sam bio mlađi, iz principa nisam hteo ništa da plaćam, čak ni sprej. Posle sam krao torbe za sprej, hranu, dezodorans… sve je to preživljavanje. Kad radiš grafite, prvi instinkt ti je da kršiš propise. Čim vidim znak na kom stoji „zabranjen pristup", odmah poželim da uđem.

Dešavalo se da me uhvate u krađi i da se ipak izvučem, čisto na ljubaznost. Kad te priteraju uz zid, više si iskren nego što lažeš kad ima kažeš „Nemoj čiko, molim te, evo neću nikad više, majke mi." Nikad nisam više iskren nego u tom trenutku. A realno, ne znam ko će pred pandurima da bude, kao, „Jeste ja sam kriv, hapsite!" Moraš da se snalaziš i da biraš pravi trenutak, da se malo kontrolišeš jer si sam sebi i stvorio problem.

Sa familijom je drugačije. Pre ili kasnije sve izmišljene priče nalete na zid, pa krenu pitanja „Gde si bio, jesi opet sa onim vucibatinama, šta ćeš ti tamo, što ne ideš kući…" Dešavalo se da sam bio prinuđen sve da im priznam. Ne baš sve, u stvari – taman koliko treba.

Najbolje laži imaju trag istine. Samopouzdanje je ključna stvar kod laganja. Moraš da ih gledaš u oči, da ne vrdaš, sve se to proučava kad pokušavaš da uvežbaš kako da nekog obmaneš. Od grafita čovek postane samouveren, uči da na brzinu negde upadne, obavi svoj posao kreativno, i da već sledećeg jutra kod kuće u krevetu pije kafu. Takve akcije grade veru u sebe.

fotografija: Neil Woods

Neil Woods; razgovarao Max Daly

Četrnaest godina sam radio kao policajac u civilu u Britaniji, infiltrirao se među drogeraše i kriminalce. Najduže sam bio na tajnom zadatku sedam meseci, sa jednom narko-bandom. Gangstere je mnogo teže lagati nego osetljive zavisnike. Oni su svi svesni kako radi policija. Kad se dođe do određenog nivoa organizovanog kriminala, samo tako može da se padne, tako što ti promakne infiltriran detektiv. Zato oni koriste ekstremno nasilne metode da bi se zaštitili, što samo povećava pritisak na policajce.

Uspešan lažov mora do suludih detalja da proučava druge ljude. U policiji, i kad nisam bio na zadatku, gradio sam bazu podataka o načinu na koji ljudi lažu. Kad umeš da prepoznaš šta druge odaje, postane ti lakše da i sam obmaneš nekog.

Laganje stvara tampon zonu u mislima, ljudima kroz glavu ide „kako sad da slažem" što ih samo usporava. Nekad se previše trude da to sakriju, prave duže pauze u govoru. Najčešće pričaju brzo, samo trtljaju svašta, rade rukama, nekad obaraju pogled. Ja sam uvežbao da to ne radim, naučio sam da uklonim tu pauzu, tu dodatnu petlju u misaonom procesu. To sve mora da se pretoči u instinkt – ne smeš previše da razmišljaš o laži, ako si svestan da lažeš dok lažeš, pritisak je preveliki i lako se odaš.

Imao sam sreće jer me je na tajnom zadatku uvek radio adrenalin. U opasnim situacijama sam mislio malo brže, kao da se sve oko mene dešava za nijansu sporije. Bio bih opušten, verovao svojim instinktima. Tu nema glume, moraš prosto da živiš kao neka druga verzija samog sebe.

Kad se izdaješ za nekog drugog, prva dva minuta su najvažnija. Tu moraš da brzo izgradiš odnos kroz empatiju, da istakneš koje strahove i koje neprijatelje delite. Ali u isto vreme moraš da držiš u glavi podatke o materiji, što je u mom slučaju bila droga. Nekad sam izigravao sitne džeparoše, a nekad dilere srednjeg nivoa. Morao sam da znam kako da spremim dozu, da pratim cene na tržištu što kokaina što repromaterijala.

Par puta se dešavalo da zamalo da me provale; znati kako da se postaviš u takvim situacijama je važno, jer se one redovno dešavaju. Ne postoji neko opšte pravilo šta da radiš kad si na ivici da te uhvate u laži. Zavisi sa kim pričaš – moraš nekako da se prilagodiš u hodu i nastaviš. Meni je najbitnije da mogu da osetim šta misli osoba koja me potencijalno hvata u laži.

Odličnih lažova ima na raznim nivoima inteligencije. Neki ljudi, ma koliko inteligentni bili, laži koriste da bi preživeli, što znači da su im instinkti dobro razvijeni. Ako lažeš da bi opstao, moraš da postaneš dobar lažov. Ali inteligencija jeste prednost dok se uči sama veština. Uspešan lažov mora da ima dobro pamćenje, ne samo u bukvalnom smislu, ono da ne zaboravljaš detalje priče, već i dobro pamćenje sopstvenih reakcija – šta bi trebalo da uradiš u određenim okolnostima – plus sve što si uočio o ostalim akterima.

Uspešno laganje mora da se uvežba, jer razmišljanje o svakom koraku ljude odaje. Što si bliži istini, to bolje. Na primer, ako pričam nekome kako sam ukrao automobil i hteo da ga prodam, lakše će mi biti ako izaberem deo grada koji dobro poznajem. Laž treba da predstavlja što manji deo tvoje priče, jer će ti tako biti lakše.

Takođe, od laži se lako postaje zavisan. Etički gledano, o tome se mora razmišljati. Bude ti zabavno, pred kraj karijere sam počeo stvarno da uživam u lažima. Kad nekog uspešno obmaneš, time si savladao jedan mentalni izazov.

Hauard Grinberg, iz našeg dokumentarca „Pravi Saul Gudman?"

razgovarao Patrick Lyons

Smatram da se krivično pravo svodi na instinkt i laganje. Laž je prisutna u temeljima sama profesije. Sve što ću vam reći sledi direktno iz mog ličnog iskustva.

Za početak, kad građani dođu da svedoče – obično oštećene strane – počnu da slede svoju tamnu stranu, da sarađuju sa tužilaštvom i govore ono što znaju da nije tačno. Samo tužilaštvo teoretski ima dvostruki cilj, jedan je da dokaže optužnicu, drugi je da isteraju pravdu. Mislim da to nikad ne poštuju. Njima je cilj da dokažu optužnicu i ništa više.

Tužilac svedoku sugeriše, namiguje, upravlja njim kao trbuhozborac lutkom, dok svedok ne kaže tačno ono što optužbi treba. Na primer kad svedok upotrebi neku reč, recimo, evo kao hiperbola, kaže „antidisestablišmentarizam". A polupismen čovek u pitanju! Onda ga ja pitam, „Antidisestablišmentarizam? Ko vam je rekao to da kažete? Znate vi šta to uopšte znači? Nikad tu reč niste čuli dok vam je tužilac nije stavio u usta, jel tako?"

Tužioci takođe prete svedocima da bi ih naterali da lažu. „Ako ne kažeš šta treba, nakačićemo tebi ovo ubistvo." Trenutno imam baš takav slučaj. A kako znam? Pa zato što je mučeni svedok poslao pismo porodici optuženog gde kaže da mu iz tužilaštva baš tako prete, išli su po zatvoru i tražili ko će da posvedoči da je video okrivljenog na delu.

Kad ja ispitujem te svedoke, nekad pokušam da ih nateram da kažu istinu tako što im na samom početku kažem „Da li ste svesni da je krivokletstvo u ovoj državi krivično delo"? Nekad se desi da odmah ućute. Osamdeset pet posto komunikacije između ljudi je neverbalnog tipa. Zato moraš da gledaš trećim okom, slušaš trećim uhom. Moraš da uočiš šta se potajno implicira izjavom svedoka.

Policajci po prirodi posla lažu kako zinu. Nikad nisam imao policajca kao svedoka koji nije lagao. Bio je onaj sa kapom u krilu. Izađe čovek u uniformi da svedoči, skine kapu, spusti je u krilo i gleda dole dok priča. Ja ga pitam, „Vidim da gledate dole dok pričamo, šta vam je to u krilu?" Ona pokaže kapu, ja pitam, „A da vidimo šta je u njoj?" Kad ono, ispisao puškice! Pravi se da svedoči po sećanju, a dali su mu napismeno šta da kaže.

Policijske laži se iznose na videlo tako što ih nateraš da počnu da ponavljaju kako se ne sećaju nečeg. Na primer, kad ste izašli na uviđaj našli ste dve žrtve od kojih se jedna nalazila na klupi, da li je to tačno? „Jeste." Druga je bila na podu? „Jeste." Jeste li ih pitali ko ih je napao? A on će, „Ne sećam se." Glavni istražitelj! Znači moraš da ih primoraš da kažu ono što nema nikakvog smisla, što zvuči nerezonski.

Nekad postavim pitanje, a policajac oteže sa odgovorom. Ja strpljivo sačekam, prođe sto godina, pa kažem „Da li vam treba još vremena da izmislite odgovor?" Onda tužitelj uloži prigovor, ali neka ga, ja sam sumnju već predočio poroti.

Ako treba sve da sumiram u jednoj rečenici – policija stalno laže. Kad bi govorili istinu, ne bih mogao nijednog kriminalca da odbranim. Ali oni misle da će profitirati tako što lažu kako zinu, što dobar advokat može da iskoristi. Ako uspeš da ih uvatiš u laži, onda sve što policija ima da kaže bude zatrovano, čak i oni istiniti delovi svedočenja.

Najveća laž na svetu je pretpostavka nevinosti. Ja sam sa vremenom shvatio da se svi smatraju krivim sve dok mi ne dokažemo da su nevini. Porotnik recimo kaže „Ja sve verujem policiji" jer to je, pobogu, policija. Nema veze što ima zakon nalaže sasvim suprotno. Takođe često kažu „Ja bih da čujem šta druga strana ima da kaže," drugim rečima ako optuženi ne izađe da svedoči, na šta apsolutno ima pravo, zaključiću da je sigurno kriv.

Tu je tih par osnovnih laži kojih se grčevito drže svi odreda: svedoci, tužilaštvo, policija, porotnici, a niko neće da prizna. Policajac ne priznaje da je lažljivi govnar, tužilac ne priznaje da svedocima sugeriše šta da kažu, sudija ne priznaje da neće da odbaci dokaze i svedočenja lažljivih policajaca zato što mu posao zavisi od biračkog tela koje predstavlja. A na koje biračko telo da se oslone okrivljeni? Nemaj nikoga osim mene.

Krivični pravozastupnik mora da zna kako da uhvati drugu stranu u laži, tim putem se stiže do onog čarobnog prostora između reči „oslobađajuća" i „presuda". Nema kraja proučavanju laži u pravu i advokaturi. Samo advokatska mašta zna gde su granice istine, jer smo mi pod obavezom da nađemo put do pobede. A u ovom amoralnom sistemu, čovek mora da pruži svoj maksimum.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu