​Kako je biti vlasnik jedinog salona za tetoviranje u malom gradu

Biti tatu majstor bilo gde je težak posao. Svakodnevno trajno obeležavaš ljudima kožu, duboko ličnim slikama i frazama. Ali u velikom gradu, imaš manevarskog prostora da stekneš ličnu reputaciju. Klijenti dolaze kod tebe zato što vole tvoj stil, kapiraju tvoju estetiku i veruju da si prava osoba za taj posao.

U gradićima kao što je Kobram, na reci Mari u Australiji, klijenti dolaze kod tebe zato što im je to jedina opcija. Pol „Bojdi" Bojd je vlasnik i majstor „Ink mi tatu"", jedinog salona za tetoviranje u gradu koji ima 6 hiljada stanovnika. Ovde nema mnogo opcija kada konačno odlučiš da istetoviraš tribalnu traku oko ruke, simbol beskonačnosti, ime deteta ili nečiji portret u znak sećanja. Tako da Bojdi mora da bude spreman da izvede sve.

Kada držiš jedini salon za tetoviranje u gradu moraš da budeš svestran, flekisibilan, dobar s ljudima i pragmatičan. Tebi je dat veoma čudan ali tačan uvid u ono šta tvoje komšije misle i osećaju. To je jedan od razloga zašto svoju radnju sa dva mesta, gde obično ima dva do tri klijenta dnevno, opisuje više kao berbernicu, nego kao gradski salon. Razgovarao je sa VAJSOM o tome kako ti fini maniri i volja da istetoviraš nečiji kurac pomognu da se proslaviš u maloj bazi klijentele.

VAJS: Ćao, Bojdi. Ti vodiš jedini salon za tetovaže i pirsing u gradu. Misliš li da je tvoj salon znamenitost ovog grada?

Pol „Bojdi" Bojd: Da, svi me znaju, čak i oni koje ja ne poznajem. Ne izlazim mnogo, jer me smaraju. Kada odem u pab, ljudi mi prilaze i kažu mi, „Hoću da se istetoviram", a ja im kažem, „Dobro, moja radnja je tamo, dođi u utorak". Ne želim čitavo veče da provodim s pijandurama.

Imaš li određeni tip klijenta?

Dolaze mi svakojaki. Rekao bih da je 95 posto mojih klijenata normalno, a da je 5 posto toliko ludo da se zapitaš kako uopšte prolaze u svakodnevnom životu. Radnju sam organizovao tako da se ljudi ne plaše da uđu – ovo je mali grad, i želiš da ti dođe što više ljudi. Mnogi klijenti se iznenade. Mislili su da će salon biti mračan i tesan, a u stvari više liči na frizerski salon.

Jesu li neki tipovi tetovaža popularniji od ostalih?

Ima dosta ispisanih tetovaža, naročito kod devojaka, one to vole. Tu i tamo nešto bude u modi, simbol beskonačnosti je neko vreme bio nenormalno popularan. Sve devojke su tetovirale ili to, ili pero. Dođu i pitaju me, „Da li si ikada ranije ovo tetovirao?"

Da li u tako malom gradu ponekad moraš da kažeš nekome, „Nemoj to da tetoviraš, Beri ima tu tetovažu"?

Kod malih tetovaža me baš briga. Ako je u pitanju nešto ekstravagantnije, neću to da istetoviram dvojici ljudi.

U većini gradova ove veličine, salon za tetoviranje ne bio opstao. Šta misliš, zašto ti imaš posla u Kobramu?

Kada sam otvorio salon, mnogo ljudi je reklo da neće zaživeti. I drugi majstori za tetoviranje su otvarali radnje ovde. Mislim da se više radi o tome kakav si s ljudima: nije bitno kojim poslom se baviš, ako loše postupaš prema ljudima, neće trošiti novac kod tebe. Ja sam normalan momak, mislim da mnogo tatu majstora odiše arogancijom zbog koje je ljudima neugodno. 30 godina živim u Kobramu, i znam popriličan broj ljudi – samo treba da ćaskaš s njima.

Da li te nekad teraju da radiš nešto što ti se ne dopada? Šta radiš kada ti neko iznese glupavu ideju?

Uljudno mu kažem, „To neće moći tako, možemo da uradimo nešto ovako". Ljudi donose svoje crteže za koje misle da su fenomenalni, a ja im kažem da mi ga ostave da ga sredim. Nekima je to u redu, a neki kažu „Hoću da bude baš takva". Onda moraš da kažeš, „Pa onda ne mogu to da radim, jer je sranje i to ne mogu da potpišem".

Zar tu ne postoji elemenat poslovnosti – pored tako uskog kruga klijenata, ne možeš sebi da priuštiš da odbiješ svaki dizajn koji ti se ne dopadne?

Stalno radim tetovaže koje mi se ne dopadaju mnogo. Da sam proslavljeni majstor za tetove u salonu u nekom velikom gradu, i da mi neko donese tribal, rekao bih mu, „Ma jok, ja ne radim takva sranja". Ali u provincijskom gradiću moraš da budeš katica za sve, ne možeš da dopustiš sebi da budeš probirljiv, moraš da se prilagodiš.

Postoji li nešto što ne bi tetovirao?

Postoje određeni delovi tela – ima ljudi koji dođu u salon, bez ikakvih tetovaža, a žele da se istetoviraju po glavi. Kada dođu sa potpuno istetoviranim rukavima i gomilom drugih tetovaža, istetoviraću mu i glavu, ali ako mu je to prva tetovaža, onda neću. Došla mi je jedna devojka od svega 18 godina, i tražila je tetovažu na vratu. Pitao sam je da li ima posao. Rekla je da nema, i ja sam je odbio. Rekla je, „Moraš da me istetoviraš, imam 18 godina". Sa pravne tačke gledišta, mogu to da uradim, ali sa moralne ne mogu.

Kako si uopšte počeo time da se baviš, pošto si jedini majstor za tetovaže u gradu?

Samouk sam. Pre desetak godina, jedan moj ortak je neprekidno pričao o tetoviranju. Dosadio mi je, pa sam nam nabavio pribor za tetoviranje da bih ga ohrabrio da počne time da se bavi. Počeo sam na sebi i svojim prijateljima, i od toga je krenulo. Stalno sam učio, vežbao, odlazio na kovencije i trudio se da gledam dobre majstore. Ja sam od onih koji su u stanju da uče gledajući. Kada vidim kako se nešto radi, obično posle mogu to da izvedem.

Da li si ikada u iskušenju da odeš da radiš u veliki grad?

Odrastao sam u Melburnu, a preselio sam se u provinciju kada sam imao 12 godina. Dopada mi se ovde – čak i kada bih puno zarađivao, ne mogu da zamislim da živim u gradu.

Šta je bilo najluđe što si ikada uradio?

Verovatno tetoviranje kite – tetovirao sam ih nekoliko. Prvi put kada je od mene traženo da istetoviram kitu, to je bila jedna redovna mušterija. Uradio sam mu glavu, lice, sve. Hteo je da mu napravim slona od genitalija – tuki mu je bio surla, a onda sam mu obrijao stidne dlačice i nacrtao glavu.

Prvih petnaestak minuta sam se samo smejao – smešno je to što je taj batica imao najveću kitu koju sam ikada video. Završio sam surlu i pitao ga, „Kakvu glavu hoćeš"? „Kakvu god ti hoćeš", rekao je. Istetovirao sam mu zrikavog slona.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu