Reklame
Putovanja

Proveo sam nedelju u ašramu u Indiji, prošla je kao jedan dan

Život u ašramu ima dnevnu rutinu koja je obavezna. Svamiji, ili glavni mentori, insistiraju na tome, jer je to još jedan detalj koji unosi red u nemiran um.

pisao Milko Babić
05 Maj 2016, 10:37am

Sve fotografije: autor

Mnogi tvrde da ne možeš da kažeš da si bio u Indiji ako nisi putovao vozom. I ovo putovanje sa severa na jug Indije me je uverilo u to da zaista vredi doživeti. U početku sam bio u šoku, a onda sam skontao da, osim što je svaki vagon pretrpan, sve prilično isto kao i u našim vozovima, starim i sporim.

Sa Goe smo krenuli na jug Indije, u ašram udaljen skoro 1,000 kilometara. Odustali smo od dvadeset dva sata u vagonima jer karte za avion nisu toliko skupe, a sačuvaju dosta vremena za uživanje u nekim drugim stvarima koje samo Indija nudi. Par sati u vozu je sasvim dovoljno da vidite sve što treba, a da akcija ne bude previše naporna.

A i naš iskusni drugar Mansur nas je savetovao da preskočimo tu avanturu, pa smo, posle kraćeg leta do Kočija, uskočili u voz. Pet sati je sasvim dovoljno i može svako bez problema da podnese. Ipak, svaki stranac koji se odluči na voz treba da kupi naskuplju kartu, jer to je jedini način da obezbedi nešto slično našem vozu, i to ne onom što ide preko.

Cena karte je sedam do osam evra, zavisi od cilja, a ako vam kažu da nema mesta, ponudite evro ili dva više, i mesto je zagrantovano. Krevet, odnosno daska na kojoj se može ispružiti, i za koju dobiješ posteljinu, i gomila ventilatora. Dovoljno da podneseš put. Iz znatiželje sam obišao jeftinije vagone, i vratio se brže nego što sam planirao. Prepuni kupei, bez prozora, ali sa rešetkama kroz koje ljudi pružaju ruke i koriste pravac kretanja voza pa nekako usmeravaju da vazduh pomalo skrene u kupe. O toaletima ne bih, ima na Guglu dovoljno snimaka.

Naš cilj je Kerala, i samim Indijicima omiljena pokrajina, 600 kilometara od obale, lepe plaže i još toplije more nego na severa. Primetili smo da je jeftinije nego na severu, ali nema manga. Bar ne u ovom periodu godine, februar je, kažu, za ananas, a za mango sori. Bili smo tvrdoglavi i tražili restoran gde bismo mogli da ga popijemo. Uspeli smo, ali bolje da nismo. More je predivno, uživanju nema kraja, ali nakon par dana turizma, došao je red na ašram.

Za nekog ko se bavi jogom godinama, kao moja devojka Sanja, ašram je logičan sled. Nju je dovela znatiželja i, možda, ona kliše fraza "želim da budem samo sa sobom". Tu je i kombinacija tridesetih godina, hormonskog stanja koji se sprema na decu i porodicu, a mnogima se ne da, muči ih osećaj da nešto propuštaju, ili da su usamljeni, da im nešto fali, juri se sa putovanja na putovanje. A nešto u sebi stalno govori da je potrebno kvalitetno vreme sa samim sobom. U ašramu se nauči da se to zove manomayi kosha.

Za one koji, kao Sanja, ideju kvalitetnog vezuju za jogu, ovaj stil života sažima se u pravilnom disanju, pravilnoj vežbi, pravilnoj ishrani, pravilnoj relaksaciji, pozitivnom razmišljanju i meditaciji. I to je to. Zvuči vrlo jednostavno, i eto mene u ašramu.

U ovom se vežba sivanada joga. Iako je Sanja zakleta ashtangerica, naša drugarica je uspela da je pridobije za ovaj. Ašrami se razlikuju prema tipu joge koja se u njima vežba i prema guruu, to jest, učitelju kog poštuju, ali im je svima zajednička beskrajna tolerancija prema drugim verama i poštovanje ovih jogijskih pravila.

Život u ašramu ima dnevnu rutinu koja je obavezna. Svamiji, ili glavni mentori, insistiraju na tome, jer je to još jedan detalj koji unosi red u nemiran um. Dan počinje buđenjem u pet ujutru i tuširanjem. To rano ustajanje mi je bilo pakao i ozbiljna borba, ne samo zato što volim da spavam, nego zato što se u pet sati, brate, ne ustaje, dok je Sanji bilo uobicajeno jer zbog posla ustaje rano. Mada, i to je deo iskustva u ašramu - pobediti sopstvenu lenjost.

U pola šest se svi nalazimo na krovu ašrama i sedamo u položaj za meditaciju. E sad, ima kvaka. Ja sam već radio neke osnove meditacije, pa mi nije bilo toliko teško, dok je Sanja prvog dana ponosno sela na jastučić u lotus položaju, kao, sad ću ja tih pola sata bez problema. Naravno da je posle deset minuta počela da se meškolji, da menja položaj, da traži onaj u kojem je ne zatežu kolena i ne trne dupe.

Ja sam, naravno, malo škiljio i primetio da se svi nešto meškolje, to jest, svi mi zapadnjaci. Svami i grupa Japanaca koja je došla ovde na kurs za one koji hoće da se bave jogom na duže staze i prenose znanje na druge, sede mirno i staloženo, peglaju pola sata bez problema. Da vas utešim, postane bolje s vremenom. U šest se zavrsava tiha meditacija, pale se svetla i počinje chanting ili pevanje pesama iz kirtana, knjige sa drevnim vedskim mantrama koje se pevaju uz pratnju muzičkih instrumenata. Priznajem da je dosta zanimljivo i, bar meni, super zabavno, dok Sanja i danas po kući peva glavne pesme na sanskritu. Nismo očekivali da će nam se čantanje, to jest, pevanje pesama na potpuno nerazumljivom jeziku svideti, ali nam je objašnjeno da nije stvar u rečima, već u vibraciji. Njenom medicinskom mozgu je, zapravo, bilo lako da to razume: – fiziku zvučnih talasa, pa se svakog jutra radovala zajedničkoj molitvi, to jest, pevanju.

Sledi kratko čitanje nekog teksta o kom se onda kratko porazgovara. Sledeći je Arati, ili blagoslov, kada se pali kamfor i ta vatra simbolizuje znanje koje je najbolji lek protiv ega - kao što kamfor potpuno sagori, tako će i ego sagoreti pred znanjem, nešto što bi vođama naših država svakako dobro došlo. Na kraju, svi u šaku desne ruke dobijemo takozvanu prasad, naravno ne pravu, već blagoslov koji je jedno jutro lubenica, drugo kokos, treće kikiriki. Svaki dan je iznenađenje.

Vreme je za pola sata odmora uz slatki masala chai i kardamon šejk nakon toga praksa. Dva sata. Neću ulaziti u detalje, ali je dovoljno reći da posle ta dva sata, u 9 i 30 svi sedamo pred limene tanjire i jedva čekamo ručak. Da, ručak. Najfinija hrana, vegetarijanska, spremana po principima ajurvede. Jede se tradicionalno desnom rukom koja se formira u kašiku. Nemam problem da jedem rukom, ali kašika je, brate, kašika. Opet, gospođica je uživala u svakom zalogaju i žali što tako ne može da jede svakog dana. Kad se kaže da je hrana lek, ona je sigurna da se misli baš na ovu. Slažem se i ja, mada bih dodao malo jagice, i koji ćevap.

Posle ručka, sledi karma joga ili nesebična služba: na početku svake nedelje, podele se zadaci svim stanovnicima ašrama, bilo onima koji su kao ja platili da budu tu, onima na kursu ili stanovnicima ašrama koji su tu dosli da služe, rade i uče. Zadaci su pranje sudova, čišćenje zajedničkih prostorija i slično. Moj "domaći" je bio pomoć u kuhinji, a Sanjin čišćenje sale za jogu, to jest, krova. I svako, bez izuzetka, svaki dan mora da odradi svoju karma jogu.

Predavanja na kojima se uči o teoriji joge su sledeći zadatak, a čitaju se priče iz Bhadava Gite. Svašta se tu čuje. Sanji kao vegeterijancu se posebno svidela teorija zašto smo mi, u stvari, vegetarijanci, a tek priučeni mesojedi. Nešto vrlo jednostavno o čemu je retko ko razmišljao: na stranu naš sistem probave koji je sličniji biljojedima, tu je još nešto zanimljivo. Zamsilite neku voćku na stablu, u prirodi. Ako ste gladni, vaš parasimpatikus u tom trenutku počne da proizvodi slinu i ta voćka pobuđuje osećaj gladi. A sad zamislite mrtvu kravu. Gladni?

Meni je ta priča okej, ali nije mi prošla, jer ja, na priimer, jagu ne zamišljam mrtvu na nekom podu, već na ražnju. Sanja je uporno ponavljala, ha ha, pametom dosta.

Nakom predavanja koja su i fizički iscrpljujuća jer se uvek sedi na podu, sledi vreme odmora. Ja sam uglavnom išao na plažu ili na neki preukusni sok, dok je Sanja išla na ajurvedske tretmane koje je sama uplatila. Melem za telo. Paket od devet tretmana potpunog čišćenje tela: kože, creva, očiju, gornjih i donjih disajnih puteva. Sve po tradiciji. Svaki dan ju je u sobi za masažu čekala Indijka u tradicionalnom sariju koja je pripremala trave i ulja. Najjači utisak je ostavila Shirodhara - tehnika u kojoj nakon kratke masaže tela ležite na leđima i na čelo vam kaplje toplo ulje iz posude koja visi nad glavom.

Sanja mi je nekoliko puta ponovila da se ne seća se ničega između početka teretmana i trenutka kad ju je Indijka potapšala po ramenu nagovestivšavajući da je vreme isteklo. Osećaj opuštenosti kaže da ne može da opiše. Spokojna i opuštena, bila je spremna za popodnevnu praksu koja se odvijala na krovu.

Možete da zamislite temperaturu na jugu Indije u pola četiri popodne? Svejedno, uživala je.

Praksu nasleđuje večera u pola šest, koju svi jedva dočekaju, pogotovo ja koji jedem šest puta dnevno uz bar dve užine u obliku snikersa, umesto dva puta kao ovde. Fora sa hranom je što je poslužuju ljudi koji se prijave da žive u ašramu i na taj način služe i rade svoju karma jogu. Možeš da jedeš koliko god hoćeš i oni koji poslužuju hranu, stalno cirkulišu među nama i nude nam još, sve dok ne budemo potpuno siti. Ipak, nisam odoleo a da se nekoliko puta ne iskradem na masala dosu.

U ašram može da dođe svako i nikad neće biti odbijen. U više navrata smo sedeli zajedno sa lokalnim prosjacima kojima su svamiji posluživali hranu. Veoma jak utisak, skoro pa neverovatan, da ovde nema rasne, niti podele po kastama koje u Indiji i dalje postoje.

Dan se završava slobodnim satom za druženje i satsangom, nešto slično jutarnjoj službi. U deset uveče se gase svetla i vreme je za spavanje. Nesanice nije bilo, a pošto smo spavali u odvojenim sobama, celibat je na snazi.

Ovako je bilo svih sedam dana. Neverovatno je šta se fizička aktivnost i pravilna ishrana učine telu i umu. Sledećeg puta sigurno ostajemo duže.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Joga
Vice Blog
aśram
reportaže
Indija
meditacija
Milko Babić