Reklame
Svaštara

Kako da se ne posvađaš sa rodbinom i prijateljima za vreme praznika

Zar je Vučić vredan našeg razdora? Zar je toliko uticajan da mi presedne poslednji zalogaj doboš-torte?

pisao Dragana Nikoletic
23 Decembar 2016, 12:33pm

Foto via Flickr/ korisnik Jeff Kramer

Ja sam tip svađalice, što najbolje znaju moji najbliži. Malo širi krug mi tepa „Draganica", što ukazuje na blagorodnost moje prirode. Ali, to je varka, pa i ovi što me tako zovu ponekad osete oštricu mog jezika.

Ne i pameti, nju zaboravim, ili ona mene, baš u trenutku kad su razumni argumenti nužni. Svađam se strasno, stihijski, prznički dečje, hvatam sitnica i upirem prstom u druge s pitanjem „a, ti?".

Iskolačim oči, žila na vratu mi iskoči. Postajem monstrum. Čudovište.

Sa rodbinom se svađaš, te se svađaš. To mu je kao univerzalni prirodni poredak. Srećom te je imam malo, što ograničava zonu ratnih dejstava.

Ali mi je zato lako da uđem u konflikt u autobusu, isterujem svoju pravdu i sa nepoznatima i površnim poznanicima. Prijatelje ponekad i vređam, ili se na njih derem. Bliski su, pa će da oproste, tako kontam.

Nekad me je ipak posle sramota, pa se pred sobom pravdam da je to deo moje ličnosti, da me svađom majka zadojila i da ne umem drugačije. Ali se nadalje globalno trudim da stvar ispeglam, otud i ono „Draganica".

Bar tokom praznika pokušavam da stišam svoj nakaradni karakter.

Zašto? Pred kraj godine sumiram: da li sam bolja ili gora no ranije. Statistički gledano, stvar se mnogo ne menja. Jedino što se vrši transfer negativne energije sa opšteg mesta ka, zvanično, najmilijima.

Stavljenoj u pat poziciju, ostajalo mi je samo da se naduvam. Tad bih uspevala da sve okrenem na šalu.

Ali, vreme ljubavi i mira s Novogodišnjih čestitki valja nekako, bar u to doba, sprovesti u praksi. Znate ono – volimo praznike, jer volimo bližnje, sa reklama gastronomskih proizvoda.

Ne valja se tad džapati,  ni zbog uroka. Tad sve svoje snage treba da usmeriš da svađe izbegneš.

Uvek bi mi to najteže padalo sa blagopočivšim ocem. Stavovi su nam bili vazda suprotstavljeni, s tim što je on imao patrijahalno pravo veta. Verovatno vam je to poznato.

Stavljenoj u pat poziciju, ostajalo mi je samo da se naduvam. Tad bih uspevala da sve okrenem na šalu. Šala sve rešava, pa čak i disbalans između ega i njegove super-varijante.

Otac je umro i ostavio mi maćehu, praktično deo njega. I njene komentare je valjalo istrpeti, što više ćutke – to bolje. Jer ona je baš znala da mi zabiberi kakvom otrovnom opaskom, na koju su se kalemile jednako ubojite replike.

Međutim, odlaskom muža, ona je postala drugačija. Bez pritiska da se dođe u zakazano vreme, inače leti perje. Bez imperativa da je uvek u pravu, mnogo liberalnija.

Foto via Flickr/ korisnik martine_michelle

Iako mi se silno omilila, ostali su među nama neki manji nesporazumi. Zamislite, uglavnom oko politike. Kad stane da hvali kako je Vučić vredan (iako prilično samodopadan!), ja počnem da se brecam „I, šta je uradio?". Ona krene da nabraja vesti sa televizije, ja joj saspem u lice da joj je mozak ispran demagogijom.

Ona u klin, ja u ploču, od goveđe supe s domaćim rezancima, sve do dezerta.

Onda me poseti golub mira, pa se povučem. Zar je Vučić vredan našeg razdora?  Zar je toliko uticajan da mi presedne poslednji zalogaj doboš-torte? Za koju je moja Coka stručnjak, veći no za političke nauke.

Dakle, nakon mironosnog duvanja, otkrila sam taktiku povlačenja.

Treće pravilo harmonije je tako – pustiti bližnje da pričaju o onom što najviše vole – o sebi.

Ručak kod maćehe uvek padne na prvi dan praznika, bilo Nove godine ili Božića. Drugi je rezervisan za tetku, sestru moga oca. S ostalom rodbinom slabo komuniciram, gotovo da je i ne poznajem, pa manjka štofa za zavade.

Tetka je više u dušebrižnom fazonu nego Coka, puna saveta. Žalostiva prema faktu da uglavnom izdržavam svog nevenčanog supruga. I rada da to verbalno ispolji. Moje reakcije uvek imaju isti tok – od kuknjave, preko opravdavanja situacije, do stavki koje mi idu u korist, jer mrzim kad me sažaljeva. U svakom slučaju, uvek se maksimalno smorim.

Tada svesno rešim da je ne puštam u sferu svoje privatnosti. „Šta ima novo?" „Ništa". „Je li sve u redu?" „Jeste". „Kakvi ste sa parama?" „Nismo loši". „Dovodi li društvo?" „Ne više". „Pomaže li u kući?". „Hoće, kad mu se kaže", uvertiru našeg razgovora je sada lako daktilografisati.

Potom krenem u kontraofanivu: „A kako je kod tebe?" Onda mogu da zaćutim, pa čak i zadremam, tetka neće da primeti.

Treće pravilo harmonije je tako – pustiti bližnje da pričaju o onom što najviše vole – o sebi.

Najvažniji je ipak pax in domus, za šta je bitan bonus penis. Ali i on je često nalik krivom Stojku, usled gorepredstavljenih problema i mog propratnog kenjanja. Od našeg prvog novogodišnjeg poljupca do danas, mnogo je vode proteklo, sa usputnim turbulencijama. Pa je bivalo da se za proslavu odvojimo, ili se upravo tad najžešće posvađamo.

Sad biram način da nemir eskiviram. Otputujem za praznik, ili se poslovno aktiviram. Zajednički dogovori su unapred osuđeni na propast, uvek se desi nešto da ih osujeti. Da li to zvuči kao pravilo: za praznike ugodite sebi?

I moj odnos sa prijateljima često počiva na istoriji uspona i padova. U ranoj mladosti, baš o praznicima, relacije su bile označene razočaranjima. Ili se na žurci drugarica smuva sa mojom simpatijom, pa ih oboje omrznem. Ili ja mesecima štedim da najboljoj (i njenom bratu) kupim poklone, a ona mi uzvrati bezvrednom sitnicom. Čisto da me otalja. Što materjalno pitanje prevodi u emocije.

Ako vas se, kao i mene, dotiče praznično raspoloženje, a ne možete da svarite nečiji sebičluk, savet je – promenite društvo. Meni je pomoglo.

Docnije, sad kad sam stasala, o proslavama se ili ja napijem, pa kažem i šta ne treba, ili se celo društvo izdrogira supstancama koje meni ne pašu, pa onda trabunjaju „kako ih to radi". Stoga za Novaka planiram ekstravagantne provode u kojima sam usamljena.

Suština mog života postala je šljaka, kao i za većinu, pa su otud i sve kraći fitilji. Očekivanje ispunjenja osnovnog prazničnog zahteva – harmonije, još više ih kreše.

Foto via Flickr/ korisnik Alan Myers

Evo, zamislimo situaciju kad tokom, recimo, dočeka neko uzme da vas davi. Najpre biste mu odbrusili da se nosi. Ali, s obzirom na svečanu priliku, imate dve „ peace" opcije na raspolaganju: da se s njim saživite, ili da se izvinete, i odete.

Postoji preporuka i za situaciju kad ste na žurci s puno stranih i aprijatnih ljudi. Kad otkuca ponoć, otiđite u kupatilo, sami ili u odabranom društvu. Tako ćete eskivirati cmakanje, ali i eventualne sopstvene primedbe na račun datog prevaziđenog običaja. Ili isprike poput epidemije gripa.

Da li to zvuči kao pravilo: za praznike ugodite sebi?

Ako li neko, pre ili posle dvanaest, povede priču o kakvoj škakljivoj temi koja i kod vas raspiruje strasti, ironizujte je na sa elementima autocinizma, ili promenite tok razgovora. Ili najžučnijem ćušnite „lulu mira", taj gotovo pa apsolutni imperativ dobrog raspoloženja.

Ako ste i tokom praznika u svojoj stalnoj ekipi, tad nek' vam je bog u pomoći. Kako skratiti tolike sate, do međusobnim džvankanjem? Jer, ko đuska u uskom krugu ljudi?

Srećom, tad će i drugi da ulože truda da se titraj svađe ne rasplamsa, ali psihostimulansi čine svoje. Do bestraga.

Da vam kažem da ih ne uzimate, bilo bi glupo i jalovo, jer onda ne biste bili tu gde jeste. A da kažem da se čuvate? Još gluplje i smešnije. Dakle, posegnite i vi za ekstravagantim dočekom, pa bar da se pamti po potrošenim parama.

Međutim, šta god da uradite, sledi sačekuša. Postpraznični dani, rezervisani za familiju.

Možda je u tom slučaju preporuka da se kontrolisano dorađujete, održavate alfa stanje mamurluka. Kad vam je sve ravno do Kosova (inače, zabranjena reč u prazničnim diskusijama, kao jedan od efikasnijih okidača prepirki).

Ako li ste od ranije išli drugim putem, izdizanja bez veštačkih pomagala, upotrebite svu umnu i duševnu moć da zaobiđete minsko polje. Sačinjeno od „najboljih želja"  i „sve za vaše dobro" rodbine. Držite se stereotipa, besomučnih zdravica.

Iz mog, skromnog iskustva, po ovom pitanju najteže ide sa (krsnim) slavama. Tu se uvek popije, zadre u karakteristike političke i verske orjentacije. Para mi krene na uši na ideološke mamce, bila bih spremna i da se pobijem za ono što nisam u stanju da racionalno obrazložim. Pokvarim štimung i sebi i domaćinu.

Sve se mnogo bolje završi kad se sve konzumira umereno. Kakve li pameti! Ko će bilo šta da umeri u vreme praznika koje je uveliko započelo?

Moram da dodam da mi ove godine dobro ide, za sada. Od svih za koje nemam živaca branim se obavezama. One milije i draže viđam po svom rasporedu i vrlo ograničenom tajmingu.

Jedino što ne mogu do kraja da hendlujem, to je moj vajni bonus penis. Prekomerno zajedništvo u 30-ak kvadrata nužno prouzrokuje tenziju. Tu te još više ponese nagon za pravdom, poslovično uzaludni. Pa odlutam u hladnoću, il' se zakopam u rad.

I'zem ti recept!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
nova godina
Proslava
Prijatelji
Porodica
Praznici
svađa
vučić