​Volim muškarce zato što mrzim sebe

Ja ne volim muškarce. Stvarno, ja volim ideju o muškarcu. I pažnju koja iz nje proističe. Lepo je biti željen, potreban, poželjan; to su podsticaji samopouzdanja koje samo muškarci mogu da mi pruže. Iako svakako nisam imuna na čari lepšeg pola, žene ne poseduju umeće potvđivanja koje čuva ego i daje život, verujem da to može da mi obezbedi samo pogled muškaraca (To je, pretpostavljam, rezultat decenija heteronormativnog programiranja kojim su me zasipali preko televizije, drugim rečima, moje prave majke). Kao takav, moj mozak gmizavca nema toliko visoko mišljenje o curama kao o njihovim parnjacima kojima nedostaju hromozomi.

Spremna sam na žrtvu da bih privukla pažnju muškaraca, čak i kada je u pitanju glupost ili besmislica, čak i kada su zauzeti, čak i kada su grozni. Okolnosti i razlozi za njihovu pažnju mi ne znače ništa. Pažnja je sve što tražim, dokle god dolazi iz donekle pouzdanog izvora. I dok kod mene to kada mi neki musavi seronja na ulici kaže „mala" izaziva ljutnju, kada neki muškarac kojeg poštujem (ili ga makarmalo tolerišem) pokaže i najmanje interesovanje za mene, ja dotrčim do njega kao pas do svog gospodara. Čujem Pavlovljevo zvonce i počnem da balavim.

Kada si žensko, putem raznoraznih kanala ti govore da je seks jedna od retkih dragocenih moći koju poseduješ. To ti govore ljudi kojima je stalo do tvoje dobrobiti; to ti govore i ljudi kojima nije stalo. Kada sam se zatekla u vezi u kojoj je bilo nasilja, to je bilo zato što je taj muškarac bio ozlojeđen zbog činjenice da sam ga prevarila, i kao rezultat toga, koristila sam svoju seksualnu moć protiv njega. Njemu je ovaj čin, težak udarac na njegovu muškost, bio neoprostiv. Iskalio se na jedini način koji mu je bio poznat, tako što je svoju muškost izrazio fizičkim zlostavljanjem (barem mi je on to tako predstavio). U tom trenutku, logika kojom mi je to objasnio mi je imala smisla. Iako više ne krivim samo sebe za ono što se dogodilo, do neke mere njegov rezon deluje ispravno. Svi mi radimo ono za šta smo programirani. I mada je uvek teoretski moguće da skinemo najnoviju verziju našeg softvera bez virusa, neki od nas to ne mogu ili neće.

Nisam se šminkala tokom odrastanja. Majka me nikada nije naučila kako se to radi, naizgled zbog toga što je nikada to nisam ni pitala. Mislila sam da je šminka za praznoglave navijačice i buduće majke. To nije bilo za mene. Naravno, povremeno bih namazala svoje napućene usne crvenim karminom, ali samo zato što je to radila i Kortni Lav. Obično se nisam šminkala.

Petnaest kila teža i sa sopstvenim planom inspirisanim feminizmom, izašla sam u svet, sa bradavicama i svim tim. Ali ispostavilo se da javnost u velikoj meri nije zainteresovana za moje bradavice. Prodavci u robnim kućama su me ignorisali; dobri, pristojni ljudi ovog sveta su odbijali da me gledaju, da ne bi slučajno ugledali kako izgledaju nelečene bubuljice. U jednom trenutku sam se zarazila glumom, počela sam da petljam sa šminkom i dobila dozvolu da se pridružim ljudskom rodu. Postala sam osoba, žena koja zaslužuje pažnju. Sada se šminkam svakodnevno. Šta više, upravo sam našminkana, iako danas nisam izašla, niti imam nameru da izađem iz kuće. To mi je postala mehanička radnja.

Sećam se kada sam prvi put sređivala svoje ogromne, nezgrapne obrve. Za to sam angažovala ženu koja je bila profesionalac, jer nisam imala dovoljno samopouzdanja da sama to obavim. „Dušo, je li ti ovo prvi put da ovo radiš", nežno me je upitala. Odgovorila sam potvrdno. „Pa, bravo za tebe", promrljala je južnjačkim akcentom, pre nego što je pristupila napornom procesu potkresivanja mojih guseničastih obrva, i od njih napravila tanke, privlačne lukove. Pre tog postupka, ličila sam na Pi Džej Harvi u doba albuma „Rid of Me". Posle njega sam ličila na Pi Džej Harvi u doba albuma „Is This Desire?".

Vratila sam se kući, i smestivši se kao statua na postolju, nestrpljivo sam čekala tadašnjeg dečka. U poslednje vreme je imao podrugljive komentare na moj izgled. Nadala sam se da će me zbog ovog poboljšanja pomenutog izgleda on poželeti, voleti i prestati da me kritikuje. Prošlo je nekoliko sati pre nego što je uzgred upitao, „Jesi li uradila nešto sa sobom?"

Ovo nije bila obična promena frizure. Ovo je bila namerna, drastična promena na mom licu. Ja imam mediteranske krvi, obrve su mi prirodno tamne, guste i neizbežne. Njihovo kasapljenje (koje do dan-danas ga održavam) bilo je očigledno kao operacija nosa. Shvatila sam da promena nije bila dovoljno drastična. Morala sam da počnem ispočetka.

Postala sam anoreksična iz istih razloga kao i većina žena, jer sam mislila da je to jedino u mom životu nad čime imam ikakvu kontrolu. Jednostavno sam želela da svet spolja vidi koliko sam nesrećna iznutra. Svako dodatno uverenje u to je bila pobeda. Sećam se kada smo se moj bivši i ja evakuisali iz Nju Orleansa zbog uragana Katrina. Pokupili smo svoje debitne kartice prepune priloga Crvenog krsta u Blumingtonu, Minesota, i smesta se odvezli u tržni centar „Amerika", gde je on kupio majicu „Slejera", a ja pantalone broja 00. Dve nule? Pa to je pravo odsustvo veličine! Razvijte zastavu, moj zadatak je ispunjen. Sa veličinom 00, to je kao da ne postojim.

Pri upoznavanju, baba mog sledećeg je rekla, „Pa, nema je baš nešto, zar ne?". Shvatila sam to kao kompliment. Pomenuti sledeći (moj bivši muž) mi je stalno govorio da se plaši da će me raspolutiti svaki put kada se karamo. I to sam shvatila kao kompliment.

Moj sledeći dečko me je voleo, to je sigurno, ali uvek sam imala osećaj da je mogao da me voli više. Na početku naše veze sam i dalje bila anoreksična. Kako je vreme prolazilo, malo sam se popunila i zaličila na ljudsko biće, za razliku od poslednjih nekoliko godina. Ali kada si žena, teško je ugojiti se 10 kila, a i dalje smatrati da imaš pravo glasa. Sa gađenjem sam gledala svoje slike na raznim društvenim medijima, slušala njega kako mi govori da sam još uvek lepa, ali sam ipak odbijala da poverujem u to. Za razliku od gospode na kakvu sam navikla tokom godina, on nije bio kompletni i potpuni govnar. Gotovo da sam bila u stanju da prihvatim njegovu podršku, na svoj beskompromisni način.

Raskinuli smo; ja sam smršala. Ljudi su mi govorili da izgledam sjajno, bolje nego ikada. „Hvala", uvek bih odgovorila. „Bila sam u žalosti". Činjenica da sam postala poželjnija (barem po sopstvenoj proceni) kada sam ostala sasvim sama meni je bila ironična. Dodatno me je zbunilo to što me je jedini momak koji mi se dopao, i jedni sa kojim sam doživela išta iole romantično posle raskida, poštovao dovoljno da se prema meni ophodi kao prema osobi. Naravno, ljubili smo se dok je The Gong Show išao u pozadini, ali nije čak ni pokušao da me kresne. Prokletstvo, trebalo mu je nekoliko puta da skupi dovoljno hrabrosti da me pipne za sise! Kakva to pičkica ne preuzima na sebe zadazak da ženi bude neprijatno, zapitala sam se.

Uprkos svemu tome, i dalje se ne osećam prijatno u muškom društvu, osim ako me ne teraju da se osećam neprijatno. Naravno, stare navike teško odumiru. Samo čekam da izađe novi operativni sistem.