Popeo sam se na neka od najviših drveća sveta

Na obali Viktorije, oko pola sata od Apolo zaliva, nalaze se čitavi drvoredi kalifornijskih obalnih sekvoja koje će verovatno jednog dana postati i najviša stabla na svetu. Iako nisu ni blizu svoje teritorije porekla, izgleda da na ovim prostorima brže rastu. Prema statistikama jedine knjige koja se bavi tom tematikom The Redwoods of the Otway Ranges, drveće u Viktoriji raste 53,6 procenata brže nego u Kaliforniji.

Posađene su ovde kao deo eksperimenta, zajedno sa još nekim mekim drvećem 1936. godine, iako na znaku piše da je u pitanju 1938. I dok su ostale biljke spaljene, umrle ili pak bivale posečene, ova mala površina od 220 drveta je preživela imavši sreće što je bila potpuno zaboravljena.

Ovo je Entoni, on je arborist. On provodi celu svoju nedelju penjući se po drveću u okolini Melburna. Takođe, poseduje gomilu opreme i neku vrstu određenog stava kako bi ostvario ono što radi. Kada mi je predložio da se popnemo na obalne sekvoje, odmah sam pristao. Za određene tipove ljudi ove sekvoje su zaista uzbudljive. One su ogromne i monstruoze, i prvi četinari iz roda sekvoja, koje su se prvi put pojavile u doba Jure, pre 180 miliona godina. Rastu zbijeno jedna do druge i tako blokiraju svetlost, stvarajući čudno i prazno tlo koje izgleda kao na filmu. Zapravo sve scene sa Evokom u Povratku džedaja, snimane su u šumama obalnih sekvoja kao i scene iz Parka iz doba Jure i Planete majmuna. Stvarno postoji nešto u vezi te šume što je čini magičnom.

Šume obalnih sekvoja bile su dominantni pejzaži pre 180 miliona godina: prostirale su se na tlu Evroazije, Grenlanda, i Severne Amerike. Zatim, kako je vreme proticalo i klima se menjala, ove šume smanjile su površinu na mali pojas na obali Severne Amerije, i tu postale kao neka vrsta vremenske kapsule.
Evropljani su ih otkrili tokom 1800. I oduševili se. Čovek po imenu Avgustus Truman Daud naleteo je na tu šumu tokom lova na medvede 1852. i brzo se uputio ka kampu da ispriča svima šta je video. Kako obalne sekvoje mogu da dostignu i visinu od 90 metara i budu prečnika do 30 metara, otkriti ovako nešto mora da je izgledalo kao da si naleteo na šumu uspavanih divova. Arturu niko nije verovao dok nisu i sami videli drveće, a kada su ga videli, proslavili su to tako što su ih seckali na parčiće narednih pedeset godina.

I u Australiji se seckalo drveće. Naše oblane sekvoje rastu u velikom nacionalnom parku u Otveju koji je u vreme naseljavanja imao oko 350 000 hektara šume. Danas je ostalo manje od polovine.
Neki ljudi su čak želeli da od te površine naprave poljoprivredno zemljište. U priči koja se ponavlja u svim krajevima zemlje, Evropljani su smatrali da su australijska leta nepodnošljivo topla, bez kiše, sa puno požara i sa zečevima koji uništavaju useve. Nakon razaranja i spaljivanja više od polovine starih šuma, mnogi su otišli, ostavljajući Otvej u ruševinama.

1920. godine vlada Viktorije rešila je da popravi napušteno zemljište. Tada se uvezlo prvo drveće pa i prve obalne sekvoje devet godina kasnije. Još tri plantaže dodata su kasnije, jednoj pripada i ovaj drvored gde smo mi sada.

Entoni se popeo na drvo uz pomoć konpca i još nekih koturavih stvarčica. Imali smo puno poverenja u konopac i popeli se pravo u krošnju. Volim da se penjem ali mi je toliko teško da imam puno poverenje u opremu, skoro ista stvar kao kad letiš avionom.

Najstrašniji i najnapetiji deo bio je na tridesetom metru. Bilo je svega par mršavih i slabašnih grančica na koje sam se oslonio i pokušao da pratim Entonijeve instrukcije o upotrebi karabina kako bih uspeo da nešto uradim. Biti zbunjen i izgubljen na toj visini je malo usran osećaj, ali pogled na vrhu je sjajan. Izbili smo na svetlost skroz visoko, i Entoni je telefonirao, to je bilo pomalo čudno. Popeli smo se na jedno od najviših drveća i vrhovi ostalih su izgledali kao Božić.

Obalne Sekvoje u Otveju trenutno su stare osamdeset godina. Najstarija u Americi, ima oko 1 800 godina. Nisam siguran da li će ove australijske poživeti toliko dugo, ali predviđeno je da će u narednih petnaest, dvadeset godina oboriti rekord od 115, 7 metara. To je sve pitanje preživaljavanja požara i seča, koje se bizarno nastavljaju u okviru nacionalnog parka. Rekao sam da postoji nešto što ova čudovišta čini magičnim, ali ta magija ne može da se mere sa ljudskom gluposti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu