Moje putovanje iz Srbije u Indiju: uvek bih se vratio na Gou

Pre mog prvog odlaska u Indiju, prelistavao sam vodiče, visio na netu čitajući forume, pričao sa ljudima koji su već bili tamo, sve sa idejom da se što bolje pripremim. I sve to nije bilo od pomoći. Mislim da ću zauvek pamtiti rečenicu iz jednog džepnog vodiča: „Indija je uvek izazov, za telo i duh, divan šok za sistem: stimulativan, iscrpan i razarajući". I stvarno je tako. Na moje naredno putovanje za Indiju sam otišao pomalo iznenada, ali sada vrlo potkovan, spreman i pun entuzijazma.

Međunarodni aerodrom u Mumbaju je veličanstven, prostran i moderan toliko da ti odmah naglasi da su retki aerodromi u Evropi koji mogu da se mere sa onima u Aziji, što po veličini, što po dizajnu. Nakon prolaska kroz imigraciono i uzimanja torbi sledi selidba na aerodrom za domaće letove, organizovanim autobusom na desetak minuta vožnje.

Iako su skoro jedan do drugog, aerodrom za domaće letove je potpuno druga priča. Drugačija zgrada, sa zasebnom super-prometnom pistom. Tek tamo steknete pravi utisak gde ste došli i zapitate se gde putujete dalje. Let do pokrajine Goa traje sat vremena i slećemo u glavni grad Panaji, koji meštani i dalje zovu po starom imenu Panjim. Goa je bila portugalska kolonija, pa je jasno zašto aerodrom nosi ime Vaska de Gama.

Indija. Država sa 22 zvanična jezika - a procenjuje se da je više od 800 u dnevnoj upotrebi - koja od najsevernije do najjužnije tačke ima oko 3,000 kilometara, u kojoj u dva dana možete osetiti himalajsku zimu na severu i tropsko leto na jugu, sa oko milijardu i dvesta miliona stanovnika, svoje prve obrise pokazuje baš ovde. Prvi utisak je uvek estetski. Ljudi i njihovo oblačanje - od predivnih sarija, koje nose čitave porodica, od najmlađe devojčice do majke, majica sa "om" simbolom, pa do najobičnijih košulja sa pretrpanim džepom. Ovde baš, baš, vole taj džep na košulji, u koji staje minimum jedan mobilni telefon, rokovnik i pokoja olovka.

Takođe, nisam mogao da ne primetim i klasnu razliku. Na različite načine se ispoljava, ali je na primer ovde zaista bitno da ako imate novac, nosite zlatni lanac oko vrata, narukvice ili pak nanogice, opet zlatne, naravno. Ako ste u biznisu, ajfon je, očekivano, statusni simbol.

Zauvek ću pamtiti dve stvari vezane za prvi susret sa Indijom. Pri sletanju sam kroz prozor video na boku piste rampu iza koje je stajalo četrdesetak motora. Kada je avion preleteo zamišljenu raskrsnicu, rampa se podigla i svi su u punom gasu prešli na drugu stranu piste, odnosno, nastavili put. Pista na kojoj je dozvoljen auto sabraćaj, očigledno dobro kontrolisan.

Drugi najjači utisak je vožnja automobilom. Koliko god da ste rečiti, nekada je prosto nemoguće prepričati scene iz tog saobraćaja. Momci koji su nas tada vozili videli sukoliko sam ubledeo i smejali se objašnjavajući da je to ništa u odnosu na saobraćaj u Mumbaju i Delhiju. U tom trenutku sam se zapitao zašto sam došao, šta radim tu, da li mi je ovo trebalo, brojao koliko ostajem, i kako sam još na sve ovo iznajmio motor, umesto, recimo, tenka.

Ni sad mi nije dobro od tog fleša. Saobraćaj, naime, izgleda haotično, pravila kao da ne postoje, vozite levom stranom, ali obilaze vas i sa desne i sa leve. Svi neprekidno trube, iskaču iz trake, obilaze pešake i krave, a gomila smeća pored puta samo pojačava utisak haosa. Sirena je skoro pa najbitnija za preživljavanje u saobraćaju, a retrovizore i migavce u Indiji koriste samo stranci. Osnovno pravilo je da sviraš svaki put kad prilaziš nekom ili da insistiraš na sireni - beogradski fazon, kada stojiš u gužvi pa se nađe pametnjaković da sirenom pogura, e tako - i obezbediš sebi prvenstvo prolaza.

Verovali ili ne, ali to sve funkcioniše. Saobraćaj, koliko god da je blesav ima tok, nema sudara, nema toliko padanja. Retko se desi da stoji, meni se desilo jednom i trajalo je kratko kada je kamion koji je prevozio plinske boce probao prečicom i zaglavio se na uskom mostu pa niko osim njega nije mogao da prođe. Napravio je čep, ekipa je taj pit stop iskoristila, neko je pustio muziku (psy trance, naravno) i svi su odmah ustali sa motora, izašli iz kola i đuskali dok kamion nije prošao. I zastoj ima svojih čari.

Kada ljudi kažu da idu na Gou, obično misle na taj severni deo, sat vremena od prestonice, potez od Arambola do Kalangute­a, koji obiluje predivnim plažama, centrima za jogu i tonom različitih mesta za boravak, od hotela do privatnih kuća. I južno od prestonice je divno, ali dosta mirnije. Ovde, na severu, svako nađe nešto za sebe, a svaki deo ima svojih čari.

Na primer, ako ste više u fazonu joga, mango đus i kupanjac, sever od Siolim reke je idealan, plaže poput Morjim­a, Ashwem­a i Aranbol­a mogu da konkurišu svetskim plažama, a uveče je retko buka. Sve ovo je bitno da biste se pripremili - ništa nije toliko blizu da bi se stiglo pešaka, pa se spremite za desetak minuta vožnje na skuteru. Ili ako se plašite motora, zovete taksi. Ja sam prvi put vozio upravo ovde i motor je, jednostavno, moje prevozno sredstvo. Mnogi su isto uradili, jer ti je nekako u glavi: ako provozam ovde, voziću svuda, i stvarno je tako.

Mi smo bili smešteni južnije od reke i ovih predivnih plaža, u Anjuni, mestu koje važi kao epicentar ludila. Nije da smo birali, više je plod brzinske odluke i najlakšeg rešenja. Ovde su uglavnom sva muzička dešavanja, većina klubova se tu nalazi, ima ih svuda, ali centralni su ovde. Plaže su na jugu malo drugačije te je moja preporuka sever, lokalci se kunu u Baga beach, ali to predlažem samo ako ste u fazonu Budve. A ako ste u tom fazonu, onda nemate šta da tražite na mestu kao što je Goa, iskreno. Ljudi najčešće iznajme kuću na mesec dana i to je oko 500 evra.

Po meni je to najbolja opcija, ne kuvaš, već ideš okolo i obeduješ, ima predivnih mesta, od super autentičnih do fenserice, ko šta voli. Izbegavali smo fenseraj jer je uglavnom pun Rusa zbog kojih su i cene na tim mestima napucane. Doručak za četvoro nas je izlazio do 10 evra, večera najviše 25. Avokado i mango šejk ili đus od nara ili lubenice su moji favoriti i nešto bez čega ne mogu da zamislim svoj dan ovde, to je jednostavno must. Cena đusa je oko evro, dok pivo košta oko tri, pa i to bude značajno za matiš, pogotovo ako ostajete duže. Činjenica je da je ovde takva ludara i ti stalno možeš da ideš sa partija na after i obrnuto i da možeš besomučno da piješ ili da se gudraš, ali i to kapiram ima granicu.

Ja ovde obožavam zdravu priču, sokovi, joga, kupanje, sunčanje i uživanje u indijskim kulinarskim majsorijama. Joge ima u svakom obliku i za svačiji džep, sad je pitanje šta voliš: da li si ashtanga jutarnji tip ili si popodne i predveče za nešto manje intenzivno. Jedno jutro sam odbacio devojke na jogu i otišao da potražim ekipu koja je noć pre toga otišla na parti. Kada se krećete u ovom svetu, onda je sasvim normalno da sretnete nekog poznatog na Goi. Moji drugari iz Srbije, Slovenije i Makedonije, ali i iz čitave Evrope, ovde su godinama gosti, beže od zime u tople, ali i jeftinije krajeve. Neki borave tu mesec-dva ili tri, a neki spoje lepo i korisno, pa i nešto rade, od organizovanja partija do joge, kako ko.

Shiva valley se zove nadaleko čuveno mesto na plaži u Anjuni, pored njega je i Curlys. Dva u potpunosti ista mesta, kafić preko dana a preko noći nešto poput kluba. Decenijama unazad imaju dil da jedan klub radi veliku žurku utorkom, a drugi sredom, naravno i vikendima, ali je bitno da se ne poklapaju. Doza respekta koju bi naši organizatori noćnog provoda trebali da primene ili, pre svega, shvate, jer u interesu je svima da partija ima na koje će da idu svi.

Došao sam ranom zorom, ispratio izlazak sunca dok sam parkirao motor, uzeo vodu i rakiju i krenuo. Naravno, niko ti ne pravi problem što unosiš vodu i rakiju, možda zato što sam stranac, a možda zato što su obe prozirne. Stao sam sa strane kako bih imao bolji pogled na stejdž, u moru gorećih ćiluma sam video moje ratnike koji su odradili tvrdu noćnu smenu i uživaju u prvim zracima sunca. Ukoliko ste u Indiji, čaras (hašiš smola pažljivo sakupljena sa žive biljke) pušite samo na chillum, ravnu cev napravljenu od gline u kojoj se na 80 odsto dužine nalazi kamen obrađen na šest, osam i deset uglova. Ostalih 20 odsto se puni suvim duvanom i čarasom.

Stajali su malo bočno od sredine flora sa najvećim osmesima na facama. Doneo sam im „prvu pomoć", saslušao utiske od sinoć uz povremeno bacanje oka na ekipu koja nas okružuje. Kao neko ko obilazi trance festivale u Evropi, meni je ta publika baš ta, realna, blesava i nasmejana, ali nekom drugom bi siguran sam bila friki. Od uniformisanih feader leader Izraelaca do Rusa bez ritma, preko Britanaca koji se kupaju pijani i obučeni, Japanca sa fluo outfitom do potpuno zgaženih turista koji otkrivaju noćni Goa život.

Devojke vrte poi, hulahop, ortaci žongliraju sa lopticama i čunjevima jednostavno kao u bekstejdžu nekog cirkusa. Kada vidite sve ovo, jasno vam je kako ostanete na žurci duže nego što ste planirali. Mi smo odabrali drugačiji after, prošunjali se po marketu u neposrednoj blizini žurke, a održava se svake srede. Ovde i bukvalno možete naći million stvari koje su vam potrebne, ali i one koje vam u životu nikad neće zafaliti.

Uzeli smo kokos na slamčicu i pošli u skitnju. Mirisi čajeva i začina dominiraju čitavom pijacom iako ima samo par tezgi. Marame, ležaljke, odeća, poludrago kamenje, statue Šive, Ganeša i ostalih bogova u izobilju, a domaćih ručno pravljenih mirišljavih štapića samo da poželite i birate.

Pored same trgovine, postoje i ti neki ljudi koji vas prate samo ako vam se susretnu pogledi i nude svoje usluge, od nekih fuš masaža do čišćenja ušiju! Ovde nema toliko ljudi koji idu sa otvorenim dlanovima i prose, ali ima masa ovih koji vas prate u stopu, smišljajući način na koji će vam izmamiti novac. Kupili smo kardamon, cimet i anis za naš homemade masala čaj, potražili neke suvenire, i uputili se do obližnjeg omiljenog mesta za has. Sunce je sijalo sve jače, pa je red bio da jedemo i pravac plaža. U stvari, bar je to je bio plan, koji je propao jer tog dana mango lasi nije prijao mom stomaku ili sam vrlo verovatno bio alav, pa posle predivne klope popio ko zna koji lasi.

O Goi bih mogao da pričam stalno: onaj osećaj kad otkriješ nešto novo i zanimljivo, nešto što ti prija i što bi voleo da radiš čitav život. Stalno pokušavam da nađem mesec dana godišnje da odem na Gou. Muči me kako da završim tekst a da ne ispadnem smarač fasciniran Indijom, a čiji sam samo deo otkrio. Tog popodneva smo zbog mog stomaka ostali ispred kuće, zavaljeni u hemoke i čitali knjige da ne bi rizikovali da budem daleko od čistog toaleta.

Toaleti u Indiji i na Istoku, su uglavnom svi isti, ali imaju nešto što retko koji u Evropi ima: mini-tuš neposredno pored školjke umesto toalet papira. Koliko god glupo zvuči, ovo je najbolja stvar ever i siguran sam da će vam biti glupo dok čitate ovo, ali ne i kad probate.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu