Niški tržni centri i era kojoj nikad nije došao kraj

Ne mogu reći da tačno pamtim taj period jer sam imao otprilike tri godine, ali čini mi se da je na početku devedesetih Niš baš procvetao po pitanju poslovno-tržnih centara. Ogromne građevine od stakla i betona nikle su na nekoliko lokacija u gradu. Kalča, Dušanov bazar, tržni centar Ambasador i Zone isprepletanog redosleda predstavljale su mesta gde su Nišlije odlazile u cunjanje među lokalima, na kafu i po "nešto novo". Tada još nije bilo tolike frke oko uvoza na crno, a i fejk garderoba je izgledala dosta originalnije nego ova danas, ili je samo meni kao klincu tako delovalo.

Prolaskom vremena i otvaranjem nekih novih i dizajnerski privlačnijih tržnih centara , nekadašnja mesta za šoping i dokolicu su polako padala u zaborav. Danas se prema njima odnosimo kao prema starcima. Znamo da su tu, znamo da se polako gase, ali ih ne obilazimo i posećujemo ih samo kada nam nešto treba. Ali oni i dalje nekako opstaju, još uvek u njima ima života. Na aparatima su i gotovo niko ne brine o njima, ali preživeli su sankcije, inflaciju, bombardovanje, pa će preživeti i konkurenciju sa uglačanim podovima i laundž muzikom.

Ja ne zalazim u stare tržne centre iz istog razloga kao i većina ljudi – apsolutno nemam potrebe. Zagušljivi su, konfuzno projektovani, sada već i prazni, a sve što mi treba nalazi se van njih. Lakše se snalazim u prostranim građevinama gde sam siguran da imam parking mesto, supermarket, apoteku, wi-fi i klopu. Ukratko, upao u konzumerističku zamku ili sam pak svesno pustio da me ščepa. Ja sam neki nebitan lik iz Rujovog stripa Tržni centar užasa koji nije zaslužio čak ni oblačić sa tekstom iznad glave.

Ipak, još uvek imam sećanja i u stanju sam da prepoznam neke emocije, pa sam odlučio da vidim kakvo je stanje u objektima koje sam kao klinac tako rado posećivao. Bilo je sunčano i preko 15 stepeni, dakle već standardno vreme za februar, a drugar i ja smo tog dana kafu u bašti zamenili za šetnju po mračnim hodnicima i kopanje po nekom prošlom vremenu.

Možda me najviše sećanja vezuje za tržni centar Kalča u Obrenovićevoj ulici koju svi i dalje nazivamo Pobedinom. Kalča je otvorena 1993. i po pričama starijih, ljudi su bili dosta oduševljeni ovim zdanjem. Satima bi se lutalo uskim krivudavim hodnicima i uvek bi se otkrio neki novi lokal ili put (apsolutno je nemoguće zapamtiti putanju). Bila je puna prodavnica i kafića najrazličitijih naziva i enterijera koji su zauzimali prostor kako na prizemlju, tako i na ostalim spratovima. Sećam se skoro svih igračaka koje sam kao klinac kupio, a naravno i onih koje nisam mogao da imam. U Kalči sam nabavio i prve pantalone koje sam spustio na pola dupeta i prvi skejt. Kada sam prvi put izašao sa drugarima bez roditelja, otišli smo upravo u Kalču i proveli nekoliko sati igrajući segine igrice na glomaznim aparatima i vežbajući reflekse na stonom fudbalu.

Danas u Kalči ima života gotovo samo na prizemlju. Lokali koji izlaze na ulicu još uvek su najprivlačniji brendovima zbog svoje vidljivosti, dok se unutrašnjost dosta razlikuje od one koje se sećamo. Jedan kafić u kome mahom sede vlasnici lokala i radnici, fotografska radnja, veliki army shop i butici uvozne garderobe i niških dizajnerki. Ima ljudi, ali niko od njih ne šeta i ne razgleda izloge, već namenski ulazi u određene prodavnice. Najveća gužva je u pošti čiji nas ustajali vazduh opominje da njene prostorije nisu provetrene možda od samog otvaranja centra. Dok prolazimo kroz centralni deo ispod kupole, vidimo fleke na podu nastale od prokišnjavanja staklenog krova.

Kako se penjemo na sprat, situacija postaje sve sumornija. Gotovo da nema ničega osim radnji koje iznajmljuju venčanice i jednoličnih lokala koji su sada sedište neke knjigovodstvene agencije ili nečeg tako sličnog, a suvoparnog. Prolazeći hodnicima i nemajući blagu predstavu u kom delu se nalazimo, vidimo napuštene lokale prepune neplaćenih računa, praznih vitrina i oblepljene starim novinama. Jedan drugog podsećamo šta se na kom mestu nalazilo, šta se tu kupovalo, na kom stepeniku je blejala ekipa. Pominjemo i urbani mit da su u nekim lokalima živeli (ili još uvek žive) studenti. To je zapravo odlična investicija. Ukoliko lokal može da se opremi kao stan, eto ljudima gajbe za osamdesetak eura u samom centru grada.

Na drugom spratu situacija nije ništa bolja. Još je sparnije, a radnje sa venčanicama zamenili su saloni za tetoviranje i agencije koje šalju naše radnike preko. Dakle tako je, u Kalču dolaziš samo u trenutku nekih velikih životnih odluka – kada se venčavaš, tetoviraš ili planiraš da bežiš iz zemlje . Na mestu gde su se nekada nalazili kafići i gde nije moglo da se prođe od zbijenih stolica i stolova, sada ima dovoljno prostora da se odigra hokej meč. Od kafića su ostale samo stolice, a od gostiju samo prašina. Tu su i dva para pokretnih stepenica, jedne koje rade (ali samo do pola) i jedne koje verovatno nikada nisu ni uključivane, jer im fali čitav mehanizam.

Za sat vremena koliko smo proveli u Kalči, pored napuštenih i lokala koji jedva opstaju, videli smo i nekoliko bizarnosti. Jedna od njih je golub koji nam je proleteo iznad glave i poput stražara se uštekao na gredi ispod kupole. Pre neki dan sam video i lasicu nedaleko odatle, da li je ovo i njeno prirodno stanište, zapitao sam se. Tu je i Art televizija sa verovatno najkraćim radnim vremenom na svetu (od 10 do 13 časova), prostorije stranke Dveri, agencija za sklapanje brakova , kao i radnja sa peharima. Kruži priča da je jednom Tole Karadžić pokušao tu da nabavi trofej, ali su mu rekli da tako nešto nije moguće.

Ali Kalča i dalje ima taj šmek i duh devedesetih koji se ogleda u ljudima koji u njoj rade. Bez obzira na zabrane i drakonske kazne, oni i dalje puše ispred ili pak unutar svojih lokala. Sreli smo biznismena koji se sa gelom na glavi , cigaretom u ustima i izlizanom aktovkom pod miškom uputio ka nekom servisu za mobilne telefone i shvatili da dokle god je ovakvih ljudi, ovaj prostor nikada neće propasti.

Kalču smo napustili kroz izlaz potpuno neplaniran i suprotan onome kroz koji smo ušli i uputili se ka Dušanovom bazaru. Kada sam bio klinac, uvek mi je Dušanov bazar bio mala Kalča, možda zbog staklenog dela koji se meni činio dosta sličnim. Ivan koji je pravio fotke kaže da se seća i nekih boljih dana ovog tržno-poslovnog centra, ali meni je oduvek delovao isto.

Bazar je sada više poslovni nego tržni centar. Gotovo i da nema prodavnica koje nešto prodaju, već lokale ispunjuju turističke i knjigovodstvene agencije, advokatske kancelarije, zubarske ordinacije i projektantske firme. Iako se smatra solidnim poslovnim prostorom, ljudi koji ovde rade kažu da nije retkost da im u lokalu izbije poplava ili padne plafon. Iako logičnije projektovan do Kalče, centar deluje sablasno. Život mu daje lokalna ekipa koja se karta i igra pikado u kafiću na prizemlju i ribice u maloj fontani u centralnom delu koje su verovatno evolulirale tako da jedu novčiće koje prolaznici bacaju kako bi preživele. Jedan deo liči na Džurasik Park koji su pred naletom pterodaktila uplašeni posetioci ubrzano napustili. Cveće je toliko obraslo preko ograde, da su ljudi morali da ga vežu posebnim sajlama kako se ne bi strovalilo dole i usmrtilo nekog nesrećnika koji je samo došao da uplati vikend u Solunu

Kafić sa pikadom nije delovao nimalo primamljivo, a kako nismo planirali nikoga da sudski gonimo, rešili smo da ufotkamo stvari na brzinu i odemo do sledeće lokacije. Tržni centar Ambasador je ona zgrada u gradu za koju niko nije čuo, ali kada krenete da im objašnjavate već nakon prve rečenice kažu "Aha aha, znam". Možda je to zato što je Ambasador nekako stopljen sa ostatkom zgrada oko njega. Čak sam i ja za njega saznao zato što se nešto zaista bitno nalazi odmah pored, samo ne mogu da se setim šta. Toliko je bitno.

Ambasador, sada više poslovni nego tržni centar, je oivičen dvema terasama. Sa jedne se pruža pogled na stambenu zgradu i predstavlja pravi paparaco kutak za fotkanje superzvezda koje gostuju i posećuju lokalni klub, a sa druge vidite parking sa jako diskutabilnom nadstrešnicom. Diskutabilnom u smislu obrušiće se i ubiti nekoga. Sam centar je dosta prazan. Čine ga firme sa prašnjavim registrima, škola stranih jezika i na više mesta se pojavljuje reklama za jednu agenciju za nekretnine sa putokazima kao da je u pitanju spomenik. Pored starog evakuacionog plana koji je do jaja, defintivno najinteresantnija stvar je igraonica gde morate da pokažete člansku kartu na kameri kako biste ušli unutra. Kao da ulazite u tajno udruženje.

Ipak, i pored stecišta za gejmere i terasa za overdoz, TC Ambasador je jedno krajnje depresivno mesto koje ne biste voleli da posetite u laganoj subotnjoj šetnji, a još manje da u njemu radite. Mi smo odlučili da se sklonimo iz centra i odemo na drugi kraj grada, do Bulevara Nemanjića i posetimo nekadašnji "lanac" tržnih centara Zona.

Smeštene među socijalističkim soliterima , Zone idu nekim čudnim redosledom. 3,1, pa 2 ili obrnuto, zavisi iz kog pravca dolazite (ovo sam inače saznao juče iz razgovora sa ljudima koji rade tamo). Iako sam rođen i živeo na bulevaru, nikada nisam imao tradiciju odlaska u bilo koju od Zona. Sećam se samo da sam u jednoj video neku kul igračku Betmena, ali, naravno, ne sećam se u kojoj tačno. Trenutno jedino Zona 3 deluje kao da nju posećuju ljudi jer u njoj ima frizerskih salona, dragstora i pet šop. Ostale dve deluju kao set ruskog postapokaliptičnog filma. I ne znam u čemu je fora, devedeset odsto lokala zauzimaju stomatološke ordinacije , kao da Zone imaju samo jednu svrhu u životu – da ljudima nanose bol.

Radnje na obodu rade punom parom, kao i u ostalim centrima i verovatno ih činjenica da se nalaze u gusto naseljenom kraju spašava od potpunog gašenja. Naišli smo na kladionicu, pekaru i ogromnu radnju sa nekakvim razbojem za tkanje koji bi bez problema služio i za iznuđivanje informacija od izdajnika države. Dok smo gledali u stakleni plafon koji je izgledao kao da je preživeo nuklearnu katastrofu, iz lokala je izašao ljubazan čovek i požalio nam se na stanje u kom se tržni centar sada nalazi. Rekao je da ih niko ne održava i da bi bilo lepo sakupiti novac i napraviti malo prijatnije okruženje, ali para, po običaju, nema. Kada se vraćao u svoju kancelariju, videli smo da u njoj na zidu stoji okačena velika slika Josipa Broza Tita . Ovo je vremenska kapsula, a mi smo izgubljeni u vremenu i prostoru. Uz pionirski pozdrav napuštamo Zonu i konačno izlazimo na sunce. Nikad više tržnih centara nismo obišli u jednom danu, a da pritom nismo kupili apsolutno ništa.

Ovi tržno-poslovni centri delimično još uvek obavljaju svoju prvenstvenu funkciju, ali mnogo više podsećaju sugrađane na neka ranija vremena, bolja ili gora, zavisi iz kog ugla i koje stranke gledate. Pitanje je šta će biti sa njima, da li će ikada opet doživeti staru slavu ili će se pretvoriti u neke urbane oaze sa hipsterima i skvotove. Praktičan čovek u meni kaže – srušite ih i napravite nešto bolje i funkcionalnije. Ali samo čovek kaže – pustite nas da se sećamo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još fotografija niških tržnih centara pogledajte u nastavku: