Sport

Veljko Paunović za VICE: Gitara me je vratila fudbalu

Veljko Paunović za VICE priča o muzici koju sluša, kako je naučio da svira električnu gitaru i kako je to uticalo na njegovu želju da nastavi sa fudbalom posle završetka karijere.

pisao Marko Grujić i Daniel Bukumirović
26 Jun 2015, 8:14am

- Razmišljao sam pred utakmicu sa Brazilom kako sam sa Hektorom Kuperom izgubio finale Kupa pobednika kupova dok sam igrao u Majorki i rekao sam sebi da to ne sme ponovo da mi se desi - priča nam Veljko Paunović u školskom dvorištu na Senjaku gde je pre 30 godina pohađao osnovnu školu "Branko Parać", sada "Stefan Nemanja".

Već tada, svi su znali da će Veljko biti fudbaler kada poraste. Naročito moj urednik, koji je na svojoj koži osetio kako je Veljko rolao loptu kao klinac i čija je i ideja bila da kročimo na teren za mali fudbal, uprkos kiši koja je pljuštala tog dana.

Ali retki su mogli da zamisle da će Paunović danas, u istom tom dvorištu, stajati sa nama kao trener koji je odveo Srbiju do zvanja svetskog šampiona na Mundijalitu.

Kao igrač, nije dobio priliku da nam pokaže ko je i šta je u dresu nacionalnog tima, ali kao što on sam kaže za svoje pulene, bitno je da budeš spreman kada te dozove zov reprezentacije.

I tada je pokazao da je pravi. Gospodin Veljko Paunović. O njemu ste već sve čuli i saznali prethodnih dana, ali smo svejedno uspeli iz tvorca istorijskog uspeha da izvučemo neke stvari specijalno za VICE, koje sigurno niste znali.

VICE: Sećam se kada si mi pred kraj karijere rekao da ne znaš da li ćeš ostati u fudbalu. Završio si karijeru u Partizanu, a onda nakon dve i po godine pauze, zaigrao u Filadelfiji. Sada si trener šampiona sveta.

Veljko Paunović: Zaista nisam to očekivao, iako uvek sanjaš o tom velikom finalu sa Brazilom. Ne mogu da vam opišem koliko mi znači što sam sada ovde i voleo bih da mogu da vidim sve drugare iz detinjstva, učiteljicu...

Ja i jesam napustio fudbal. Jednostavno sam se bio umorio. To je bio period gde mi je bilo potrebno da stanem i zapitam se gde sve ovo vodi. Za te dve i po godine pauze naučio sam da sviram električnu gitaru. Tog dana kada sam odsvirao prvu pesmu, doživeo sam neverovatnu duhovnu energiju i kontakt sa nečim spiritualnim.

To i odlazak u Ameriku su me preporodili. Rekao sam sebi da moram to da doživim. Neverovatno iskustvo koje mi je vratilo energiju za fudbal i veru u njega. Svašta sam izvukao iz tog perioda, na kraju sam došao do zaključka kao u Koeljovom Alhemičaru - "On je krenuo odavde i kada je obišao svet našao je blago tamo odakle je krenuo."

Šta slušaš ovih dana? Je l' i dalje slušaš Ramonse? Kako ti deca reaguju na tvoj muzički izbor?

Trenutno slušam Džoa Bonamasu, gitaristu. Ramonsi su uvek tu naravno, ali trenutno mi možda više leže Foo Fighters, oni su mi kao neki moderni Ramonsi, moderni pank-rok. Klinci, naravno, slušaju modernu muziku, ali se trudim da ih edukujem, posebno u periodu do 7-8 godina, da im ubacim taj zvuk gitare. Ramonsi su prvi razred obuke, posle ide sledeći nivo. Svi pevaju u kući i vole kada sviram gitaru da mi se pridruže.

Pretpostavljamo da je ista situacija i sa "orlićima". Koliko je teško edukovati te momke, naročito kada se zna da je tanka linija između vrhunske karijere i splavova, na kojim su mnogi njihovi prethodnici završili?

Svakako da sam se trudio po tom pitanju. Ima nekih koji su prihvatili gitaru, ali te doze edukacije moraju da budu male i efektne. Eto, mi smo otišli na Novi Zeland i mi im organizujemo da gledaju pingvine, nauče haku. Oni su se vrhunski proveli, smejali su se kao nikada do tad. Ja znam da je to u njima i treba samo da zagolicaš da se to ispolji. I to je nešto što svi u stručnom štabu pokušavamo da radimo.

Na koji način si uspeo da im toliko zaokreneš odnos koji imaju u reprezentaciji u odnosu na onaj koji imaju u klubovima? Deluje kao da su potpuno drugačije osobe, kako na fudbalskom, tako i na ljudskom planu.

Osećaj pripadnosti je jako bitan za svakoga. Dok su igrali za klubove, stalno smo im isticali da su oni reprezentativci. Ali tu je bilo preko 60 momaka, ono što je najbitnije jeste da shvate da se nisi ti rodio kao reprezentativac, nego se reprezentativac postaje.

Od prvog dana postojala je iskrenost u odnosu, odmah sam im rekao šta očekujem od njih, šta mislim o njima i šta ću da im dam, ali oni moraju da mi uzvrate. Napravili smo tablicu vrednosti i bilo je bitno da prepoznaju kada pogreše, šta treba da isprave. Ako zakasne na trening, da prepoznaju da je to odgovornost. Ova titula je samo iskra, varnica koja treba da raspali potencijal koji imamo kao fudbalska nacija koja obožava fudbal, na način na koji samo Srbi umeju da obožavaju.

Zato sada svi očekuju uspeh u seniorskoj konkurenciji.

Ja verujem da možemo da budemo evropski prvaci. To je vidljivo. Međutim, puno toga treba da se uradi, potencijal postoji. Postoji jedan pravac prema kojem se polako ide, ali još mora puno da se radi. Sa osvajanjem SP smo završili jedan projekat i kreće novi ciklus za ovu generaciju, prepun izazova, a to je seniorski fudbal. To je dugotrajan proces i projekat koji traje, sada smo zaista imali dobre okolnosti i situaciji da smo postali prvaci posle tri godine i u svemu tome ima puno direktnog rada.

Postavili smo stvari na svoje mesto, imamo vrednosti koje poštujemo, međusobno poštovanje, odgovornost u svakom pogledu i entuzijazam. To je dovelo do poverenja i sve se to prenelo na igru. Momci su to prihvatili na najbolji način jer su oni odlučili da veruju u to, bez njih, mogli smo mi da pričamo koliko hoćemo. Bilo mi je jako drago kada tamo dođu instruktori FIFA i kažu: "Svaka čast", a znaš zašto? Zato što igrate kao Srbi, vi niste Španci, niste Brazilci, niste Nemci...

Pa kako igraju Srbi?

Srbi se svi brane, Srbi su srčani, Srbi su talentovani, kada imaju loptu upečatljivi su i ubedljivi. Srbi su oduvek bili heroji...

Ali šta je to što je nedostajalo?

Najbitnije je da ti heroji pobede za svoju naciju, a ne poginu u borbi.

Naša igra je delovala moderno. Svi delimo mišljenje da je srpski fudbal već duže vreme u stanju dekadencije. Lopta je išla brzo, sa puno pasova iza zadnje linije odbrane...

Mi imamo organizovanu šemu kako se branimo, imamo individualne i grupne zadatke. Ključ je prepoznavanje situacije. Mi obučimo igrača taktički, a na njemu je da on prepozna šta treba da radi u toj situaciji. Moraju da prepoznaju momenat kada protivnik popusti, a upravo se tu desio Maksimovićev pas protiv Malija ili Žiletov pas za Maksimovića u finalu.

________________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija: Zašto volim da vozim skejt

________________________________________________________________________

Da li misliš da nam nedostaje taj ubilački instinkt, na svim utakmicama smo bili bolji rival, ali smo odlazili u produžetke ili šutirali penale. Problem srpskog fudbala je već godinama realizacija?

Nama jeste nedostajala realizacija, ali opet, oba špica su nam dala po dva gola, što nije toliko loše. Mi jesmo šampioni sveta, ali nismo perfektni, a tvoja odgovornost kao šampiona je da te nedostatke ukloniš. Znači, ako nam fali završnica, treba puno raditi na njoj dok se to ne ispravi.

Koliko misliš da ovaj uspeh može da pomogne klubovima da uhvate ovaj voz?

Da krenem redom. Prvo, mi moramo da budemo svesni da je ovo uspeh celog srpskog fudbala i klubova. Ovo što smo mi njima dali je naša interpretacija kako treba da igramo i to je naš deo zasluge. Ali najbitnija stvar je infrastruktura. Mi moramo da je poboljšamo. Mi imamo centar u Pazovi već četiri godine i ja kada dođem tamo kažem, šišaj travu na 2 centimetra i polij teren vodom. Onda dođem i momcima tražim brz i precizan pas. A naši klubovi nemaju takve uslove. Kažem da ne treba suditi našim klubovima što se ne igra brz fudbal. Nama nedostaju tereni, teren je platforma na kojoj se sve dešava i ne možeš da tražiš od njih brz i precizan pas ako je on prepun džombi.

Da, ali imamo primer Maksimovića, koji je morao da napusti Zvezdinu omladinsku školu i sada igra za Astanu iz Kazahstana. Pričamo o momku koji je dao odlučujući gol u 118. minutu. Da li je to tragedija srpskog fudbala?

Tragedija bi bila da smo ga mi napustili, da smo ga zaboravili. Kada sam ga prvi put pozvao protiv Danske, već je bio bez ekipe. Mi smo mala zemlja i ne smemo da dopustimo da nam nestane ni jedan jedini igrač. Odemo na seminar UEFA i tamo izađu Holanđani i kažu: "Mi smo mala država, ima nas samo 16,5 miliona, ne sme nijedan igrač da nam propadne, da se izgubi!" Ja pomislim, pa šta smo onda mi?!"

Pročitajte: Išao sam na pivo sa Dejanom Radonjićem

Želeo si među "orlićima" i Rišaira Živkovića? Kako se ta priča završila?

Znaš kako, on trguje. Ja sam lično odustao i ne bih se borio za njega, uprkos kvalitetu, jer ne želim da dođe ovde i kada dođe do seniorske konkurencije, opet se vrati u Holandiju. I dalje čuvam njegovu poruku u kojoj mi kaže da je on Holanđanin i da ne oseća nikakvu pripadnost prema nama, ali, kao, hvala na pozivu. I onda, u jednom trenutku, opet nam da gas, pa opet povuče ručnu. Ja lično to ne volim. Ima momaka koji su od početka želeli da igraju za Srbiju i koje sam doveo, poput Gaćinovića, Mandića. Sve smo to uspeli u saradnji sa klubovima, nema ništa bez komunikacije sa njima. Problem je što danas ljudi misle da ako neko igra u drugom timu Arminije Bilefeld, odmah je bolji od našeg omladinca iz Novog Pazara, a to nije tako. Može da bude, ali ne mora da znači.

Svima se jako dopalo kako su se momci ponašali, čak si vratio igrače da se rukuju sa Amerikancima posle penal serije?

Osim što je to princip ferpleja, mene je to jako podsetilo na prošlogodišnje polufinale Evropskog prvenstva sa Portugalom gde smo izgubili na penale. Kada smo pobedili Amerikance, naravno da sam bio srećan, ali se nisam radovao jer sam osetio tu tugu koju ima protivnički trener. Kada su se momci izradovali, ja sam im rekao: "Hej, mi smo bili u istoj situaciji, idite se pozdravite sa njima. I oni pate i oni tuguju i oni plaču kao što smo mi plakali prošle godine."

Primetili smo još jedan detalj na dočeku. Nisu ti se svidela skandiranja "Silov'o si Brazil, Paune!". Videlo se da ti je neprijatno.

Meni to uopšte nije prijalo. Ovi momci su bili sjajni na SP, ali mogu bolje. Jasno mi je da su to pevali poneti euforijom. Ja prvo nisam razumeo taj huk dok nije počelo na mikrofonu da se peva, nisam hteo da kvarim u tom trenutku situaciju, ali mislim da nam te stvari nisu potrebne. Čine nas mnogo manjim i te stvari nas slabe. A iz kog razloga? Zato što nas je Brazil načinio svetskim šampionima. I oni su veliki, i svaki protivnik je veliki jer pokušava da izvuče nešto najbolje iz tebe i kada to učini treba da mu se zahvališ.

Da li misliš da su to igrači razumeli?

Mislim da jesu, ambijent ih je povukao, ali mislim da su razumeli. Zato sam i zatražio molitvu u tom trenutku...

To smo baš hteli da te pitamo. Komentari na "Oče naš" su i ovakvi i onakvi. Svi su se odjednom zapitali otkud sada religija tu?

To nema veze sa religijom i sad ću da vam objasnim o čemu se radi.

Mi smo odigrali utakmicu za prolaz iz grupe smrti u osminu finala. I proslavili smo je kao da smo pobedili u finalu. I u utakmici sa Mađarskoj nam je falilo energije i kada se završilo, mi smo opet slavili. Rekao sam, okej, treba da slavimo, i ja prvi volim da popijem pivce jer pobeda se ne vraća ako je ne slaviš, trijumf treba da se slavi. Ali, to je otišlo u jednu ogromnu euforiju gde dolazi do velikog pražnjenja energije. I onda sam hteo kroz molitvu da uradim jedan čin smirenja, uravnoteženja kako bismo sačuvali tu energiju za sledeću utakmicu.

To je bio trenutak kada sam, posle osmine finala kada smo prošli Mađare, rekao: "Sada ćemo biti prvaci sveta. Ovo što se desilo ne sme da se desi za džabe, nije slučajno."

Hteo sam da se pomolimo, bez obzira na religiju. To mi je jako bitno da se zna, nije tu poenta u "Oče naš", nego u molitvi i apsolutnoj slobodi i interpretaciji molitve nezavisno od veroispovesti.

Na balkonu sam imao istu situaciju, imali smo te pesme "Silov'o si Brazil Paune", a ja sam želeo time da se prisetimo ko smo, gde smo i šta smo i da se malo smirimo. Plašio sam se da ne dođe do eskalacije neke bahatosti i zato mislim da sam tako možda diskretno smirio situaciju. To je pozadina svega.

Da li misliš da je seniorska reprezentacija stradala u svemu ovome? Da li bi ta reč "verujem" pomogla seniorskoj reprezentaciji? Mediji i javnost su se prilično ružno ponašali prema njima.

Ne sviđa mi se da se to što su ovi momci učinili koristi da bi se nekom drugom naudilo. Mislim da su okolnosti u A selekciji jednostavne takve, nije lako, i ima puno stvari koje javnost ne zna, a opet donosi se sud o tome. Mi smo mala zemlja, pa šta i ako se ne ode na Evropsko prvenstvo. Ima jedna stvar koju treba da shvatimo, a to je da smo pre Čilea bili samo još jednom na SP. Sada smo bili tamo prvi put kao Srbija i osvojili smo šampionat, ali ipak, mi nismo toliko uobičajeni na velikim takmičenjima. Ja ne znam odakle nam tolika očekivanja, mi moramo da se adaptiramo srazmerno istoriji i snizimo naše želje.

Svi te sada već pominju kao selektora seniora. Spominje se i Hetafe. Šta Veljko Paunović danas može da kaže o nastavku svoje karijere?

Ja sada samo želim da uživam u ovom momentu i podelim radost sa svima. Moram da sačekam i da razmislim dobro o svemu, pošto posle tri godine jednog fokusiranog rada, želim jednu mirnoću kako bi mi sledeći korak bio potpuno ispravan.

Bilo mi je prilično upečatljivo što sam posle 10 godina konačno video selektora koji svojom izmenom može da promeni tok utakmice? U finalu si zamenio Sergeja Milinković-Savića koji je proglašen za trećeg igrača šampionata, a i Stefan Ilić je prvi put kročio na teren u trećem minutu produžetka u finalu. I upravo je on kreirao akciju koja je dovela do gola. Pre toga si jednom pogodio izmenu i sa Šaponjićem koji je postigao gol.

Srce me jednostavno vodi, verujem sebi. Svi su ti momci na klupi goreli da uđu i igrači koji nisu igrali, trenirali su jače. Znao sam da ko mi bude zatrebao može da uđe. Stefan je celo prvenstvo proveo gledajući sa klupe i u jednom trenutku sam rekao asistentu da mu u četvrtfinalu kaže da će imati 15 minuta u finalu. Znam da je bilo to kao, "hej, šta ovaj priča", ali to je neki osećaj i vizija kada živiš taj projekat sa nekim svaki dan, to se namesti. I asistent mu je rekao, "budi spreman, i veruj". I znaš šta je najbitnije, što je, kad je ušao, bio pravi. Čekao je i bio pravi kada je čuo zov reprezentacije i to je taj princip, ako ti misliš da treba da igraš u reprezentaciji zato što ti misliš, to je pogrešno.

Koliko ti je sve ovo nadomestilo to što ti nisi ostavio pečat u reprezentaciji?

Uvek sam želeo i voleo da igram za reprezentaciju i jako sam patio zbog toga što nisam igrao više od dva puta, ali tada je bilo drugo vreme...

Nisi malo ni imao sreće?

Ne mislim da je samo sreća u pitanju, okolnosti su bile tada drugačije. Da se ne vraćam na to, napraviću paralelu sa Maksimovićem, kada je on otišao, mi smo bili, "Makso uz tebe smo", a kada sam ja otišao kao klinac, bilo je "dobro, daj sledećeg."

Kada sam rekao da nisi imao sreće, mislio sam i na to da su te kroz karijeru pratili brojni pehovi i da si imao i tu nesreću da su ti konkurencija bili Vijeri, Žuninjo, Dani, Ibagaza...

To je mene formiralo. Postoji baš paralela kao i sa ovim timom. Ova generacija je imala puno prepreka i stalno su imali neke poteškoće. Takva je i moja karijera bila. Počnem da igram, izborim se za mesto, pa se povredim. Pa se oporavim, pa krećem ponovo. I stalno tako u krug, ali na kraju sam se uvek izborio da budem pobednik i izgleda da to prenosim i na ekipu. Ja vidim ljude kojima ide lako, ali i one kojima ide teško, to je nešto što nas definiše i obeleži kroz ceo život.

Da li te igrači pitaju za savet vezano za karijeru, pošto si i sam vrlo mlad otišao iz srpskog fudbala?

Mislim da svaki igrač mora da ima projekat svoje karijere, mora da pita svog savetnika, ko god to bio, roditelji, menadžeri, agenti, - gde ti mene vidiš, gde ti mene želiš da vodiš i kako? Isto to pitanje treba da se postavi u klubovima. Ako nemaju momci danas jasnu sliku o sebi, projekat o svojoj karijeri, oni lutaju i samim tim, donose loše odluke. Neko će da ubode i super, ali jako je bitno da se usmeravaju u tom pravcu. Za nekoga je možda i dobro da ode sada, ali to zavisi od lika do lika.

I za kraj, koliko ti je pokojni otac pomogao da se definišeš kao trener? Imao si i sreću da si sarađivao sa Radomirom Antićem, Hektorom Kuperom, tu su i Arigo Saki, Bernd Šuster... Da li si nekada rekao "E, hoću da budem trener kao on?"

Od svih učiš, trudio sam se da pokupim ono najbolje od njih. Trener je jedna interpretacija igre tog tima koji vodiš. Ja sam uvek otvoren za savet i otvoreno pitam i nije me sramota zbog toga. Sve trenere koje si naveo, u izuzetnom sam dobrom odnosu sa svim njima. Ali naravno da je puno uticalo na mene to što sam proživeo sa ocem njegov trenerski život. I uvek volim da spomenem moju majku koja je sve to podržavala i koja sada uživa u ovome, iako nam naravno, jako nedostaje moj otac Blagoje.

Hvala ti, Veljko.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu