Smrt na šinama - srpske mašinovođe o nesrećama i samoubistvima na pruzi

Kada mašinovođa vidi vozilo koje prelazi preko putnog prelaza u trenutku kada je rampa spuštena ili čoveka koji pretrčava ili se ne sklanja sa pruge, jedino što može da uradi je da aktivira vazdušnu kočnicu, zažmuri i sačeka da čuje udarac. Nema nikakve šanse da se stara, čelična grdosija – čiji je put kočenja 700 metara – zaustavi ispred objekta na pruzi. Da ne pričam o tome kako u lokomotivi ne postoji volan, pa samim tim, ni mogućnost manevrisanja i izbegavanja nesreće.

U takvim slučajevima, kada voz smrska automobil, pregazi klinca koji sa sluškama u ušima ne jebe živu silu, pa ni voz koji mu ide u susret, ili kada se neka nesrećnica baci pod točkove voza, kao ona starica nedavno u centru Niša, gotovo niko ne postavlja pitanje da li su samo žrtve oni nastradali ili su žrtve i ljudi iz upravljačnice lokomotive. Štaviše, neretko su mašinovođe u medijima – i javnosti uopšte – okarakterisane kao krivci. Čak ih nazivaju i ubicama, navodeći njihovo puno ime i prezime - dešavalo se da objave i adresu stanovanja mašinovođa, prepisanu iz policijskog izveštaja.

Sa druge strane vetrobrana lokomotive

Pokušao sam da stupim u kontakt sa mašinovođom koji je 2011. godine upravljao vozom, koji je na mostu nad Moravom pregazio braću, stisnutu u zagrljaj. Ipak, odbio je da razgovara sa mnom, ne želeći da reanimira sećanja na nemili trenutak.

Srećom, pronašao sam drugog sagovornika.

Na Dragana Markovića, mašinovođu iz Niša, uputio me je kondukter koji se rashlađivao na betonskoj česmi. Bio je četvrtak i peroni na železničkoj stanici su bili postapokaliptično prazni. Čini se da se ovim vidom prevoza ovih dana služe jedino još izbeglice. Predložio sam da popijemo kafu u staničnom bifeu, ali bife je bio zatvoren. Još jedna sjebana privatizacija.

Dragan je imao samo 18 godina kada je prvi put seo u lokomotivu i ušao je u istoriju kao najmlađi mašinovođa u bivšoj Jugoslaviji. Sada ima četrdeset osam godina i nemali broj "gaženja", kako se u železničarskoj terminologiji naziva železnička nesreća.

Prva nesreća se dogodila na početku njegovog radnog veka. Pred putnim prelazom, negde ispred Leskovca, stajao je traktor. Kada je čuo voznu sirenu, čičica u crvenoj košulji koji je upravljao traktorom, uplašio se i pustio kvačilo, pa je traktor "iskočio" na prugu i voz ga je udario brzinom od 100 km/h. Lokomotiva i prva dva vagona bili su skroz crni od nafte i od ulja, a od traktora su ostali samo dugmići. Dragan je preturao pogledom naokolo, ali ga nigde nije bilo.

Nakon par minuta, eto njega, izlazi iz žbuna, sa volanom u rukama, kao iz nekakvog Kusturičinog filma i psuje: "Majku vam jebem, polomiste mi nov traktor.." Došla je i hitna pomoć, a čiča psuje i njih, uz reči: "Pa nesu mene iskršli, nego moj traktor!" Tu nije bio kraj ovog čudnog iskustva, jer je posle par minuta došla i policija da napravi zapisnik. Međutim, ponašanje policajaca bilo je kafkijanski apsurdno. Prvo su od Dragana tražili vozačku dozvolu za automobil, a zatim su se, kada je voz konačno krenuo, dosetili da su nešto zaboravili, pa su pretekli voz, stali preko šina, uključili rotaciju i zamahali znakom stop. Ono što su tražili bilo je još neverovatnije: tražili su registarske tablice.

Registarske tablice na vozu? Stvarno?

Razgovor smo nastavili u lokomotivi, pošto je Dragan morao da pripremi voz za polazak. Upravljački prostor je mali i ispunjen mirisom prljavštine i usijanog gvožđa, tehnologija je zastarela i iz prve ruke sam mogao da svedočim o propasti srpskih železnica. Dobro je što ovo uopšte i ide, a kamo li da koči, pomislio sam.

Dragan je nastavio sa pričom, u potpunosti promenivši ton.

- Nisu sve priče anegdote i sa srećnim krajem - kaže Dragan. Najteže mu je pala nesreća, kada je vozom "pokupio" kola u kojima su bila četiri momka. Krenuli su iz diskoteke, pa pravac preko putnog prelaza, ne obazirući se na prodorni zvuk sirene voza. Naleteo je direktno na njih i tako ih vukao sigurno 100 metara.

- Otvorio sam prozor lokomotive, a iz smrskanog automobila treštala je muzika. Najviše me je potreslo što se jedan od njih upravo vratio iz vojske.

On i njegov najbolji ortak su poginuli na licu mesta. Sledećeg dana, Dragan je čuo da je još jedan mladić preminuo na putu do bolnice, dok je samo jedan od njih preživeo.

- Kada sam video njihova otromboljena tela, bio sam u strašnom šoku. Dva meseca posle nesreće, ja sam svake večeri ustajao iz kreveta vrišteći Deca! Deca!".

I dalje je kod samoubica skok pod voz popularan.

Sa njive je jedna četrdesetogodišnjakinja istrčala na šine. Prešla je na jednu stranu pruge, pa na drugu i na kraju skočila pod voz, "kao da se baca u more", opisuje mi Dragan.

- Nisam ni slutio da će to da uradi.

Pitam ga je li nekad saznao zašto je to uradila.

– Saznao sam odmah – odgovara. – Došle su neke žene sa njive, dok su forenzičari sa lokomotive skidali ostatke sa voza, rekoše mi: "Sinko, nemo' ti ništa da se sekiraš. Njena majka se pre dve nedelje isto bacila pod voz, sto met'ra naniže. Mnogo ih je maltretirala familija."

Pogledajte VICE dokumentarac o šumi za samoubistva u Japanu:

Zanima me da li je ostao u vezi sa nekom od porodica žrtava.

– Ne. Ali jedna žrtva je tražila mene. I to ne da se sveti ili nešto slično, već da mi se zahvali i da se napije sa mnom. Vozio sam ekspresni voz preko Grdeličkog mosta. Brzina nije bila velika, padao je sneg i sve što sam mogao da vidim bila je silueta čoveka koji je, nogu prebačenih preko šina, ležao na mostu. Zavedem kočenje, kočim i čujem udarac. Posle stotinak metara sam stao. Zvao sam operativni centar da pozovu policiju, hitnu pomoć, a onda smo kondukter i ja izašli da potražimo čoveka. Nigde ga nije bilo, a od beline nismo mogli ništa da vidimo. Morava je bila nabujala, pa smo pomislili da je upao u reku. Visina ispod mosta je nekih 5-6 metara. Kad na pola metra od obale, kondukter je primetio nešto. Siđoše on i još jedan kolega. Pitaju ga da li je živ, a on odgovara odozdo "Živ sam!"

- Kažem im da provere da li su mu obe noge tu, oni vele da jesu. Kondukter mu naredi da se ne pomera, dok ne donesu ćebe iz železničarske kućice koja je bila u blizini, međutim, on već ustao i sedi na stubu, betonske konstrukcije mosta. Hitna je došla ladom nivom, misleći da treba da "oteraju" pokojnika, pa su počeli da psuju što moraju da se vraćaju po sanitet, a ovaj će njima, vidno pijan "Šta je bilo, pička vam materina, mislili ste da ćete da me prejebete?!", a onda je i zapevao Ne sme majka da zaplače. Posle par dana, čuo sam da me traži kako bi se sa mnom napio poslednji put. Pošto me nije našao, jednostavno je prestao da pije.

Trajne posledice koje ostaju posle nesreća

– Vidiš onog čoveka? – upita Dragan, pokazavši na starijeg gospodina koji je prolazio peronom. – To je Siki. On je trajni invalid zbog gaženja. Više ne vozi vozove. Idi i popričaj sa njim. Njegova priča je neverovatna.

Prišao sam Siniši Đorđeviću koji je sada sedeo na klupi i rekao mu čime se bavim. Odmah me je pozvao u kancelariju "da mi sve ispriča."

U njegovu kancelariju se ulazi iz salona – prostora za odmor železničara. Skučena je, a enterijer ispunjen starim nameštajem. Sve izgleda i miriše na kasne osamdesete prošlog veka. Ispred njega, na masivnom drvenom stolu pored starinskog telefona i piksle, stoji i isečak iz "Pruge", tekst o onome što mu se zbilo. Kao da je oduvek spreman za ovaj razgovor, Siniša Đorđević odmah kreće sa pričom od koje se okreće stomak i to tako detaljno, da se stiče utisak kao da se sve odigralo juče, a ne pre gotovo dvadeset godina. Kapiram, zato što on zaista sve to proživljava svakodnevno.

Tog 19. januara 1997. godine, Siniša je upravljao vozom broj 334, na relaciji Skoplje – Niš. Između Madžara i Ilindena u Makedoniji, trojica pijanih sedamnaestogodišnjaka i jedan šesnaestogodišnjak u fići pošli su da pređu preko obezbeđenog putnog prelaza. Siniša je samo osetio zastrašujući udarac i čuo kako čelični točkovi vagona melju auto. Pozvao je konduktere, ali se niko nije javljao. Na kraju se odazvao policajac, koji ga je kroz smeh upitao "Koliko njih potepa, Siki?". "Mislim da su dvojica", rekao je Siniša. Policajac je pozvao kolegu i baterijskim lampama osvetlio prostor ispod voza.

- Nisu dvojica, Siki - rekao mu je policajac. - Četvorica su. Oni na zadnjem sedištu su skroz pokidani.

- Kada mi je to rekao - kaže Siniša vidno uzrujan -Počeo sam da drhtim. Čitavo telo mi se treslo. Jebemga, bili su godište moje ćerke. Deca. Prvo šta mi je prošlo kroz um, bilo je pitanje, zašto je baš meni ovo moralo da se desi.

Vozač automobila koji je čekao da prođe voz se onevestio od prizora koji se odigrao pred njegovim očima.

Da bude još veće zlo, jedan od poginulih bio je dete nekog političara iz Sobranja (Skupštine) Republike Makedonije. Odmah je potegao veze da se mašinovođa uhapsi. Došao je i direktor Železnica Makedonije, gradonačelnik Skoplja, razni političari, a "nebo je poplavelo od hitne pomoći i policije", kaže Siniša. Četiri i po sata je voz stajao u mestu. Napravljen je zapisnik, obavljen alko-test. Iako su rezultati bili negativni, makedonski policajac rekao je da se testu ne veruje i da mora da ide da vadi krv u Skoplju. Odjednom se sakupilo čitavo selo. "Pravi vašar", kako kaže Siniša dok pripaljuje drugu cigaretu. Hteli su da ga linčuju.

- Imao sam sreće - kaže Siniša - što je jedan od policajaca poreklom Kruševljanin, pa mi je rekao: "Zemljak, ako te ja ne spasim, ovi će da te ubiju".

Taj policajac je sve vreme bio uz Sinišu, braneći ga od nadrkane rulje, koja je pošto-poto tražila krivca, a kasnije ga je branio i od svojih kolega kada su ga u Skoplju jebavali da napiše izveštaj.

- Kako će on da piše izveštaj? Vidiš da je čovek doživeo nervni slom - rekao je policajac kolegi, ali ovaj nije hteo da popusti.

Posle toga su se vratili do voza. Siniša je pomerao lokomotivu, dok su vatrogasci pokušavali lancima da izvuku šklopociju koja je još uvek tavorila ispod voza. Kada su konačno izvukli parče metala koje je ostalo od fiće, medicinski tehničari su u bele čaršave umotavali iskidane delove tela.

- Ruka ovamo, noga onamo…- kaže Siniša. Policajac mu je rekao da ne gleda, kako ga ne bi taj prizor pratio čitavog života. I zaista i dan danas ga sve to opseda. Konačno su stigli i roditelji nastradalih. Kuknjava, jauci, zapomaganje, udaranje po glavi i grudima; jedan po jedan, samo padaju u nesvest.

- 'De ga je mašinovođa, dete da mu jebem! - vikao je jedan od roditelja, repetiravši pištolj. - Sad ću da mu saspem šaržer u glavu.

U tom je policajac, koji se nije odvajao od Siniše, javio preko motorole kolegama da ga zadrže ili će pucati u samoodbrani.

Ali drama se nije završila ni pošto se Siniša Đorđević vratio u rodnu Lipovicu. Tek tada je organizam došao po naplatu zbog pretprljenog stresa: prvo je upao u teško depresivno stanje, pokušavao je više puta da se ubije, zatim je "zaradio" dijabetes, pa hipertenziju. Bio je dve i po godine na bolovanju, a onda su počeli da mu menjaju poslove. Lokomotivi nije smeo ni da priđe. Smršao je 45 kilograma, a onda je doživeo predinfarktno stanje. Ni tu nije bio kraj njegovim zdravstvenim tegobama, jer je posle svega toga preživeo i dva moždana udara.

Za sve to vreme – a ne treba biti prokleti genije da se izračuna kako je od tada prošlo 18 godina – niko od rukovodilaca nije posetio Sinišu. Čak mu ni telefon nije zazvonio, kaže.

Slabo plaćene, izrabljene od rukovodstva i istrošene od trulog sistema, srpske mašinovođe se tretiraju kao potrošna roba iako rade važan i odgovoran posao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu