Džozef Gordon-Levit objašnjava zašto je baš on savršen izbor za ulogu Snoudena

Novi film Olivera Stouna, Snouden je staromodni biografski film koji vodi gledaoce kroz život uzbunjivača NSA, Edvarda Snoudena. Međutim, u oštrom kontrastu u odnosu na poslednji Stounov biografski film o predsednikovanju Džordža W Buša, W, prepunog slavnih glumaca i komične raskoši, Snouden je svedena studija lika, usredsređena na Snoudenov devetogodišnji put iz jednog političkog ekstrema u drugi.

Kada upoznajemo Snoudena, koga u filmu ubedljivo igra Džozef Gordon-Levit, on je štreberski vojni regrut iz 2004, koji bi bez oklevanja primio metak umesto predsednika Buša. To je prilično impresivan početak za protagonistu za koga znamo da je (pod uslovom da pratimo vesti) na kraju 2013. odao poverljive informacije medijima i pobegao u Rusiju iz straha da će biti optužen po Zakonu o špijunaži.

Sa svoje strane, Džozef Gordon-Levit za Snoudenovu odluku ima samo simpatije. Deluje kao da bi njegovi liberalni stavovi mogli da predstavljaju izazov u portretisanju Snoudenovog konzervatizma u mladosti, kao u sceni sa početka filma, kada se Snouden trzne u prisustvu svoje devojke, levičarke, koju je upravo poljubio (Šajlin Vudli, koja igra Snoudenovu devojku u stvarnom životu, Lindzi Mils) i kaže joj, „ljubiš se kao liberal".

Našli smo se sa Gordon-Levitom da saznamo nešto više o njegovoj političkoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

VICE: Imitiraš Snoudenov glas. Zašto ti je to bilo bitno?

Džozef Gordon-Levit: Moje omiljene izvedbe su one kameleonske, i većina mojih omiljenih glumaca su oni koji na neki način nestanu u ulozi. Ne želim da se poredim sa tim sjajnim glumcima, ali to je svakako nešto čemu težim.

Mislim da slobodno možemo da kažemo da film Snouden stoprocento podržava Snoudenovo širenje informacija. Da li je to bio i tvoj stav, pre nego što si se pridružio tom projektu?

Da budem iskren, kada mi je taj posao ponuđen, uopšte nisam znao mnogo o Edvardu Snoudenu, i čekalo me je mnogo učenja. Jedna od stvari koje sam spoznao, koja mi je bitna za ovo o čemu govoriš – o tome zašto je išta od ovoga bitno – je to što se ovde radi o privatnosti, jednako kao i o odgovornosti vlasti i o demokratiji.

Postoji li neki trenutak u istoriji zbog kojeg si zauzeo čvrst stav po ovom pitanju?

Činjenica da se par meseci pre nego što je Edvard Snouden obelodanio svoja otkrića održavalo saslušanje u Senatu. Direktor nacionalne obaveštajne službe, Džejms Klaper, svedočio je pred Kongresom, pod zakletvom, a kada ga je jedan senator pitao, „Da li NSA prikuplja milione dosijea američkih građana", on je odgovorio „ne". To je bila čista laž. Po meni, kada visoki zvaničnih vlade tako bezočno laže senatora, pod zakletvom, naša demokratija nestaje, i obećanje onoga što Sjedinjene Američke Države jesu – razlog zbog koga sam toliko zahvalan što sam rođen i odrastao u ovoj zemlji, činjenica da je vlada odgovorna narodu – takođe nestaje. Osnivači naše zemlje su znali da je to u ljudskoj prirodi. Svaka vlast će uvek pokušati da stekne što veću moć. To je neizbežno, zbog čega su napisali Ustav i dali nam Zakon o ljudskim pravima, koji je osmišljen da pomaže ljudima da se zaštite od vlasti koje će uvek po prirodi stvari pokušati to da čine. A kada vlada krši ustavna prava miliona američkih građana, i to radi u tajnosti i o tome laže, to je zastrašujuće.

Tako je. Ali i to špijuniranje je nekako kul. Jesi li imao problem sa tim stvarima?

Ja sam uz to odrastao. Moj deda je bio filmski reditelj koji je dospeo na crnu listu.

Da, čovek koji je režirao Šaputanje na jastuku.

To je bilo nakon što je dospeo na crnu listu. Poslednji film pre toga mu je bio Sirano De Beržerak, za koji je glavni glumac, Hoze Ferer, dobio Oskara. To je zapravo veoma drugačiji film od Šaputanja na jastuku. I baš u tom trenutku, kada je stasao kao umetnik, vlada je počela da sprovodi takvu politiku. Bio je na nekoliko sastanaka, koji su bili obična okupljanja ljudi po kućama, na kojima su razgovarali o pravima radnika, i sličnim stvarima. Vlasti su ga stavile na spisak, i više nije mogao da radi. Na neki način mi je urođeno da budem svestan toga kada vlada postupa nedemokratski, i čini stvari koje su suprotne od onoga što bi Amerika trebalo da bude.

Da li je to što je bio na crnoj listi uticalo na tvoje odrastanje?

Naravno, to se događalo pre nego što sam ja rođen, ali moja mama je bila dete, a njen tata više nije mogao da radi. Otišli su iz Los Anđelesa. Preselili su se u Konektikat. Kada imaš takav slučaj u porodici, postaješ osetljiviji na to kada vlada počne da postupa neamerički – što je ironično, pošto se organizacija koja je napravila crnu listu zvala Komitet za neameričke aktivnosti, a oni su bili ti koji su bili neamerički, u svakom mislu. Prvi amandman našeg ustava je sloboda govora. A činjenica je da su ljudima ukinuli pravo da zarađuju za život zbog toga što su održali par sastanaka je stvarno zastrašujuća.

Odrastao si u levičarskoj porodici, i nastavio si porodični posao, u Holivudu, dok je Edvard Snouden odrastao na političkoj desnici, i nastavio porodični posao, koji je bio u vladi. Da li ti je to pomoglo da se identifikuješ s njim?

To je veoma zgodna opservacija, i stvarno je tačna. Ovaj film je fascinantna drama, nešto više od političkog stava, delom i zbog toga što je Snoudenovo odrastanje na mnogo načina bilo dijametralno suprotno od mojeg. Njegov deda je radio za vladu, njegov otac je radio za vladu, kao i njegova majka. Kada vidite Snoudena na početku filma, on je jedna vrsta patriote. A ja mislim da postoje dve vrste patriotizma, ali on je vrsta patriote koji misli da je sve što njegova zemlja radi ispravno, i ne postavlja nikakva pitanja. I zbog toga je 2004. Edvard Snouden pristupio vojsci SAD. Želeo je da se bori u Iraku, 2004, kada je u Iraku bilo najopasnije. Bio je vaspitan tako da ne postavlja pitanja. Ja sam odgajan potpuno suprotno.

Da, a mislim da onda promene u vašim životima postaju dodatno suprotne…

On lomi nogu na osnovnoj obuci. Ne može da se bori u Iraku, ali počinje da radi u CIA, a na kraju završi u NSA, i počinje da se menja. To ima veze i s tim što se zaljubio u ženu koja je veoma drugačijeg mentaliteta od njegovog. A dobra drama se uvek gradi na osobi koja se menja. Gledati ga kako evoluira od jedne vrste patriotizma do druge je moguće samo u slobodnoj zemlji kao što je naša, gde sebi možemo da priuštimo pravo i privilegiju da pozivamo svoju vladu na odgovornost, da postavljamo ta pitanja. Nemaju svi ljudi na svetu zemlju koja im omogućuje ta prava, ali mi, srećom, imamo.

Da li su tebi nekada tvoja politička uverenja bila poljuljana kao njemu?

Sećam se kada sam jednom bio sa devojkom – ovo je bilo pre mnogo godina – koja je mnogo konzervativnije odgajana, čiji su tata i deda bili ratni veterani. Sećam se da smo otišli da gledamo film Tim Amerika . Sećaš se tog filma? Tim Amerika je veoma smešan film. Već na početku se obruše na vlasti sa levičarske tačke gledišta – žestoko kritikuju vlasti i Ameriku, i desničarske stavove…

„Amerika, da, jebote…"

„Amerika, da, jebote"! Ali na kraju filma žestoko kritikuju i levicu. I sećam se da je mojoj devojci bilo baš lepo da gleda film sa mnom, zato što mi se toliko dopao prvi deo, a onda sam se iznenadio kada su posle potpuno ispljuvali levicu. I mislim da je to bilo dobro za mene. Ne verujem da je partizanština u bilo kom obliku preterano korisna. Kao što sam već rekao, odgojen sam tako da više naginjem ka levici. A kada si pobornik nečega, to na neki način znači da ne misliš svojom glavom. Ako veruješ na reč kojoj god političkoj partiji, ili kandidatu za koga su te odmalena učili da treba da ga podržavaš, onda ne sagledavaš stvar na ispravan način.

Čujem da sledeći film koji snimaš govori o Klanu. Postoji li neki poseban razlog?

To je u veoma ranoj fazi, ali da. Postoji jedan sjajan članak o ranim danima Kju Kluks Klana. Očigledno, trenutno ima mnogo diskusija o odnosima između rasa… pretpostavljam da su razlozi očigledni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu