Katolici će odlepiti kad otkrijemo vanzemaljce

Jednom davno, tokom učestvovanja u aktivnosti koja je sada legalna u Vašingtonu i Koloradu, spopalo me je dozlaboga duboko pitanje: šta bi se dogodilo sa religijama u svetu kada bismo stupili u kontakt za vanzemaljskim oblicima života? Hoće li njihovi poglavari malo izmeniti teologiju suočeni sa otkrovenjem da ljudska bića nisu ništa jedinstvenija od neke vrste veoma otporne buđi? Ili će pobožni uvideti da su njihova sveta pisma budalaštine, i izaći na ulice da se bune zato što su izgubili smisao života?

Umesto da jednostavno zaboravi na to pitanje kao ja – u tom konkretnom slučaju misli su mi skrenule na pitanje koliko se razlikuju domaćinstva koja imaju jednog psa od onih koja imaju dva (komplikovano je!) – doktor Dejvid A. Vajntraub, astronom na univerzitetu Vanderbilt, napisao je knjigu punu odgovora. Knjiga „Religije i vanzemaljski život: Kako ćemo odnositi prema tome?" istražuje kako bi se najveće svetske religije nosile sa mogućim otkrićem života na nekom drugom mestu u svemiru. Eto razloga da popričam s njim o tome.

VICE: Zašto ste to napisali? Znate li nešto o prvom kontaktu što mi ne znamo?

Dejvid Vajntraub: Nije mi poznat takav kontakt. Astronomi su se veoma izveštili u otkrivanju planeta, a razlog zašto nas one zanimaju je mogućnost da na njima ima života. To je goruće pitanje. Astronomi su zainteresovani za to kao i svi ostali, ali mi imamo velike igračke za razmatranje tog pitanja. Dok mi razgovaramo, ono ubrzano postaje pitanje na koje će astronomi možda biti u stanju da daju odgovor.

Kako se astronomija i religija preklapaju?

Daću vam neke primere. Jedan veoma jednostavan i očigledan je Vitlejemska zvezda. Za većinu hrišćana je to pitanje religije, ali je takođe i astronomsko. Da li je Vitlejemska zvezda zaista postojala? Ako jeste, šta je to bilo? Postoji preklapanje između tačnosti kalendara i astronomskih pojava. Jedan od predmeta koje predajem je na tragu Galileja. Zašto je rimokatolička crkva sudila Galileju zbog toga što je rekao da Zemlja kruži oko sunca? Nije li to pitanje za astronomiju? Izgleda da je pre 400 godina to bilo religijsko pitanje.

Čini se da postoje dva sukobljena narativa između religije i astronomije. Religija govori o tome da je svaka osoba posebna, dok astronomija otkriva da naša planeta i nije toliko posebna. Gde ima mesta za suživot?

Zavisi od toga šta astronomi otkriju i kako se onda različite religije odnose prema tome. Postojanje vanzemaljskog života samo po sebi ne ugrožava religiju. Mnoge religije to prihvataju, čak i blagonaklono gledaju na ideju postojanja života van Zemlje. Izgleda da su samo neke religije zabrinute oko toga.

I šta ako vanzemaljci sutra slete na Tajms skver, koje religije će biti u nevolji?

Hajde da se na trenutak vratimo korak unazad i kažemo da nisam pisao o vanzemaljcima u letećim tanjirima koji žele da uspostave kontakt. Astronomi detektuju hemijske potpise u atmosferi koji govore da tamo ima života, što je veoma drugačije od toga da vanzemaljci izađu iz letečih tanjira i kažu „Evo nas". Ali oni koji bi imali problema su najkonzervativniji vidovi hrišćanstva.

Zašto?

To što je bog stvorio Adama i Evu ima najveću težinu kod hrišćana, rajski vrt je za njih bio stvarno mesto, fizički na Zemlji, i po njima je to način na koji su nastala inteligentna bića. Ako inteligentnih bića ima i negde drugde, to bi bilo pretnja ideji da se evolucija nije dogodila. Jer život ili nekako nastaje i na drugim mestima, evoluira i postaje inteligentan, ili je bog odlučio da stvori inteligentni život i na nekom drugom mestu, a to bi delovalo zbunjujuće, jer smo mu mi, navodno, omiljena bića.

Kojim religijama bi to bilo kul?

Judaizam je baš briga. To nema nikakve veze sa drugim inteligentnim bićima. Ako bog želi da stvori i druga bića, šta se to nas tiče? Čini se da mormoni čvrsto veruju da postoje inteligentna bića na drugim mestima. U svetim islamskim spisima postoje tvrdnje da postoje inteligentna bića na drugim mestima. Isto važi i za hinduizam i budizam. Za religije koje veruju u reinkarnaciju, tu nema kontradiktornosti. Do reinkarnacije može da dođe bilo gde u svemiru, zašto onda ne bi bilo života negde drugde? Možda ima nečeg izuzetnog u tome da se ponovo rodiš kao ljudsko biće na Zemlji, neka posebna prilika da odbaciš lošu karmu ili stekneš dobru, ali što se tiče samog čina, reinkarnacija ne isključe ponovno rođenje bilo gde u svemiru.

U knjizi razmatrate mogućnost da su anđeli vanzemaljci…

Osetio sam potrebu da se pozabavim tim pitanjem. Jer ako verujete u anđele, oni nisu ljudska bića, i na neki način, nisu sa ovog sveta. Oni dolaze sa nebesa, je li tako? Ali većina religija na anđele ne gleda kao što bismo mi gledali na vanzemaljce, jer oni nisu stvoreni ni od čega. Nisu telesni, ne možeš da ih dodirneš. Osim nešto neobičnog sveta koji anđele poistovećuje sa đavolom, na anđele se ne gleda na isti način kao na I-Tija, Klingonce, Spoka, ili koga god.

Vi secirate negativne ili nonšalantne odgovore u religijama. Ali postoje li neke religije za koje bi to bila pozitivna vest?

Postoji određen broj religija kojih sam se u knjizi klonio, a koje bi rekle, „Da, to sve dokazuje!" Postoji mnogo religija koje su nastale u 20. veku, koje ponekad nazivaju „NLO religije", koje čvrsto veruju u NLO-e. Veruju da su vanzemaljci posetili Zemlju. Njima se nisam bavio.

A neke starije religije?

Nisam siguran. Adventisti sedmoga dana, na primer, veruju u vanzemaljce, ali veruju i da su ljudi jedina grešna bića. Ovo je verovanje da su Adam i Eva postojali, i da smo njihovi direktni potomci, tako da ako niste njihovi direktni potomci, onda niste ni grešni. Oni veruju da vanzemaljci postoje, ali i da nisu grešni – ali kada bismo ih zaista upoznali i rukovali se sa njima, bili bismo u prilici da saznamo da li je to istina ili ne. Za neke religije, susret sa vanzemaljcima je prilika za nekakvu spoznaju. To važi za rimokatolike, koji se muče sa time kako da se odnose prema grehu u čitavom univerzumu. Postepeno se udaljavaju od bukvalne ideje Adama i Eve, ali ideja prvobitnog greha je i dalje na snazi kao koncepcija. Još nisu uspeli da smisle šta bi značilo kada bi život postojao i van Zemlje.

Papa Franja je u maju rekao da bi krštavao vanzemaljce.

Bitno pitanje je da li bi vanzemaljci ispunjavali uslove za preobraćenje. Želeli biste da ih preobratite samo ako su počinili prvobitni greh i ako im je potrebno spasenje. Mislim da će rimokatolici na kraju utvrditi da su vanzemaljci počinili prvobitni greh, na način koji mi baš i ne razumemo, i da s toga moraju da budu preobraćeni. Mislim da istorija katoličanstva pokazuje da su oni spremni za preobraćenje. Pitanje je da li se hrišćanstvo odnosi na njih, uz Hristovo spasenje na Zemlji? Ili im je potreban njihov sopstveni spasitelj, na njihovoj matičnoj planeti?

Da li bi došlo do pomame i kod drugih religija po pitanju preobraćenja vanzemaljaca?

Većina religija ih ne bi preobraćivala. Judaizam se ne bavi prozelitizmom. Islam, po mom uverenju, ne bi to radio. Pripadnici islamske zajednice izgleda shvataju da je islam na Zemlju doneo prorok Muhamed, i čini se da je to religija za ljudska bića. Druga inteligentna bića na drugim planetama bi imala svoje proroke i religije koje bi im doneli proroci, tako da im nije potrebno da izvoze islam. Mormoni bi možda želeli da ih preobrate. Kao i mnogo drugih vidova hrišćanstva. Pravoslavna crkva bi možda to želela. Konzervativniji protestanti takođe. Kao i evangelisti. Unitaristi, kvakeri, hinduisti i budisti ne bi.

Kada su teolozi počeli da se bave pitanjem vanzemaljskog života?

Većina najvećih religija postoji par hiljada godina. Kada bismo se vratili u to vreme, ne verujem da bismo našli nekoga ko razmišlja o ovome. Ali grčki filozofi su svakako razmišljali i pisali o tome, i to nasleđe je jedna čudna mešavina. Zato što je Aristotel bio prilično dominantan u svojoj tvrdnji da je Zemlja centar univerzuma, tako da život ne može da postoji nigde drugde. Bilo je onih koji se nisu slagali s njim, i obično su gubili rasprave, ali svejedno, te ideje su postojale u intelektualnoj sferi.

Ubrzo nakon Aristotela, hrišćanstvo je postalo dominantna religija, i rane ideje su bile prilično vezane za Zemlju. Ali ideja da bog ne može da stvara druge svetove je delovala tako da izgleda da bog ima ograničene moći. Tako da se u 13. veku Toma Akvinski suprotstavio Aristotelovim idejama. Rekao je, znate, ako bog želi da stvori druge svetove, bog može da stvori druge svetove. Ali očigledno je da je bog odlučio da to ne čini. To je osnovna intelektualna nit hrišćanstva kroz veći deo njegove istorije. Ali u drugim religijama, kao što su budizam, hinduizam i judaizam, mislim da se o ovome nije mnogo raspravljalo. Ono malo razmišljanja na tu temu dovelo je do dva zaključka, a to su, „to je nemoguće, i koga je briga", i „to je definitivno tamo negde, i koga je briga". Ništa bitno.

Jesu li religije malo prilagodile svoje filozofije u proteklom veku, usled tehnološkog napretka i mogućnosti otkrivanja novih planeta?

Delom sam za pisanje ove knjige bio motivisan time što se o ovoj temi malo pisalo i govorilo. Mislim da je veoma moguće da ćemo u narednom veku, za života moje dece, otkriti život u svemiru. Nije li krajnje vreme da počnemo ozbiljno da razmišljamo o tome? Pre dvesta godina, Tomas Pejn je izneo tezu da ne možete da budete hrišćanin, a da verujete u život van Zemlje.

Morate da izaberete jedno ili drugo. Kada je to rekao, veći broj hrišćana je pokušao da se izbori sa njegovim tvrdnjama, ali su suštinski to stavili pod tepih. Možda je vreme da se ta stvar izvuče ispod tepiha i da se ponovo uhvate u koštac s njom. Ne mislim da je nemoguće verovati u vanzemaljski život i biti hrišćanin, ali ako otkrijemo život, ljudi će imati problema da to prihvate. Bolje da se s time uhvate u koštac što pre.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu