Holokaust

Moja baka se zvala Nirvana i preživela je Jasenovac

Moja baka Nirvana je od ranih godina sa svakim pravom mogla da ustane i priključi se Kurt Kobejnovom vrisku „No recess!"
27 Januar 2016, 11:34am
Sve fotografije iz lične arhive autora

About A Girl

Moj pradeda Nikola Bočina je dobro znao da će, na dan krštenja ćerke u maloj crkvi u Lećevici, nedaleko od Splita, morati da se svađa sa nepopustljivim popom koji ga je i dalje popreko gledao zbog njegovog dvadesetogodišnjeg putovanja po Dalekom istoku.

Ali svađa se nije ticala Nikolinog putešestvija u Indiju i Šri Lanku i druženja sa „budističkom bratijom koju predvodi neki nemački gajgeraš i muzikant", kako je pradedin brat barba-Ante opisao Antona Gueta, osnivača Island Hermitage manastira na Šri Lanki, već jednog imena koje će nekih 70 godina kasnije odzvanjati u ušima svakog skejtera u Sijetlu.

„Zvaće se Nirvana!", već je vikao Nikola na popa koji je nakon nekoliko vatrenih pokušaja odbijanja ovog bogohulnog imena tiho mumlao sebi u bradu „Ajme meni" i nesigurnom rukom u rodni list upisivao verovatno prvo žensko ime na sanskritu na Balkanu – Nirvana Bočina. I kao što joj samo ime kaže, nakon što su vatre želja, averzija i zabluda napokon ugašene, te 1921. godine je u selu Lećevica nedaleko od Splita, Nirvana stupila u život.

School

Uprkos imenu za koje se Nikola nadao da će njegovoj ćerki doneti blaženstvo ili barem spas od nekih od zemaljskih muka, moja baka Nirvana je od ranih godina života sa svakim pravom mogla da ustane i priključi se Kurt Kobejnovom vrisku „No recess!". Ali ona nije bila emotivni grandžer sa željom za smrću.

Bakin brat Nebojša i sestra Zrinka su u najmlađim godinama podlegli dečjim bolestima, a kako je kasnije opisala u svom dnevniku „Otac Nikola je vrlo teško podneo gubitak dvoje dece i ponovo je krenuo na putovanja na Istok, odakle se samo povremeno vraćao kući". Tokom jedne od tih retkih poseta Splitu, pradeda se nekako dokopao jednog od prvih automobila u gradu i njim sleteo u Jadransko more, pa je Nirvana sa 12 godina ostala bez oba roditelja i završila u samostanu časnih sestara „Dečji dom Kaštel-Lukić".

Godine provedene na ovom mestu su se duboko urezale u pamćenje moje bake koja je decenijama kasnije pisala o prilici kada je kažnjena jednom od tri „velike kazne".

„Moja velika greška zbog koje sam bila prvi put kažnjena 'šibanjem preko stolice' je u tome što sam kriomice prosula riblji zejtin da ga ne bih morala popiti. Pozvana sam da prva priđem stolici. Prišla sam i stala jer su me, odjednom, ukočili strah i stid. Onda sam čula prodorni uzvik vaspitačice Meri: 'Suknju gore, gaćice dole i nagni se prekostolice.' Ni pomerila se nisam. One su mislile da se to u meni rodila hrabrost ili prkos, a u meni su bili samo strah i stid...Onda je vaspitačica Franka prišla i silom me savila preko stolice. Stavila mi je glavu među svoje noge i čvrsto je pritisnula, a rukama mi je pritisnula ramena i leđa. Stara vaspitačica Marija mi je zadigla suknju i spustila gaćice. Onda je vaspitačica Meri uzela tanak prut sa stola i šibala me dok mi nagi deo tela nije bio sav u masnicama, do krvi. Ostale devojčice koje su čekale istu kaznu morale su sve vreme gledati samo na onu stranu trpezarije gde sam ja stajala savijena preko stolice. Ako bi neka od njih okrenula glavu da ne gleda šibanje, bila je šamarana istog časa."( „Zabavnik", 6-VI -1969, članak „Šibanje do krvi")

Još noliko puta je baka Nirvana bila kažnjavana na ovaj način u samostanu, da bi, prvog dana rata u Jugoslaviji, 6. aprila 1941, pobegla u partizane.

Smells Like Teen Spirit

„Ajde bako, ispričaj nam ono kad si gurala tenk", ponavljali smo svake subote moj brat i ja uglas dok se Nirvana smeškala i pravila nam večeru.

- Ajme, rekla sam vam hiljadu puta, neću vam pričati o ratu. Ajde sad pojedite te semiće pa u pižame i u krevet - odgovarala je baka, uvek brižno stroga i zatvorena.

I stvarno nam nije pričala o ratu. Nije pričala kako je oblačila uniformu i kako je nosila pušku. Nije pričala kako je jednom pomogla da se izgura tenk iz nekog blata prilikom ofanzive. Nije pričala kako su je Nemci uhvatili i odveli u Jasenovac. Nije ni pričala kako je u logoru izgubila svu kosu jer je znala tačan datum kada će je pogubiti. Nije pričala ni da su samo nekoliko dana pre tog datuma nju i par prijatelja zamenili sa nekim Mađarima koji su verovatno dočekali surovu sudbinu kojoj je Nirvana igrom slučaja utekla. Nije pričala o ratu. Ali smo mi nekako znali sve ove priče.

Nikada neću saznati kako je moja baka Nirvana uspela da preživi u toj fabrici smrti na ušću Save i Une i našla snage za dalji život, ali se danas sa sramotom sećam kako me je nervirao njen strah kada bi me, po ko zna koji put, pozvala telefonom da mi kaže kako se "Opet neki mladić utopio na Adi Ciganliji i da treba da se čuvam".

In Bloom

Nakon što se rat završio, moja baka je otišla u Beograd gde je započela novinarsku karijeru pišući članke za Politiku i priče za nekolicinu dečjih časopisa. U glavnom gradu je upoznala arhitektu Bogdana Ignjatovića sa kojim se venčala 1949. godine i dve godine kasnije dobila sina Nebojšu.

Moj ćale je sa gitarom u ruci spremno dočekao rokenrol revoluciju 60-ih, ali Nirvana nije dozvolila da joj hipici potpuno unište dete. Kada je od komšinice čula da njen sin puši cigarete, kupila je paklu najjeftinije krdže, posadila mladog Nebeta na terasu i sa njim ispušila čitavih dvadeset komada koje su mu na nekoliko budućih decenija ogadile duvanski dim. Sa dedom je delila brigu o njihovom detetu koje „Po ceo dan svira u tu gitaru na Trgu republike", ali ga je ipak ispisala iz gimnazije i upisala u srednju muzičku školu iz koje mu i danas stižu klinci na prijemni na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

All Apologies

Kada je moja mama otišla na ultrazvuk i saznala da nosi blizance, između ostalih je zvala baku da joj saopšti vesti. Nakon par sekundi tišine, jedino što je Nirvana uspela da kaže je „Teško nama." Ali s obzirom na teško na koje je u životu navikla, nas dvojica balavaca smo za nju bili mačiji kašalj.

Pamtim je kao pravu damu iz sada već davno prošlih vremena koja je i sa 80 godina i dalje iz kuće izlazila isključivo savršeno našminkana i u štiklama, uvek pažljivo ukomponovane garderobe i nakita. Naravno, tek sam u osnovnoj školi sa pojavom benda Nirvana obratio pažnju na bakino ime koje mi je do tada već postalo domaće. Sećam se da je moj drugar Paja, prvi fan grandža u školi zahtevao da ga upoznam sa bakom kako bi dolijao mom gnusnom hvalisanju. I jesam. I baki je bilo drago. I Paja mi je zavideo jer se njegova baka zvala Milica. Pustio sam joj jednom All Apologies, ali je to prošlo onako kako sam se i pribojavao. Ipak, za njen 80. rođendan smo joj ispred SKC-a kupili majicu Nirvane koju je ponekad nosila po kući.

Još jedan rat je prošao, a posle njega i bombardovanje, a baka Nirvana je njenom teško zarađenom snagom našem odrastanju pružila spokoj i mirnoću i tako višestruko opravdala ime koje joj je pradeda Nikola na brodu doneo sa druge strane sveta. Kao i mnogi unuci, žalim što svoju baku nisam bolje upoznao dok je još bila tu, ali me teši njena snaga koja je do samog kraja nije napustila jer je uvek znala kako je „ono jednom u Domu inženjera skinula cipele i bosa igrala celu noć sa dedom."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu