Gledao sam klipove sa mačkama 72 sata i mislim da shvatam u čemu je štos

Nisam namerno sedeo za računarom 72 uzastopna sata i gledao na Jutjubu klipove sa mačkama, jednostavno se desilo. Zapravo, hteo sam da vidim šta radi Maru, onaj škotski fold mačak iz Japana, to je bio utorak uveče, a kada sam se, uslovno rečeno, osvestio, bio je petak i trebalo je da idem napolje, ali me je mrzelo pa nisam ni otišao.

Uglavnom, mislim da sam shvatio poentu ne samo popularnosti klipova sa domaćim mačkama, nego i uzrok naše ljubavi prema njima uopšte. Ne mislim da ima veze sa vanzemljacima.

Pokušaću da rekonstruišem tok misli tokom ta tri dana i zaključke do kojih sam dolazio.

Prvo što mi je palo na pamet je bilo to da nas klipovi sa mačkama vanredno smiruju, umiruju i ospokojavaju. Zabavljaju nas, to svakako, ali mislim da taj momenat nije presudan; onaj koji jeste ima lekoviti efekat na psihu. Sve će biti u redu, sve će na kraju ispasti dobro, no te preocupes , život je u stvari zabava ako na njega tako gledaš, nemoj da se nerviraš oko gluposti, ako te nešto mrzi onda lezi i gledaj u plafon, ili uzmi bejzbol lopticu i bacaj je iz ruke u ruke kao što sam ja počeo da radim dok sam gledao mačku Hanu kako neprestano i neumorno ponavlja jednu te istu radnju sa nekim sranjem. Rutina umiruje. Sve će biti u redu. Čak sam prestao da cupkam nogom za vreme 72 časa Le Chata (postoji igra reči u ovome, nadam se da ćete je shvatiti; ako ne, jebiga), što inače manje-više redovno radim.

Neizbežna posledica gledanja ovih klipova je i dolazak do zaključka da mačke obožavaju kutije. Mačke žele da uđu u svaku kutiju, ma koliko mala bila. Svi ljudi žele da uđu u kutiju. Masa ljudi se kao mala pokriva posteljinom preko glave, a filmovi su puni dece koja podižu šatore u spavaćim sobama. Meni se čini da postoji direktna veza između njihovog poriva uđu da u kutiju i našeg poriva da uđemo u "kutiju".

Izgleda mi da mačke bude u nama najdublja osećanja i stremljenja, onaj najdublji poriv za sigurnim utočištem, aktivan još od kako smo prvi put penetrirali pećinu da bismo se sakrili od vremenskih neprilika, od zveri i od neprijateljski nastrojenih homo sapiensa druge rodovske zajednice. Puške u ruke, dupe uza zid - moraš u pozadini da imaš prostor iz koga ti ne preti nikakva opasnost, ako misliš da sačuvaš život.

Reklame koje iskaču na klipovima sa mačkama su uglavnom usmerene ka ženama, pošto se polazi od pretpostavke da mačke uglavnom vole žene (iako ankete pokazuju da je zapravo pola-pola). Tako se recimo oglašavaju šminka i slična sranja. Da ja imam recimo uberpopularnu mačku čije video snimke gleda milionski auditorijum na Jutjubu, imao bih potpuno drugačiju oglasnu taktiku i usmerio bih se na reklamiranje sajtova koji prodaju nekretnine i nameštaj. To je zapravo tip ljudi koji gleda klipove sa mačkama i koji voli mačke: oni koji žele svoj krov nad glavom u koji će moći udobno da se ušuškaju i da od njega naprave raj po svojoj meri. Možda grešim i možda to nije jedini tip, ali bih rekao da je dominantan.

Sa tim u vezi može se reći da je naša želja da uđemo u "kutiju" već ostvarena. Šta su kuće i stanovi ako ne velike kutije? Sličan je osećaj u WC-u, samo intenzivniji. Mislim da svaka normalna osoba strašno popizdi kad ode kod nekoga u goste i shvati da ne postoji ključ od toaleta i da ne može da se zaključa. Pusti me u moju kutiju, podari mi privatnost i nemoj da me ometaš - to je ta logika. Moment of solitude in fortress of solitude. Pre petnaestak godina sam gledao britansku seriju Parovi i jedini momenat koji mi je i dalje u glavi je kada Džef objašnjava da je insistiranje žene da se ukloni ključ iz vrata kupatila direktan atak na mušku nezavisnost.

Postoje i drugi aspekti bivanja mačkom koji nas neodoljivo privlače. One su gipke, pokretne, okretne, elegantne, urođeni lovci, čiste, ponosne, nezavisne, lupeški bezobrazne, samostalne, samodovoljne, ničije sluge, pametne, spretne, lukave, nezabrinute, ravnodušne, nezainteresovane, prepredene, radoznale, ljubopitljive, intrigantne, misteriozne, mistične, duhovite, pustolovne, posednice istraživačkog piratskog duha, ljubiteljke igranja…

Reklo bi se da su sve ono ono što bismo i sami želeli da budemo. Svaki čovek u dubini duše želi da bude sam sebi dovoljan i sam u sebi dovoljan, da mu niko drugi na svetu ne treba. Mačkama smo fascinirani baš zato što je retko koji čovek sposoban da dosegne taj nivo samobitnosti koji je mački praktično urođen. Mi želimo da budemo mačke, ali pošto ne možemo, zadovoljava nas next best thing : život sa mačkom.

Mala digresija.

Moje najmisterioznije i duhovno najpotresnije iskustvo sa nekom mačkom odigralo se na Kosančiću gde drugar ima atelje. Prozor koji služi i kao glavni ulaz je u ravni sa ulicom pa kad sediš pored njega gledaš u noge ljudima koji prolaze, ili u slučaju koji spominjem direktno u oči sivog mačora koji sedi par metara od tebe na kaldrmi, nepomičan, i gleda te šokirano i zabezeknuto kao da je video reinkarnaciju pape Bordžije.

Ili kao da je on sam reinkarnacija tvog mrtvog pretka kojeg drma zaprepast zato što je pukom igrom slučaja naleteo na potomka, pa ne može da se opasulji. Ili kao da je shvatio da smo nekada, u nekom pređašnjem životu, delili istu sudbinu. Kad ustaneš i kreneš ka njemu, on se sakrije ispod parkiranog automobila. Ne veruje ti jer ne zna da li ti kapiraš ono što on zna, ali kada se vratiš unutra i sedneš ponovo na isto mesto, on se vrati i sedne na isto mesto i nastavi da te posmatra razrogačenim žutim očima. I ti se onda pitaš: šta hoćeš da mi kažeš? Ko si ti, jebote? Šta si ti? Zašto me tako gledaš? Šta hoćeš da mi kažeš? Ko si ti?

Što je najgore, osetio sam duhovnu povezanost sa tom životinjom sa kojom sam se gledao oči u oči petnaestak minuta, mada znam da će većina ljudi reći da je to proseravanje. Nakon što je otišao, satima nisam mogao da obnovim normalnu komunikaciju sa ljudima, a danima sam manje-više samo o tome razmišljao. Ko je bio taj mačor? Da li su budisti i Japanci u pravu, pa su mačke zaista privremeno odmaralište velikih duhovnika koji pamte ono što su bili u prethodnom životu? Da me jebeš, ne znam, ali ideja zvuči pregotivno.

Što se tiče samih mačaka, one su sasvim sigurno tvrdo ubeđene da mi postojimo zbog njih i njihovog gušta i zabave. Dok mi živimo u nesrećnom antropocentričnom svetu, one žive u svom felinocentričnom, u kome je bog stvorio mačora po svom liku, a potom i čoveka da njemu i njegovom potomstvu verno i u naivnom neznanju služi i robuje. Klip ispod čini mi se da to savršeno ili dokazuje ili se zbog takvih stvari mačkama čini da je svet obrnut u odnosu na ono kakav jeste. Sa druge strane, postoji mogućnost da mi samo mislimo da smo nesretni gospodari planete, a pravo stanje bi moglo da bude baš onakvo kakvim se čini Maruu.

Moram da završim demantijem - nemam mačku, imam psa, mada sam imao mačku kad sam bio klinac. Ne mogu da shvatim ljude koji ne vole mačke zato što imaju psa, ili generalno ne vole mačke. Jednostavno ne mogu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu