Kako sam uspela da sakrijem da sam alkoholičarka

Sofi mi kaže da je usavršila tehniku kako da izgleda trezno, kada je sve drugo, samo ne trezna. To je ono što se uglavnom događa. Još otkako je imala 19, ova sada dvadesetdvogodišnja studentkinja se muči sa onime što ona opisuje kao „nekontrolisanu“ zavisnost od droga – uglavnom od alkohola, ali i marihuane, kokaina i valijuma.

„Nisam zavisna od određene supstance, ali ne mogu da izdržim da budem strejt više od jednog do dva dana“, kaže ona. „Znam kakvu štetu nanosim sebi, ali ipak ne mogu da prestanem“.

Tokom vremena se izveštila u tome da sakrije svoju zavisnost. Kada je u društvu drugih, uzima samo male količine, da bi izbegla da pokaže bilo kakve vidljive znake intoksikacije. Sa sobom nosi mentol bombone i parfem, ako želi da pije ili puši marihuanu. I kada god za to ima priliku, ogleda se u ogledalu, da bi bila sigurna da ne deluje urađeno.

„Jedino što bi moglo da me oda su moje oči, kada uzimam sedative, zato što budu mutne“, kaže mi ona. „Ponekad posle uzmem koku ili spid, da bih delovala treznije, a ako to ne upali i ljudi ipak komentarišu moje oči, ja se pravdam da sam umorna“.

Hiljade ljudi znaju ovo o Sofi, ali ona nikoga od njih nije upoznala uživo. Uključujući i mene. Prvi put sam počeo da razgovaram s njom kada sam naleteo na relativno popularnu objavu na Reditu, u odeljku „ispovesti“: to je mesto na koje ljudi mogu da odu da „priznaju svoje greške, krivicu, i da očiste svoju savest“, prema biografiji stranice.

Za Sofi je to predstavilo jedinstvenu priliku da prizna, a da ne mora svakodnevno da doživljava sramotu nošenja te stigme u društvu ljudi koje zaista poznaje – ljudi koji bi mogli da je osuđuju, ili još gore, što se nje tiče, da je nateraju da se zaista otrezni.

„Poslednje tri godine sam zavisna od droge/alkohola, i nikome nisam rekla“, piše u njenoj objavi na sabreditu za ispovesti. Dva meseca kasnije, ovaj niz je nagomilao skoro tri i po hiljade glasova.

Kao i mnogi drugi, Sofi je prva iskustva sa ozbiljnom konzumacijom rekreativnih druga i alkohola doživela u vreme kada je prvi put otišla od kuće, u 18. godini. „Sve vreme sam želela da izlazim“, kaže mi u privatnoj poruci. „Nisam činila ništa zbog čega bih postala zavisna – jednostavno sam volela osećaj na drogama i alkoholu, uzimala ih samo u društvu prijatelja, i nisam imala problem da to odbijem“.

Taj „problem“ je nastao oko godinu dana kasnije, kada je zbog gadnog raskida počela da tone. Sofi se seća da joj je bilo slomljeno srce, i želela je da trenutno ublaži bol i večeri kada je došlo do raskida je po prvi put u životu pila sama. Naredne nedelje, nijedan dan nije bila trezna.

Tvrdi da je posle toga počela da koristi svaku priliku da se omami. Sofi je počela da pije i da se drogira skoro svakog dana. Izgubila je prijatelje, odbijala pozive za društvene događaje, zato što nije mislila da može da sakrije svoje navike – ili da na njih odlazi trezna. „Droge i alkohol su uvek bili na prvom mestu“, kaže ona. „Ironično je, ali tada sam počela da pijem i drogiram se zbog toga što sam bila usamljena“.

Nakon desetkovanja svog društvenog života, njene navike su počele da se prelivaju i u njen profesionalni život. Radeći kao PR asistentkinja, Sofi je počela da pije i drogira se na poslu, stalno odlazeći u kupatilo da bi ušmrkala liniju koke sa vodokotlića. Propadanje se nastavilo, postajući sve gore i ozbiljnije, sve do pre nekih godinu dana, kada je dotakla dno, nakon što je bila žrtva seksualnog napada.

„Posle toga sam potpuno zanemarila svoje studije, zato što mi je bilo draže da se omamim“, kaže ona. „Droge su ubila moju motivaciju i odvele me na veoma mračno mentalno mesto. Na kraju sam više puta sebi pokušala da oduzmem život“.

Sofi trenutno živi u UK sa svojom majkom, ali nastavlja da neguje svoju tajnu naviku. U svakom trenutku ima tajni štek alkohola i droge, i redovno menja njegovo mesto. Radi se samo kasno uveče, da bi izbegla rizik da naleti na poznanike. I dalje nikome nije rekla da je zavisnik, osim bezimenim posetiocima Redita.

„Zbog toga što uspešno skrivam svoju zavisnost, imam osećaj da sam u nečemu dobra. Donekle je uzbudljivo čuvati tajnu za koju niko ne zna“, kaže mi ona. „S druge strane, zbog toga što moram da krijem taj deo života, počela sam da se osećam neverovatno otuđeno. Postalo mi je teško da imam odnos prema ljudima, kada mi je zavisnost od droge i alkohola kao neki stalan posao“.

Ona priznaje da je poriv da kaže ljudima za svoju naviku sve jači, ali uvek se plaši da će joj biti gore kada jednom naglas izgovori te reči. „Ne želim da izgledam kao slabić i to pominjem; ne želim da budem poznata kao „devojka sa neobuzdanom zavisnošću od droge“, kaže ona. „Plašim se da budem ranjiva pred ljudima“.

Tako je i iz hira dok je bila pijana odlučila da konačno prekine tišinu. Pre dva meseca, Sofi je od pasivnog poigravanja idejom došla do toga da otvori svoj laptop i ode na internet i na sabredit za „ispovesti“.

„Bila sam pijana i jednostavno sam odlučila, jebeš ga“, priseća se ona. Mislila sam da se ništa neće dogoditi ako to kažem ljudima, ali imala sam osećaj da to više ne mogu da krijem“.

Javni prostor interneta nije nešto što bismo mogli da nazovemo bezbednim – mesto na kome možeš da podeliš svoje najtamnije, najintimnije misli i osećanja, bez bojazni od prekora. Javno sramoćenje, horde na Tviteru i sve strašnija mogućnost od suđenja na društvenim mrežama bi trebalo da budu dovoljni da odvrate većinu ljudi od toga da se do kraja ogole. Iskrenost i otvorenost se na internetu retko nagrađuju

Ali unutar zečje jame Redita ima određenih ćoškova gde je suprotno zapravo istina. Sabrediti kao što su r/confessions i r/offmychest operišu već godinama, sa izraženom namerom da ohrabre korisnike da dele „duboko intimne stvari koje ne mogu da kažu ljudima koje poznaju“. Po moderatorima ove grupe, generalna ideja je da deljenje takvih tajni sa drugima može da donese malo olakšanja, simpatija i solidarnosti.

„Nakon što sam podelila svoje tajne, iskreno sam osetila olakšanje“, kaže Sofi. „Bilo je lepo biti u stanju da otkriješ nešto lično, bez straha od bilo kakvih posledica“.

Otkako je priznala da ima problematičan odnos sa drogama i alkoholom, i drugi su se deklarisali i podelili svoje priče sa njom. Jedan je rekao kako je od 19. godine do ranih četrdesetih bio tajno zavisan od opijata, rekavši, „Nisi sama u ovome. Molim te, pokušaj da potražiš pomoć, odmah“. Drugi kaže, „Deset godina sam bio zavisan od meta… dok se jednog dana nisam pogledao u ogledalo, i nekom magijom našao u sebi hrabrosti da jednostavno prestanem. Najbolji dan mog jebenog života. Znam da možeš to da uradiš, isprva je teško, ali svakim narednim danom je sve lakše“.

„Drugi su joj pružili podršku, dok je jedan korisnik prokomentarisao: „Ako ikada osetiš potrebu da sa nekime razgovaraš o ovome, računaj na mene. Obećavam da ću uvek odgovoriti. Nisi sama. Želim da budeš okej. Želim da se oslobodiš svega toga“.

Pored katarzičnog olakšanja zbog otvaranja, Sofi kaže da je ovo – osećaj zajedništva, izlivi podrške i saveta – ono što je imalo najmoćniji efekat na to kako gleda na svoju situaciju.

„Spoznaja da su drugi uspeli da se oporave mi je stvarno pomogla da sagledam svoju perspektivu i razmislim o svojim navikama“, kaže ona. „Takođe je bilo divno videti da toliki ljudi iskreno žele da mi pomognu – nisam očekivala da ću doživeti tolike izlive podrške“.

Tokom naše privatne prepiske, Sofi je priznala da još uvek ima nezdrav odnos prema drogama i alkoholu, i da ih često uzima. I dalje sebe smatra za zavisnicu. Ali skidanje vela, saopštavanje istine i priznanje da ima tajnu, čak i pred hiljadama neznanaca na internetu, na kraju su postali način da stekne neku malu dozu kontrole – ako ništa drugo, da prizna problem i počne da razmišlja o tome kako da ga reši.

„Smanjila sam količinu, a takođe se i trudim da razvijem bolje strategije za to kako da s time izađem na kraj“, kaže ona. „Ispovest na Reditu mi je pomogla da mi bude manje neprijatno da se otvorim pred drugima. Nadam se da ću jednog dana imati dovoljno samopouzdanja da se otvorim i u stvarnom životu“.

Ali put koji je pred njom je i dalje neizvestan. Iako je Sofi preduzela prvi korak i priznala da ima problem, takođe priznaje i da ima pomešana osećanja povodom potpunog odvikavanja. Uglavnom nije sasvim sigurna kako želi da izgleda njen odnos sa drogom i alkoholom.

„Nisam u fazi života kada osećam da sam u stanju da prekinem, a takođe ne želim dovoljno ni pomoć koja bi me naterala da se posvetim odvikavanju“, kaže mi ona otvoreno. „Trenutno ne želim da iako iz stvarnog života zna za to – zato što bih onda bila prinuđena da prestanem“.