Zašto mrzimo Coldplay

Među britanskim obožavateljima muzike uvek je postojala široka platforma zagrižene mržnje prema Coldplay. Šta više, još otkako su nas obavestili da su zvezde na nebu žute, gotovo kao da je postalo nemoguće da govorimo o njima, a da ne pomenemo koliko je njihova zaparložena verzija prozaičnosti bezopasno kilava.

Za njihov poslednji album su rekli da je „isprazan". Onaj pre njega je opisan kao „žabokrečina najvišeg stepena". Čak je i Gardijan ovaj bend nazvao „mučno dosadnim". Kada o njima pišu pozitivno, obično to čine uz neko mrzovoljno priznavanje krivice , kao kada pisac priznaje da ne plaća TV pretplatu. To je skoro kao da je neko pre mnogo godina poslao cirkularno pismo, primoravši kritičare da stalno ističu koliko je muzika ovog benda ophrvavajuće isprazna – i da će im u suprotnom u pola noći po dušu doći neka pokojna devojka.

Ako ste prošlog vikenda gledali njihov nastup na Superboulu, možda vam je lako da shvatite zašto je tako. Kris Martin je čovek koji izgleda ne može da se sa jednog mesta premesti na drugo a da ne poskakuje. Klizi po bini kao dečačić u predškolskoj diskoteci, kome je udario šećer u glavu, pa mlatara rukama po vazduhu. On je muzički ekvivalent Džejmija Olivera, ali lošije odeven. U suštini, njegova nepokolebljiva pozitivnost je sve ono što Britanci teško mogu da svare. To nam jednostavno ne leži.

A ipak, uprkos podvriskivanju, mlataranju i keženju, ovaj bend ostaje bez pogovora popularan. Prodali su osam miliona ploča, a ovog leta će ponovo obići stadione širom Velike Britanije. Kolaju i glasine da će ove godine ući u istoriju kao jedini bend koji je četiri puta bio hedlajner na Glastonberiju. Oni su brazilska fudbalska reprezentacija britanske pop muzike. I stoga, ako mogu da zadovolje osam miliona ljudi, šta to onda kod Coldplaya navodi kritičare i ozbiljne ljubitelje muzike da ih pasionirano mrze?

Ono što je čudno Coldplay je to što u njihovom slučaju nisu štriklirane one uobičajene stavke zbog kojih ljudi mrze bendove te veličine. Oni zapravo ne pripadaju privilegovanoj, bogatoj eliti koja odiše nepotizmom, kao većina izvođača koji danas dominiraju na top listama. Nisu prisvojili folk i predstavljaju ga kako da je njihov, kao Mumford and Sons , a ne pripadaju ni monotonoj trivijalnoj brigadi indi izvođača – bez obzira na sve kritike, oni su često menjali svoj zvuk. Šta više, uprkos tome što su se izdigli iznad surove mašine velikih izdavača i postali jedan od najvećih bendova na svetu, na papiru kod Coldplay postoji nešto čudno autentično. Sami pišu svoje pesme, menjaju se i evoluiraju svakim albumom, i prodaju ih u milionima primeraka, iako nisu cinično usmereni na tinejdžersku demografsku grupu, što ih na neki način čini relikvijom u ovo doba produkcije Maksa Martina.

Mnogi će vam reći da je problem sa grupom Coldplay njihova muzika. Da je naporna, i da deluje kao da trči po pustinji, samo da bi došla do oaze koja je presušila. I često i jeste takva. Ali ipak, u njihovim pesmama postoje trenuci koji su toliko univerzalni, da je teško poverovati da u nekom trenutku nisu dotakli čak ni njihove najzagriženije kritičare – pa makar i slučajno. Veliki singlovi, „Clocks", „Fix You", „Yellow", „In My Place", „Strawberry Swing", „Viva La Vida", „The Scientist" – nesumnjivo poseduju melodični kvalitet koji im omogućava da nadahnu ogromne mase ljudi.

Kada pomislim na Coldplay, pomislim na tatu. Imao sam osam godina kada je on došao kući sa primerkom njihovog debitantskog albuma Parachutes – bio sam u uzrastu kada si podložan uticajima, i muzika koju čuješ ti se ureže u glavu, hteo ti to ili ne. Uvek su bili tamo – na tom uvrnutom, nedodirljivom mestu gde su mi se u sećanje urezali rani utisci i stvorile kognitivne asocijacije. S toga ne mogu da zaboravim putovanja kolima po zemlji i nedeljne ručkove dok je u pozadini svirala njihova muzika. Ti trenuci kao da su se urezali u mene, kao da mi je muzika prošla kroz pore i ušla duboko u dušu i tako postala deo mog bića.

Kao posledica toga, glas Krisa Martina kod mene priziva veoma specifičnu, ličnu atmosferu. Kada ga slušam, ti trenuci izviruju iz mog stomaka i vraćaju se u sadašnjost, dok ih zatvorenih očiju vizualizujem. Čujem leto dvehiljadite, godine kada sam dobio svoje prve kopačke, na jednom od poslednjih zajedničkih porodičnih letovanja kojih mogu da se setim. Ili poslednjeg puta kada sam se periodično družio s njima, godine kada je objavljen album Viva La Vida. To je u stvari album koji me najviše dotiče, zato što zvuči kao netaknuti sneg na Božićno jutro. Ako ga dovoljno pažljivo slušam, osećam se kao da mogu da posegnem i dotaknem nešto što protok vremena nije ukaljao. A ipak, kada sam dovoljno odrastao da počnem da čitam muzičke časopise, preovlađujući osećaj je bio da sam potpuna seka-persa, i vremenom sam to nekako prihvatio i prepustio se mržnji.

Postoji neki duboko ukorenjeni osećaj krivice koji nas sprečava da odamo priznanje najvećim i najimpresivnijim pesmama Coldplay– nešto zbog čega postoji upozorenje da im ne treba udeliti nikakav kompliment. Je li to to tako zato što je njihova muzika ekvivalent toga da te dotakne epizoda serije Holiouks? Da li nam smeta što su postali sledeći U2? Naš mamurluk od bledog perioda sredinom dvehiljaditih kada su Snow Patrol i Frej sipali šolje mlakog čaja u naše kolektivno grlo? Delom je svakako i to u pitanju.

Sve se svodi na to kakvi smo kao ljudi. Kris Martin je, i pored svog talenta, službenik koji jede sendvič u svom odeljku. On je onaj tip kojeg si upoznao na nekoj žurci i stvarno treba da ga izbrišeš sa spiska prijatelja na Fejsbuku, ali još nisi to učinio. On je sledeća božićna rasprodaja, tvoj ujak koji kupuje u Fet Fejsu, i tvoj profesor glume koji maše rukama. On je tvoj bivši dečko, koji ti pod prigušenim svetlom i upaljenim svećama na gitari svira pesmu koju je „smislio" u autobusu dok se vraćao kući s posla. Kod njega ima nečeg tako svakodnevnog, tako običnog – kada bi neka prosečna osoba komponovala pesmu na gitari i u poslala ti link za nju na Saundklaudu, naverovatnije bi zvučala slično pesmi „Yellow". Izabravši da ne volimo muziku Krisa Martina, izabrali smo da težimo nečemu višem i daljem od onoga što smatramo prosečnim.

Ali u isti mah, ima tih trenutaka: malih bljeskova konteksta koji udahnu život ovim navodno bojažljivim pesmama. Moć pesama Coldplay gotovo isključivo leži u tome koliko su bezlične. Bave se nedefinisanim problemima i situacijama i izazivaju osećanja pre nego ideje, ostavljajući slušaoca da ih sam stavi u kontekst.

Čuvena etiketa o piškenju u krevet, koju je osnivač Krijejšn Rekords Alan Mekgi prilepio Krisu Martinu i kompaniji početkom dvehiljaditih, i danas prati ovaj bend, kao beleg od rođenja. Ali ipak nešto kod te etikete nije fer. Zašto su Coldplay proglašeni za trgovce jeftinom patetikom samo zato što se hvataju u koštac s emocijama na najbazičnijem nivou – na koje reaguje ogroman deo stanovništva? Da li je emotivna muzka dobra samo kada je komplikovana i duboka? Da, oni su na dnu lestvice sentimentalnosti i ubiru plodove samo sa najnižih grana. Ali zauzvrat slušaocu pružaju najosnovnije emocije. Oni kopaju po onome što drugi smatraju trivijalnim klišeima, ali ipak zbog toga nisu manje stvarni i univerzalni. U suštini, Coldplay su živi primer toga da muzika ne mora uvek da postavlja pitanja slušaocu, ili da pred njega postavlja izazove. Ponekad jednostavno izaziva efekat, što je veština koja njima ide od ruke, i pored podvriskivanja i uzvikivanja njihovog frontmena koji liči na nekakvog mladog izviđača.

U britanskom vakuumu pasivne agresije i mumlajućih izvinjenja u gradskom prevozu, harizma Krisa Martina na sceni može da izazove mučninu, kao kada praviš zvezdu odmah posle ručka, i nije teško shvatiti kako se rodila večita mržnja prema Coldplay. Ali kada ih mrzimo, da li u stvari priznajemo da od života želimo nešto više? Ili zanemarujemo činjenicu da i mi duboko u sebi osećamo ove svakodnevne i obične emocije, koje zbog toga ipak nisu ništa manje smislene? Mislim da tu ima pomalo i od jednog, i od drugog.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu