Anderground svet ilegalnih balerina u Iranu

Ples je ilegalan u ovoj bliskoistočnoj zemlji, ali to nije zaustavio buntovne profesore i studente da časove baleta drže u tajnosti.

Adu sam prvi put upoznala na jednoj žurci na krovu u Amsterdamu. Krenule smo ka stolu sa posluženjem. Nismo želele da bilo kome predamo svoju savršenu poziciju sa koje smo imale odličan pristup pomfritu i pogled na pijane turiste, tako da smo počele da ćaskamo jedna sa drugom.

Ada je IT stručnjak iz Irana. Ispričala mi je priču o moralnoj policiji sa kojom se suočavala u Teheranu kao tinejdžerka. Jednom je pobegla u najbližu radnju misleći da će tako pobeći policiji – ubrzo je shvatila da su je pratili.

- Proveravali su nam lak na noktima, da nije previše svetao i primamljiv. Svako od njih je imao drugu ideju o tome šta može da napali muškarca, tako da je bilo teško pretpostaviti kako će reagovati. Znala sam da im se ljubičasti lak sigurno neće dopasti i zato sam utrčala u prodavnicu. Vlasnica prodavnice me je videla i otvorila mi zadnja vrata. Istrčala sam u dvorište iza prodavcnie, a ona je policiji rekla da me nije videla, ispričala mi je Ada.

- Zvuči mi kao priča koju bi mi ispričao neko iz francuskog Pokreta otpora, kažem joj.

- I jeste bio pokret otpora! Nosile smo rukavice da bi sakrile ruke, imale smo gomilu trikova da ne bi provalili koliko šminke imamo na sebi. To nam je vlast radila. Zbog njih smo imale osećaj da je lakiranje noktiju jako buntovnička stvar. Nateraju te da brineš o tako malim stvarima, kako ne bi imala vremena da razmišljaš o velikim, kaže.

Šest meseci nakon našeg prvog susreta i razgovora, Ada mi je poslala mejl iz Teherana. Upravo je završila prvi čas baleta. Bila je presrećna. Ispričala mi je da je tajno pratila sve lokalne novine tražeći "pravu reklamu", pratila je i online oglašavanja, zvala razne misteriozne brojeve da bi na kraju uspela da pronađe tajne časove baleta.

Ples je ilegalan u Iranu. Pre revolucije 1979. godine, zemlja je ulagala novac u umetnost, naročito programe igranja koji su obuhvatali igre sa elementima tradicionalnih plesova sa plesom zapadnih zemalja, poput beleta. Kada je svrgnuta Šahova vlada, ples je proglašen grehom. Iranski nacionalni balet je raspušten 1979. godine, a nedugo zatim, balerine i baletani su napustili zemlju.

Njihove kolege koje su ostale u zemlji, imale su nekoliko izbora – odustati od posla kojim se bave celog života i naći drugi način da plate kiriju. Ili otići iz Irana i igrati negde drugde (iranski Les Ballets Persans trenutno igraju u Stokholnmu), ili da ostanu u Iranu i uz pomoć vrdanja, mita i prkosa nastave da igraju.

Ada je imala 20 godina kada je prvi put otišla na čas baleta. Sada ima 28.

- Ne volim da rizikujem i nikada nisam bila član nijedne ilegalne partije na fakultetu. Ali, časovi baletu su vredni rizika, kaže mi.

Nije samo ples zabranjen u Iranu. Svaka muzika koja telo mami da se sponatano pokreće smatra se grešnom.

- U redu je dok god ne uživaš u njoj. Onog momenta kada zaplešeš i počneš da uživaš u tome, to je greh, kaže Ada.

Kao neko ko dolazi iz malog grada u Engleskoj i ko je opsednut malim devojčicama obučenim u kratke baletske haljine koje se klate uz Labudovo jezero, teško mi je da zamislim balet kao rizičnu ili ilegalnu aktivnost. Dok sam se ja žalila mami da želim crvene, a ne roze baletanke, Ada je morala da krije od svojih roditelja da ide na časove baleta. Da su saznali, roditelji bi joj zabranili da ide na časove, naročito ako bi saznali da profesori nisu platili dobar mito i time sprečili rizik da budu uhapšeni zajedno sa profesorima, što bi za Adu značilo izbacivanje sa fakulteta.

Časovi se ovih dana održavaju u podrumu napuštene bolnice, poslovnim prostorima ili u kućama profesora. Obično profesor sam daje ritam učenicima -ne žele da rizikuju puštanjem muzike, često se desi da ih neko od komšija prijavi policiji.

Adin najstariji profesor Azar mi je ispričao o konstantnim strahovima od policijske intervencije.

- Uvek postoji šansa da će policija upasti i pohapsiti nas. Uvek govorim studentima da ne mogu da im garantujem sigurnost. Trudim se da budem veoma oprezan. Primam samo studente koje dobiju preporuku studenta sa kojima sam već radio. Ne pokušavam da popunim sva mesta reklamiranjem, kao što to rade neki profesori, kaže.

Reklamiranje časova je veoma delikatan čin balansiranja – premalo promocije i nećeš imati dovoljno studenata, previše reklamiranja i privući ćeš pažnju pogrešnih ljudi. Džesi, koja će uskoro postati profesorka, se priseća balansiranja sa reklamiranjem koje je izvodio njena nekadašnja mentorka.

- Bila je veoma oprezna, ali, nekoliko puta je dobila poziv od ljudi iz vlade. Zvali su je ljudi koje direktno kontroliše Ajatolah Ali Hamnej ( vođa nacije). Zvali su je da izvodi iranski folklorni ples ili negde u inostranstvu, ili u ambasadama drugih zemalja u Iranu. Nudili su joj dobre pare, ali nije prihvatila, kaže.

Njena mentorka je na kraju napustila Iran i nastavila da predaje u inostranstvu, a Džesi je preuzela studente u Iranu i poput mentorke nastavila da odbija sočne predloge vlade.

I dok je revolucija iz 1979. označila kraj karijere mnogih igrača, stvorila je neobične prilike za ljude poput Nasrina, mladog igrača koji je, skoro sasvim slučajno, postao jedini dobavljač baletanki za ceo Teheran. Pre revolucije, profesionalni i igrači amateri su baletanke nabavljali sa raznoraznih mesta, mogli su da biraju - od jeftinih i raznobojnih do baletanki visokog kvaliteta. Tridesetpet godina kasnije, obućari u Teheranu su počeli da proizvode drugu vrstu obuće, prestali da rade ili se preselili. Nasrin svoj rad reklamira na Instagramu i prilično je filozofski nastrojen prema rizicima koje reklamiranje donosi.

- Ja pravim baletanke. Ne mogu da zabane pravljenje obuće. Postavljam fotografije na svoj Instagram profil i imam određenu publiku. Neki od prijatelja su me pitali kakve su to cipele kada su ih videli prvi put. Nisu prepoznali da su to baletanke, kaže.

Nasrinov stav je eho nedavnih dešavanja na plesnoj sceni Teherana. Kada je Ada počela da ide na časove plesa, ljudi su bili daleko zabrinutiji zbog mogućeg hapšenja. Sada mi kaže da su već ušli u rutinu i uspostavli neki ritam sa policijom.

- Vlast i dalje govori da je ples greh i da ne smemo da plešemo, osim ako ne podmitite nekoga, onda možete da plesšete, ali samo ako to držite u tajnosti, kaže.

Plesači i dalje moraju da drže u tajnosti da idu na časove plesa čak i kada su članovi porodice u pitanju, profesori i dalje ne puštaju muziku, već udaraju ritam na suvo, a proizvođači cipela ostaju malobrojni. Ali, prilika za ples je sve više – iako je zabranjeno da žene plešu pred muškracima, dozvoljeno je da plešu pred drugim ženama.

Džesi objašnjava da su se stvari promenile od kada je izabran predsednik Hasan Rohani 2013. godine.

- Ima mnogo šansi za ples, ali traže mnogo novca. Moramo da platimo ogrome sume novca da bi igrali. To dođe malo više od 6 i po hiljada dolara po izvođenju. To je mnogo novca, kaže.

Postignut je neformalni konsenzus nakon decenija žongliranja između fundamentalnog islama i odbojnosti iranske javnosti da okarakteriše ples kao greh – možeš da plešeš ako platiš. Kada se vratila iz Teherena, Ada me podseća da je napredak, ipak, jako spor.

- Ova nova šema, plati i igraj, deluje kao napredak iranskim igračima, ali po njoj, režim je taj koji profitira zbog toga što nemamo jasne granice o tome šta je legalno a šta nije, kaže.

- Zato je teško tražiti im bilo šta i većina ljudi živi sa ograničenjima pokušavajući da se drži što dalje od bilo kakve opasnosti. Dvosmislenost i strah su najlakši način za kontrolisanje ljudi, kaže.

Ima nečeg iskonski smešnog u ideji da je soba puna sedmogodišnjih devojčica koje vežbaju balet Bajadera greh. Ali, dok god vlast ne odluči drugačije, Ada i njeni plesni partneri svako javno igranje vide kao pobedu u bitkama koje vode sa ciljem da balet održe u životu u Iranu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu