Stubac

​Meditiranje u doba odsustva samopoštovanja

Često sam sticala utisak da je moja redovna jutarnja meditacija zapravo meditiranje o tome koliko mrzim samu sebe.

pisao So Sad Today
22 Novembar 2016, 6:49am

Ilustracije: Joel Benjamin

Jedan od načina da u životu pronađem mir jeste da svako jutro meditiram. Ne meditiram da bih bila prosvetljenija, svetija ili "čistija" od drugih. Radim to da bih umirila određene karakteristike u sebi zbog kojih mi teško pada život na ovom svetu — karakteristike koje podrazumevaju nelagodu boravka u ljudskom telu, istovremeni strah od smrti i bivstvovanja, i nagon da utehu nalazim u stvarima koje će me na kraju upropastiti.

Često sam sticala utisak da je moja redovna jutarnja meditacija zapravo meditiranje o tome koliko mrzim samu sebe. Obično mi je potrebno čitavih deset minuta sedenja da mi sva ta prljavština konačno izađe iz glave, tako da mogu da iskusim malo mira. U prošlosti bih se zadržavala u stanju meditacije malo duže čisto da bih uživala u novostečenom spokoju u svom mozgu. Ali čitave protekle godine, kad mi posle deset minuta zazvoni alarm, više sam bila u fazonu: "Društvo, palim ja." Imam osećaj da mi je u međuvremenu ta praksa postala dužnost: nešto što samo štikliram na spisku stvari koje moram da uradim da bi mi bilo dobro.

Ne želim da kažem da je cilj meditacije nužno doživeti nekakvo prijatno iskustvo ili da čak postoji neki cilj. U stilu meditacije koji ja upražnjavam (što zapravo i nije neki stil, samo sedim na svom dupetu zatvorenih očiju i dišem) nema zacrtanog cilja. Ali mi nedostaje spokoj koji mi je nekada pružala.

"Zbog svake pozitivne tvrdnje koja se od mene traži samo jače osećam manjkavosti u sopstvenom samopoštovanju."

Nedavno sam se, u pokušaju da osvežim praksu, malo posvetila navođenoj meditaciji, sa sve pozitivnim afirmacijama, kao pravi jebeni hipik. Na neki način, ove navođene meditacije su lakše, zato što nečim zaokupljuju mozak. U drugim pogledima mnogo su teže, zato što zbog svake pozitivne tvrdnje koja se od mene traži samo jače osećam manjkavosti u sopstvenom samopoštovanju.

Za potrebe samoispitivanja, odlučila sam da zapravo zapišem neke misli koje mi prođu kroz glavu kao reakcija na te pozitivne afirmacije. Nadam se da će mi to pomoći da iz sebe temeljnije izbacim sve što je loše i ponovo pronađem onaj nekadašnji spokoj.

Afirmacija: Zahvalna sam na svim životnim lekcijama koje sam do sada naučila i na svim koje tek treba da naučim.

Reakcija: Ovaj, ne baš. Osećam se kao da sam naučila već dovoljno lekcija i sama pomisao na to da moram da naučim još deluje mi zastrašujuće. Umorna sam. Molim vas, ne terajte me da se dalje razvijam. Ne bih imala ništa protiv da ne naučim nijednu novu lekciju.

Afirmacija: Prema sebi se ophodim sa ljubavlju i nežnošću zato što sam divna osoba koja zaslužuje samo nabolje i zaslužuje da bude srećna.

Reakcija: Ko kaže da zaslužujem da budem srećna? U suštini, ja sam samo još jedna konzumeristički nastrojena Amerikanka (koju usput često mrzi da reciklira). Mogu da pišem političke tirade na Fejsbuku, mogu sebe da nazivam aktivistkinjom, ali novac od mog poreza i dalje odlazi na dronove, bombe i projektile. Kad bih dobila ono što stvarno zaslužujem, to ne bi bila sreća.

P.S. Nije li Buda zaključio da je život patnja? Otkad je on to sreća?

Afirmacija: Osećam se čisto.

Reakcija: Ne.

Afirmacija: Verujem u životne procese i osećam se bezbednom.

Reakcija: Poenta u vezi sa životom je da nemamo kontrolu ni nad čim: pogotovo ne nad smrću. Pa kako onda možete da mu verujete? Čini mi se da bih morala da budem prilično veliki ego-manijak da mislim kako je život bezbedan i da će na kraju sve po mene ispasti kako treba. Zašto bi sve po mene ispalo kako treba ali ne i po druge ljude? Stvar je u tome da mogu da umrem u bilo kom trenutku. Bilo kom trenutku! Ko kaže da neću umreti upravo sada?

Afirmacija: Ja sam prelepa.

Response: Kad god sam to pomislila, završila sam tako što sam se tucala sa nekim sa kim sam morala da lažiram orgazam i/ili slučajno natrčala na zid.

Afirmacija: Savršena sam baš ovakva kakva jesam.

Reakcija: Žao mi je, ali prosto se ne osećam bezbedno kad to mislim. Šta ako previše prihvatim sebe, potpuno se opustim do tačke posle koje više nikad neću moći da se vratim ("vratim" u ludilo industrije lepote) i onda zažalim što sam se uopšte volela?

Afirmacija: Moje telo uvek zna šta je najbolje za mene tako da ja uvek slušam svoje telo.

Reakcija: Kad bih slušala šta moje telo misli da je najbolje za mene, u ovom času bih bila na heroinu u kineskom restoranu brze hrane.

Afirmacija: Veoma sam zahvalna na svim divnim stvarima i događajima koji su se ostvarili u mom životu.

Reakcija: Jesam li ja ta koja ostvaruje sve te stvari? Ili se uglavnom radilo o sreći što sam se zatekla u pravom trenutku na pravom mestu, i u telu u kojem je moja duša odlučila da se nastani? Deluje mi nekako nepristojno prema ljudima koji nemaju lepih stvari i događaja u svojim životima reći da je to šteta i da nisu dovoljno radili na njihovom ostvarivanju. Mislim, ne trudimo li se svi da ostvarimo lepe stvari? Takođe, imam utisak da neke lepe stvari u mom životu nerviraju druge ljude. Da neko drugi ima mnogo lepih stvari i događaja koji se dešavaju u njegovom životu, a meni se lepe stvari i događaji ne dešavaju u mom, ja bih tog nekog mrzela.

Afirmacija: Osećam se dobro.

Reakcija: Ne.

Afirmacija: Privlače me hrana i piće visoke vibracije.

Reakcija: Zapravo me privlači zapakovana hrana na čijoj ambalaži piše koliko kalorija sadrži. Takođe hrana kao što su dijetalni sladoled i veštački zaslađivač, od kojih možete da se prejedete, ne ugojite i potom umrete od raka.

Afirmacija: Vežbam često da bi mi telo bilo u savršenoj formi.

Reakcija: Vežbam često zato što imam telesnu dismorfiju i opsesivno-kompulzivnu ličnost koja mi govori da ako ne budem vežbala suludu količinu minuta nedeljno, narašću na veličinu koja mi je neprihvatljiva.

Znam da cilj afirmacija nije da momentalno stvore festival ljubav prema samom sebi kao što bi to učinilo uzimanje MDMA, već da ukaže na to gde se tačno nalaze sve te manjkavosti u mom samopoštovanju. A opet nisam baš sigurna kako neko može da prevaziđe toliko manjkavosti. Možda ako toliko ponavljate te afirmacije da se na kraju priklonite i kažete: "U redu, ko ga jebe, nisam ja baš toliko loša." Ili ću se možda bolje osećati u sopstvenoj koži samo na osnovu činjenice da nisam neki smrad koji ljudima govori da će im život biti fantastičan, da će biti zdravi i bogati, samo ako budu verovali malo više.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu