​Kao profesionalni uterivač dugova, izgubio sam veru u ljude

Najniže sam pao u zagušljivom poslovnom prostoru bez prozora na periferiji Kalispela u Montani. Nekad davno, kuvao sam i prao sudove u Golden Corral restoranu. Onda je sve krenulo nizbrdo kad sam postao prodavac za Abercrombie & Fitch. Na kraju tog puta, eto me kako sa 22 godine pokušavam da naplatim dug za firmu čiji su vlasnici odsutni advokat i tri – majke mi rođene – gangstera iz Čikaga.

Nisam očekivao da ću tu završiti. Preselio sam se u Montanu da bih postao učitelj, šumar, graničar, pisac amater u stilu N. Skota Momadeja… bilo šta osim depresivca kakav sam bio u Severnoj Karolini. Nažalost gradić Kalispel je i sam prolazio kroz depresiju, ekonomske prirode ali ništa manje ozbiljnu od moje, pa nije mogao da me čarobno isceli od poremećaja ponašanja.

Zato mi je ponudio gomilu katastrofalno loših poslova koji obično zapadnu bivšim robijašima, militantnim radikalima, i ostalim očajnicima koji nemaju previše izbora. Od majstora do domara, od domara do majstora, sve je bilo na ponudi u ovom živopisnom malom gradu koji je takođe bio sedište velike kompanije za vansudsku naplatu duga. Video sam oglas preko cele strane – POTREBNI SARADNICI! DOBRA PLATA, ODLIČAN STIMULANS! – u lokalnom listu koji nije mogao da mi ponudi bilo kakav honorarni rad. Tako da sam, glave pune paučine i praznog novčanika, otišao na razgovor za posao uterivača dugova. Primili su me na licu mesta, a tokom deset meseci koji su usledili naučili su me da skoro svaki kreditor gleda samo da te zajebe što više može.

Pre nego što krenemo dalje, da objasnim šta je tačno posao podrazumevao. Firma se reklamirala kao „Advokatura & saradnici" jer su plaćali ranije pomenutom advokatu da okači svoju reklamu ispred naše zgrade. Unutra smo svi mi „saradnici" sedeli ispred šest godina starih Compaq kompjutera i pokušavali da naplatimo stara otpisana dugovanja, jeftino kupljena od Chase Bank, Household Bank, American Express, i drugih originalnih kreditora. Postojala je komplikovana formula kojom se određivalo koliko svaki dolar originalnog duga u stvari vredi, i koliko bi ja „saradnik" trebalo da naplatim. Ako bih prebacio tu sumu, dobijao bih stimulanse. Ako bih podbacio, pokazali bi mi vrata.

Pogledajte film o najopasnijem uterivaču dugova u Velikoj Britaniji

Zvali smo se „saradnicima advokata" jer bi impresivna titula trebalo da ostavi utisak na dužnike (koje smo zvanično zvali „neplatiše" ili „govnari") i tako ih natera da plate svoja stara dugovanja. Iako nisam bio advokat, zvanje saradnika je trebalo da doda težinu novčanoj potražnji koju sam u ime firme iznosio. Ako bi lukavi dužnik provalio da ih na prepad zove tamo neki klinac od 22 godine, morao bih da se izvlačim u stilu „Pa nisam još dobio dozvolu da se bavim pravom u Montani", ili „Ja zastupam ovu advokatsku firmu." Jesmo srali žestoko, ali takve tvrdnje izgleda nisu kršile pravila FDCPA, federalnog akta o prikupljanju dugova koji je donet još u vreme Karterove administracije da bi regulisala profesija uterivača dugova. Bilo je nesavesno, ali realno, ništa što sam u toj firmi radio nije bilo savesno.

Imali smo dva dana „obuke" koja se uglavnom sastojala od uputstava za korišćenje kompjutera, i podsećanja da internet ne sme da se koristi u radno vreme osim ako se prate odbegli dužnici. Posle toga, rečeno mi je da sednem za terminal i sledećih deset sati redom „okrećem govnare" čija su se imena i brojevi nalazili na mom spisku. Šef mi je bio porno glumac u penziji, sin jednog od onih majke mi rođene gangstera iz Čikaga. Od starta je hteo da lomimo ruke. Tačnije:

„Al' si krupan, jebote" rekao je i zgrabio me za biceps. „Vidi ga!"

„Pa… jeste," rekao sam.

„Kol'ki si u obimu?"

„Ne znam."

„Kad sam ja radio i snimao u LA bili su mi 19 inča, al' ne tako lepo izdefinisani kao tvoji, pravi Švarceneger. Jesi ih merio nekad?"

„Nemam pojma koliki su mi bicepsi."

„Nema veze, lomićemo ruke, razbiću te. Kad budeš na puš-pauzi, ima da lomimo ruke, da te razbijem."

„Ne pušim."

„Svejedno, razvaliću te, videćeš."

Posle toga je izašao da puši, što je radio veći deo dana. Ušao bi sa pauze samo da „dokrajči" dužnika koji je bio na ivici da popusti i pošalje nam ček. Moj prvi poziv, kao i većina njih, nije bio ništa posebno:

Ja: „Halo, da li je to Gdin. Dužnik?"

D.: „Ko ga traži?"

Ja: „Da li je Gdin. Dužnik kod kuće?"

D.: „Šta vam treba?"

Ja: „Jeste li vi Gdin. Dužnik?"

D.: „Jeste ja sam, šta vam treba?"

Ja (nakašljavam se): „Pa Gospodine Dužnik, zovem u ime Advokature & Saradnika u vezi sa vašom Viza karticom u Banci, koja je u minusu 4,500.33 dolara. Imajte u vidu da se sve informacije iznete tokom poziva radi naplate duga mogu iskoristiti da bi –„

D.: „Ma, odjebi." (klik)

Zato moj kolega jeste bio nešto posebno – bio je detektiv u San Francisku, onda advokat, onda alkoholičar, onda isusovac, onda uterivač dugova, onda opet alkoholičar, onda bivši uterivač dugova, onda opet isusovac, onda opet uterivač. Osim što je telefonom nemilosrdno pritiskao „neplatiše i govnare" čije dugove je naša firma otkupila, vodio je potpuno nepovezan monolog da bi me valjda uputio u posao, dok sam ja ponirao sve dublje i dublje ka prosvetljenju.

„Znači hoćeš da budeš pisac, hmm, pa znam ja jednog što radi za Dženeral Mils, hmm, možda bi mogao da pišeš slogane za reklame, hmm, mislim i to je nešto, hmm, mogu da ga nazovem, hmm, nekad smo zajedno leteli dok sam vozio avion, hmm, davno je to bilo, hmm, leteo sam stalno, hmm, nekad zajedno skoknemo do Bejkesfilda ili do Sakramenta, hmm, šta je to, pet minuta, hmm, nego mogu da ga cimnem, hmm, znaš, hmm, da te preporučim, hmm, mislim mora negde da se počne, hmm, tako sam ja sledio svoje snove dok mi Gospod Bog nije pokazao gde grešim, hmm, nisam bio samo detektiv, hmm, ne, išao sam i u večernju za advokate, hmm, i bio sam advokat, hmm, to mi je bio san, hmm, ali ne, hmm, ne bavim se više time, hmm, bog dao, bog uzeo, hmm, ali kažem ti samo sledi svoje snove, hmm, ko traži daće mu se, ko kuca otvoriće mu se, hmm, i ne kažem baš da mogu da ti sredim, hmm, možda ovaj moj više ne radi tamo, hmm, ali eto za svaki slučaj, i HALO JE LI TO GOSPODIN DUŽNIK, hmm?"

Advokatura & saradnici sakupljali su otpatke iz sistema, a mi smo ih prosejavali u potrazi za pokojim zlatnim dukatom.

I tako je buncao bez prestanka satima, a meni je postepeno sinulo da pričam sa čovekom koji bi pre hiljadu godina lako postao guru ili nekakav svetac. Da je godina bila 1004., možda bi nam propovedao na litici dok svi zajedno ne skočimo radi prosvetljenja. Pošto je bila 2004., on je ubeđivao ljude da plate otpisane dugove novcem koji nisu imali. Ovaj ludak i ja bili smo radnici najnižeg nivoa koji su iz najmanje vrednih dugova pokušavali da iscede što je više bilo moguće. Advokatura & saradnici sakupljali su otpatke iz sistema, a mi smo ih prosejavali u potrazi za pokojim zlatnim dukatom.

Svaki dužnički dosije sadržao je zastarele podatke (broj telefona, adresu, i sl.) kao i izveštaje o finansijskom stanju iz Equifax, Experian, i TransUnion. Par nedelja kasnije, tumačio sam te formulare iskusno i uočavao detalje. Koliko god svi mi zamišljali da smo posebni, izuzetni individualci, finansijska strana naših života je izuzetno prozaična i predvidljiva. Sve „neplatiše" spadale su u jednu od sledeće četiri kategorije:

Rani luzer: Osoba sa nekoliko ugašenih kreditnih kartica, jeftinim potrošačkim kreditom za kupovinu kola koji možda plaća a možda i ne, eventualno ponekim aktivnim sudskim procesom. Ovi dužnici obično nisu posedovali imovinu za naplatu, ali nekad bi njihove mame, tate, babe, ili dede bile spremne da plate, ako bismo ih dovoljno plašili i lagali o posledicama dugovanja sad kad je u rukama „agencije za vansudsku naplatu" umesto „originalnog kreditora". (Razlike nije bilo jer nikad nikoga nismo tužili.)

Zvezda padalica: Osoba sa visokom hipotekom na kuću, skupim kolima, i hrpom dugova nagomilanim na karticama visokog nivoa kao što je American Express. Ovi dužnici su nam retko padali šaka i vrlo dobro se krili, ali ponekad bi bili spremni da se nagode i isplate ogromnu sumu ako bi uspeli da se iskobeljaju iz poslovnog ili bračnog neuspeha koji ih je u ovaj položaj i doveo.

Žrtva: Osoba čiji finansijski izveštaj navodi hiljade dolara neplaćenih medicinskih računa. (Ja njima nikad nisam naplatio, ali to je sasvim druga priča.)To je bio obično neko pred kraj života, žrtva neizlečive bolesti, potpuno nezainteresovana da vraća dugove. Razgovori sa ovom vrstom dužnika su među najtežim koje sam vodio radeći za Advokaturu & saradnike.

Doživotni dužnik: Osoba koja je oduvek dužna, možda je ranije već prijavila bankrot, u čijem profilu su sad samo starter kreditne kartice i slični nalozi (obično Fingerhut ili Rent-A-Center)na kojima ni prva rata nije bila plaćena. Njih su obično gonili razni zajmodavci ili prodavci polovnih kola sa svojim „100%" garancijama. (Takve mutne parazitske radnje obično ciljaju na siromašne i neobaveštene.) Od njih niko ne očekuje spremnost da vrate jedan nebitan dug ako im je opšte finansijsko stanje tako očajno.

Koliko god moj kolega bio fenomenalan gnjaveći ove nesrećnike, to sve nije bili ništa u poređenju sa telefonskim uterivačima iz davnina. Naš eks-porno šef je kukao oko FDCP akta i pričao nam da su nekad davno„neplatišama" u pismu javljali da su osvojili nešto na nagradnoj igri i samo treba da pozovu jedan poseban broj da bi pokupili nagradu… Ili još bolje, lagali ih da im je majka doživela srčani udar i završila u bolnici ali evo, ako pozovu ovaj poseban broj dobiće detaljnije informacije. Umesto toga, mi smo samo išli ukrug („ringišpil" se zvala rotacija dužničkih dosijea) i uporno zvali te „govnare".

Na početku poziva morao sam zbog FDCPA da iznesem „jasno upozorenje" – „Imajte u vidu da se sve informacije iznete tokom poziva radi naplate duga mogu iskoristiti da bi se ta naplata izvršila." – a onda bih im objasnio šta mi tačno duguju. U toj fazi naplata punog duga bila je odavno misaona imenica zbog mnoštva taksi, kamata, i ostalih dodataka. Advokatura & saradnici bi se takođe ugradila u ukupnu sumu, pa kad bih najzad saopštio dužniku koliko se novca u stvari potražuje od njega, šokirao bih ga. U bukvalno svakom slučaju, dužnik bi rekao da nema šanse da taj dug vrati, a onda bih ja ponudio reprogram duga u nekoliko rata. Ako bi i to odbili, što je se gotovo uvek desilo osim u slučaju bogatog rođaka ili neke druge vrste viteza na belom konju, rekao bih da ću razgovor prebaciti na „višu instancu", i prosledio ga iskusnijem kolegi koji bi iznova tražio da se odmah isplati cela suma, a zatim ponudio isti reprogram kao i ja.

Dužnik bi nastavio da vrda, a kolega bi ga dalje vozio ringišpilom i prosledio poziv prvom do sebe, navodno „starijem saradniku menadžera", koji bi još jednom prošao kroz ceo proces, eventualno podigavši glas ili koristeći duže reči. Ako bi dužnik ostao na vezi pola sata, izvukao bi kakvu-takvu pobedu – stariji saradnik menadžer bi najzad predložio da se nagode za samo 85% ukupne sume duga.

Tu bi radnja postala još mutnija. Čak i ako bi dužnik platio i od nas dobio zvanično pismo kojim se potvrđuje da je dug u celosti vraćen Advokaturi & saradnicima, mi bi ostatak duga ipak prodali drugoj agenciji za uterivanje, specijalizovanoj za izuzetno tešku naplatu dugova. Za njih su mahom radili ljudi na minimalcu u nekom stranom kol centru iz kog bi automatski pozivima nastavili da maltretiraju ljude ubeđene da su se najzad lišili tog duga.

Moglo je sve viti mnogo gore, naravno. FDCPA je zabranila većinu apsurdnih praksi iz dobrih starih dana beskrupuloznih uterivača dugova, i „pokvarila zabavu". Uvedena ograničenja su, između ostalog, i ova:

• •Ne zovi ljude između 9 uveče i 8 ujutru po lokalnom vremenu. (Mada smo ovo često umeli da zajebemo, jer smo se nalazili u Planinskoj vremenskoj zoni.)

• •Ne zovi ih više ako ti kažu da prestaneš da ih zoveš.

• •Ne zovi ih na radnom mestu ako ti njihov šef kaže da prestaneš da ih zoveš.

• •Ne zovi ih više ako te upute na svog advokata.

• •Nemoj lažno predstavljati sebe ili svoju firmu, odnosno nemoj se izdavati za advokata (ovo se lako zaobilazi kao što sam gore naveo), i nemoj pretiti tužbom ako nemaš nameru da je podneseš (zbog ovog smo koristili rogobatne izraze tipa „mogućnost ozbiljnog pravnih mera posle analize vašeg dugovanja, uključujući i proces koji može voditi ka utuženju".

Jedna stvar se nije promenila – agencije za uterivanje dugova su i dalje mutne ad hoc operacije. Advokatura & saradnici je kao firma postojala celih pet godina; krajem prošle decenije iznenada su je zatvorili. Advokat je nestao, dvojica od onih majke mi rođene gangstera iz Čikaga su uhapšeni zbog neke pronevere, a treći je otvorio novu agenciju za uterivanje dugova, ništa manje besmislenog imena.

Ali ja lično nisam toliko dugo ostao u poslu. Jednog jutra mi je kolega javio da su moje stvari – kvalitetna guma za šaku, Garfild poster, bokal za mleko, autobiografija Džesija Venture – spakovali u kartonsku kutiju i izneli ispred vrata. Kad sam došao da ih pokupim, dočekao me je eks-porno šef, prekrštenih ruku, sa cigaretom u ustima koja je trebalo da me ili impresionira ili zaplaši, ili i jedno i drugo.

„Oskare, nije ovaj …"

„Oliver," ispravio sam ga.

Dao mi je kutiju. „Olivere, nije ovaj posao za tebe. Ne beležiš bonuse, pa smo te otpisali. Izvini, jebiga. Potraži ti nešto bolje."

Saveti tog tipa, koje obično dele idioti iz najboljih namera, su sasvim isprazni. Šta god bolje ja našao ili ne, kakve to veze sa njim ima? Moj kolega sa svojim miksom Nju ejdž budalaština i hrišćanskog fundamentalizma, je voleo da kaže kako je smisao života u putovanju a ne u odredištu, što je ipak nešto bliže smislu. Godine su došle i prošle, postao sam i advokat i profesor u međuvremenu, ali na tom ljigavom trećerazrednom poslu sam naučio kakva osoba ne želim da budem. Nisam čovek koji smatra da su ljudi koji su odjebali American Express zbog toga „neplatiše" i „govnari". Shvatio sam da mi je ipak bar malo stalo do drugih ljudi u svetu u kom, kako kaže Lengston Hjuz, „nedovoljno nas je bilo gde briga."

Moje mučno iskustvo u profesiji uterivača dugova imalo je jednu svetlu stranu. Posle deset meseci provedenih duboko u tuđoj bedi, shvatio sam da mi je teško da ostanem depresivan.