Surfing slobode u Gazi

Gaza Surf Club je dokumentarni film o novonastaloj surferskoj sceni u pojasu Gaze, palestinskoj teritoriji dva puta većoj od Disija, u ničijoj zemlji između Izraela i Egipta, u žarištu arapsko-izraelskog sukoba, priobalnom području koje Noam Čomski zove „najveći zatvor pod vedrim nebom na svetu". Sušta suprotnost svemu tome je surfing, ultimativni izraz slobode duha – tako nas bar uče Beach Boys u čijim je pesmama surfing jednako slobodna ljubav jednako mladalačka strast. Kakva je interakcija između ova dva ekstrema pokušao je da otkrije nemački režiser Filip Gnadt snimivši film o surferima iz Gaze. U saradnji sa koproducentom i prevodiocem Mikijem Jaminom iz Egipta, ispratio je aktivnosti ljudi i povremeno žena iz takozvanog surfing kluba Gaze.

Film prati troje protagonista koje spaja ljubav prema talasima. Pecaroš Abu Džajab (42) je veteran i mentor mladim surferima. Ibrahim (23) konkuriše za vizu da bi stigao do Havaja i naučio da pravi daske. Najzanimljivija je ipak Saba (15) koja mora da se izbori protiv polnih stereotipa da bi čak stigla do talasa.

Gnadt i ja smo razgovarali na filmskom festivalu u Dubaiju, gde smo u društvu Jamina pili hotelsko bezalkoholno pivo. Slavio se Prorokov rođendan ( pbuh) pa čak ni u turističkim barovima nije bilo pravog pića. Popričali smo o dokumentarnom filmu, o surferkama, i po motivaciji da se ispriča pozitivna priča o jednom od najopasnijih mesta na svetu.

VICE: Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?

Filip Gnadt: Verovali ili ne, pre svega nas je interesovao ne surfing nego Pojas Gaze. Moj drug Hosan Vabeh je došao iz Gaze u Nemačku na studije, pa me je taj region i sukob zainteresovao.

U kom smislu?

On je veoma politički aktivan; ako samo pet minuta sedneš sa njim, na pivo i roštilj, on će sve da ti ispriča o sukobu, o ratu. Sa jedne strane me je zainteresovao za celu istoriju sukoba u toj oblasti, a sa druge strane bio mi je užasno dosadan – stalno se ponavljao. Kad sam naišao na tekst u jednom nemačkom sportskom časopisu o klubu za surfing u Gazi, pomislio sam „Zvuči neobično, zvuči nesvakidašnje". Surfing kao sport karakteriše želja za slobodom, a Gaza je jedna od najizolovanijih teritorija na planeti.

Kad se priča o surfingu i slobodi, prvo padnu na pamet Kalifornija i „Bič bojs". Ali vi ste otkrili jednu drugu vrstu surfinga. Da li vas je to iznenadilo?

Kad se čuje sama reč, to svakako asocira na nešto drugo, da li Kaliforniju ili Havaje. Isto važi i za reč „Gaza", doduše. Kulturno gledano, surfing odudara od arapskih oblasti. Kroz razgovor sa surferima u Gazi, otkrili smo razliku u odnosu na surfing na Zapadu; to u Gazi i nije toliko individualni sport, više je društvena aktivnost u pitanju, ljudi zajedno uživaju u talasima. Bitna razlika u odnosu na Havaje.

Svakako se time ne bave zbog medijske popularnosti.

U filmu imamo jedan širok kadar sa plaže, vidi se ogroman broj kuća, ali nigde nema ni jedne jedine reklame.

Da li ste očekivali da Palestinci budu bolji surferi nego što se ispostavilo da jesu?

U filmu smo pratili Ibrahimov put na Havaje. Stvar je u tome da oni znaju kako se jašu talasi kakve imaju kod kuće, ali problem je u tome što retko putuju, nemaju iskustva sa drugačijom vodom i drugačijim situacijama. Bude im nezgodno u drugoj zemlji. Ibrahim je imao dosta problema sa talasima na Havajima jer su mu bili potpuno novi. Mislim da se OK snašao. Pošto tamo nema treninga i radionica, nismo ni očekivali da ćemo u Gazi naići na najbolje surfere na svetu.

I kako je počeo ceo taj trend?

Arapska kultura ne ceni mnogo sportove na vodi. Čudno je što žive nedaleko od plaže a nemaju običaj da se kupaju u moru. Kultura im ne sadrži te elemente zabave i igre u vodi. Samo ribari idu na vodu. Oni su i počeli sa surfingom jer su umeli da plivaju, voda ih nije plašila. Videli su na televiziji kako se jaše na talasima, pa su se snašli i adaptirali to za lokalne uslove. Naravno, kad smo ih pitali ko je tu prvi surfovao, svi su rekli „Ja sam". Njih petorica su tvrdila da su lično bili taj trendseter.

Brzo se prelazi sa sporta na socijalna pitanja. Videli smo priču devojke koja odbija da se uda jer ne želi da živi u Pojasu Gaze.

Nije ni bila namera da film bude striktno o surfingu, više je to sredstvo kojim se prilazi priči o ovom regionu iz novog ugla. Pokušali smo da priča bude pozitivna, ali mora se krenuti od nečega. Surfing je meni delovao kao jedinstvena prilika – zanimljiva priča sa kojom publika može da se poistoveti – da bi se sa toga prešlo na neke druge teme. Film tako gleda na jedan novi, nevini lokalni trend, ali i na društvo koje mi inače znamo samo u kontekstu nasilja. Njihove male priče se obično kriju iza naslova.

Jedna od tri priče koje pratite bavi se ženama koje surfuju, pa navodite da im je to dozvoljeno tek pošto napune dovoljno godina za udaju. Otac im je baš progresivan. Kako ste ih našli?

Imali smo producentkinju koja je mesec dana pokušavala da kontaktira sa surferkom za koju smo čuli. Polako je gradila poverenje u odnosu sa njim pre nego što nas je povezala. Nije bilo lako ubediti ih da ne želimo prosto da ih razotkrijemo i ostavimo na cedilu. Štaviše, oca nismo ni planirali da ubacimo u film, ali kad smo ga upoznali shvatili smo da je jako duhovit čovek. U originalnoj verziji dali smo mu još veću ulogu jer je imao sve i svašta da nam ispriča. Progresivan je u smislu da dozvoljava ćerkama da surfuju, ali sa druge strane je veoma konzervativan u verskom smislu.

Kroz film promiče utisak da su i surferi u stvari konzervativni. Kao ono kad muškarci pričaju kako devojke ne bi trebalo da surfuju sa njima posle puberteta. Da li vas je razočaralo što surfing ne doživljavaju kao izraz ličnih sloboda?

Rekao bih da prosto žive u drugačijem položaju od nas, na drugom delu sveta, moraju da razviju sopstveni pogled na taj sport. Simpatično mi je što mi Zapadnjaci odmah pretpostavimo da ljudi koji se bave surfingom sigurno nisu vernici. Nekako nas iznenadi kad otkrijemo da spajaju te dve stvari. Slede to svoje pravilo: OK je za mlade neudate devojke da surfuju ako im roditelji dozvoljavaju. Razlika je ne toliko u veri koliko u društvenim običajima – kad se udaju, onda je odluka na mužu. Čuli smo da i udate žene surfuju ali tajno, na brodu daleko od obale, gde ih niko sa plaže ne vidi.

Znači surferi nisu buntovnici. Ali imaš utisak da oni misle da jesu?

Ne surfuju oni u inat političarima ili nekom drugom, surfuju zato što im prija i zato što se osećaju slobodno na talasima. Niko od njih ne bi rekao „Ja to radim zato što mrzim ovo ili ono, ja ovako izražavam svoj protest." Filozofija surfinga nema nikakve veze sa onom koja je vladala u Kaliforniji šezdesetih godina, gde su ljudi iz tih zajednica odbacivali moderno društvo, okretali se prirodi i moru, ignorisali posao i novac, pušili droge… Ovo je nešto sasvim drugačije. Filozofski drugačije. Iskreno, nisam siguran koliko su surferi u Gazi uopšte obavešteni o istoriji američkog surfinga.

Jeste li ih pitali ko su im omiljeni surferi?

Otkrio sam da vole da grade idole. Obožavaju Kelija Slejtera. Da sam ja na njihovom mestu verovatno bih pokušao da se obavestim o istoriji i tako to, ali njih zanimaju današnje velike zvezde. To nas jeste iznenadilo, ja sam očekivao da Palestinci iz Gaze obično navijaju za nekog malog autsajdera, ali ne, oni vole najbolje na svetu. Pitali smo ih o tome, rekli su nešto u smislu „Pošto smo već ovako slabi, bar neka nam idoli budu oni najjači." Dakle, njima ništa ne znači stereotip malog čoveka koji postaje junak.

Još na VICE.com

Jukatan: (ne)ukroćena džungla, Bajaga i kolonijalni turizam

Ples u ruševini: brejkdens nudi nadu dok Gaza staje na noge

Palestinske porodice krijumčare spermu iz izraelskih zatvora da bi produžile krvnu liniju

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu