VICE vodič za putovanja

Kako sam zakasnio na svoj medeni mesec i šta sam iz toga naučio

Imao sam sve što treba za savršen medeni mesec - kupaći, pare, ženu... Sve osim vize za Meksiko.

pisao Dimitrije Krnjajski
25 Februar 2020, 11:49am

Priča ima srećan kraj, ali ništa nije bilo srećno pre toga. Sve fotografije autor.

Nikad nije bilo lakše otputovati negde. Niti jeftinije. Svakog jutra kroz mali crni ekran vidim moje prijatelje, poznanike, kao i neke meni nebitne ljude kako nasmejani/zamišljeni stoje na ulicama evropskih gradova, prelepim plažama mediteranskih zemalja, pa čak i rečnim pijacama dalekog istoka. Za nas 10% odabranih putovanje više nije luksuz već imperativ ukoliko smatramo svoj život „normalnim“ i retko primećujemo koliko je „proputuj svet jeftino“ i „ja sam kosmopolita i vagabund“ skupo izreklamiran i preispotenciran način života. Na kraju, koliko god se neko trudio da proda priču o sebi kao svetskom putniku, istina je da malo ko to zaista jeste, dok smo mi ostali samo konzumenti jedne trenutno moderne privredne grane.

Putovanje radi putovanja nije nešto što me zanima, možda pre zbog inertnosti nego bilo čega drugog, ali sam zato veliki ljubitelj mora, toplote i kurcobolje koja prati prisustvo slabije obučenih ljudi i odsustvo obaveza. Ipak, u momentu u kome smo moja daleko lepša polovina i ja planirali naše prvo bračno putovanje valjalo je podići kriterijume, jer IMA PLAŽU nije bilo dovoljno za tako bitan povod.

Savršena lokacija ne postoji

Ili postoji veliki broj savršenih lokacija, zavisi od ugla gledanja. Svako traži nešto kada je u pitanju beg od svakodnevnice, savršeno parče da popuni ili sakrije razočaranje koje donosi jednoličan život odraslih. Ali, nećemo se sad baviti time koja ti je patologija na osnovu mesta gde ideš za produženi vikend niti eksplikacijom koliko neko ima ili nema ukusa. Ovde smo da ponudimo praktične savete. Naime, mi smo savršenu lokaciju za medeni mesec izabrali timski, sistemom eliminacije.

- Sad imamo para, ko zna kada ćemo ponovo, ajmo negde u pičku materinu.
- Ajde, gde ćemo?
- Mora imati more šta god da izaberemo. I hoću pesak.
- Decembar je mesec, ako hoćeš more mora nešto baš daleko da bude…
- Evo Bali, pogledaj vodu!
- Mislim ok, lepe su ove kućice, al tebra, šta da radimo ovde 20 dana, pobićemo se međusobno?! Hoću da vidim nešto.
- Realno. Evo, ovde ima 6 zemalja, cela Južna Amerika!
- Aranžman traje 32 dana, nema šanse da ne radim toliko, a i na plaži si dva dana.
- Smorčina.
- Ništa, onda je to to.

Rezultat mi je i tada zvučao podjednako magično kao i danas. 3 dana u najvećem i možda najluđem gradu na svetu, osebujna kultura prepuna misterije Teotihuakana, boja Fride Kalo, strana kao gusta džungla, opet bliska poput taktova starogradskih pesama, sticajem okolnosti, poreklom iz ove zemlje. A onda nastavak, let na Majansku rivijeru i dovoljno vremena za plaže od mlevene plazme, plivanje sa kornjačama i gotovo neograničen potencijal za fleksing po instagramu. Naše nesavršeno savršenstvo krilo se sredinom februara, negde u Meksiku.

1582629621156-instA-FLEKSING
Ja bogat, vi govno

Završavanje stvari „preko veze“ ne garantuje da će sve biti kako treba

Lokaciju smo znali, novac nije bio problem. Tad i ko zna kad. U Srbiji ne postoji previše agencija koje se bave egzotičnim destinacijama, a u našem finansijskom okviru tada su poslovale dve. Opredelili smo se na osnovu lepših slika iz neke pripizdine i ličnih poznanstava ove ili one vrste.

Baš ta ideja da će nešto biti bolje urađeno ukoliko se uradi preko veze (don’t go there, IT’S A TRAP) bila je prva domina u karambolu užasa koji su usledili, a danas mi se vraćaju kroz nejasne košmare i fleševe u kojima mi nemirni glas govori da proverim jesam li zaključao. Tog momenta nakon rukovanja uz jako prijatan razgovor i lepe želje, bio sam potpuno ubeđen da će sve biti top, i da će uplata u celosti zapečaćena poznavanjem ŠEFA AGENCIJE učiniti da dobijem tretman megazvezde koji mi rođenjem i sleduje.

E pa neće. I ne samo to, već je moj dolazak preko glavnokomandujućeg rezultirao i preskakanjem brojnih koraka koji bi inače bez sumnje usledili da sam prosto ušao na vrata agencije i rekao: “žena i ja bismo u Meksiko, ako može“. Kao na primer, informacija da je POTREBNA JEBENA VIZA ZA OVU ZEMLJU.

1582630197313-mexvisa
Sad i ne deluje tako zajebano

Teško je objasniti specifičan buke uskovitlanih emocija i snagu pražnjenja elektrona u mozgu u momentu kada vam golobradi mađarski službenik po treći put stavlja do znanja da nemate potrebnu dokumentaciju za ukrcavanje na let, a vaš vodič stoji sa strane i trepće kao Vojislav jebeni Koštunica. Vaša usta mu ponavljaju kako nije u pravu, iako sad već nemaju zeleno svetlo, a dobri Voja demonstrira napredni nivo dedukcije rečima: “Pa vi nemate vizu?!?“. Ne, to se mora doživeti.

Sreća u nesreći (na toliko nivoa) je da osobe rođene u Hrvatskoj koje posjeduju putovnicu pak ne trebaju vizu za ovu prelijepu zemlju, te moja draga nije bila spriječena uć u zrakoplov unatoč nedostatku vize u srbijanskom pasošu. Ono malo zdravog razuma uspelo je da prevagne i ubedi je da se ona svakako ukrca, a da ću ja doći već sledećim busom ili kako god. I tako je počeo naš medeni mesec.

1582629657439-Budimpesta-grad-sunca-smeha-i-bacate
Nisam Mexikóváros, ali mogu da pogledam

Većina hostela nema recepciju, i to je skroz ok

Dok je ostatak grupe, uključujući i Gospođu, hrlio ka sledećem letu koji ih je čekao u sunčanom Amsterdamu, ja sam shvatio da se nalazim na lokaciji koju telefon prepoznaje kao Nemzetközi Repülőtér, da je jako rano i jako hladno. Uz pomoć saveta aerodromske pijanice (najbolji kurs EUR=HUF u celom gradu, anđeo moj dobri) i Mađarica u metrou, domogao sam se Ferenc Tira, i tu je počela moja potraga za mestom gde ću da se istuširam, presvučem i ostavim jebenu koferčinu koja je već ozbiljno počela da me umara.

Dobrih sat i po sam jurio pokemone od hostela do hostela širom jevrejske četvrti tražeći mesto koje neće biti interfon koji se otvara prinošenjem plavog plastičnog priveska, već kao, ne znam, zgrada koja ima pult, i ljude koji mogu da odgovore na pitanja, provere kapacitet i izdaju sobu. Utočište sam konačno pronašao u hostelu nazvanom po jednoj od nebitnijih životinja, i sećam se kao danas da sam pomislio kako je jebeno bitno tražiti Booking-u da u sistem selekcije uvede stavku Osoblje prisutno 24h.

Ono što nisam pomislio, a možda je trebalo, jeste to koliko ja u tom trenutku predstavljam mikronsku, nebitnu, bednu statističku greščicu u moru turista koji putuju bez da ih odbiju prilikom ukrcavanja u avion. Što nas dovodi do sledećeg vrednog saznanja.

1582629794553-od-druga-do-druga
Od druga do druga, od podzemne železnice do lobija hostela

To što smo mi negde došli, lokalnim ljudima nije bitno koliko i nama

Osim pomenutog alkoholičara, koji je ujedno moj prvi i jedini drugar iz Budimpešte, druge lokalce je mučna situacija u kojoj sam se našao zanimala onoliko koliko prosečan nigerijski masakr zanima javno mnjenje u Evropi. Takoreći, nimalo. Jeste tu bilo nekih dodatnih okolnosti, poput moje prljave i neispavane pojave, odevene za Meksiko Siti, koja pokušava da komunicira sa Mađarima na engleskom jeziku u sred eskalacije takozvane Migrantske krize, ali ne možemo svaliti sve na nepoverljivost severnih komšija.

1582629846618-Budimpestanske-noci
Napred nazad, nemam gde

Um homo-sapiensa funkcioniše tako da proizvodi smislene narative za okolne pojave kako bi ih demistifikovao, a ono u čemu često grešimo je prirodna potreba da sebi dodelimo glavnu ulogu gde god je to moguće. Zato ćemo u situaciji koju nalazimo kritičnom podrazumevati da svako želi, i treba, da nam pomogne.

Niti želi, niti treba, nit udara more o mramorje, takve preambule ne samo da su besmislene, već su i opasne u momentima kada nervni slomovi čekaju iza svakog ugla poput čuvenog beogradskog čudovišta daliideteupozorištea. Tome su me naučili, redom: 27 slučajnih prolaznika, radnica na turističkom infopultu, bankarska službenica, meksički konzul u Budimpešti i njegov naoružani vozač. Da ne ulazimo sad u detalje. Hvala do neba svakome ko mi se u muci ipak našao, znam da nije morao.

Nekad je potrebno napraviti korak unazad kako bi nastavili dalje

Iako je taj dan počeo na pozitivnim talasima veštačkog entuzijazma izazvanim TDI dozama adrenalina, završio se u novobeogradskim blokovima uz kišu i vinjak. Entuzijazam i tužna priča nisu bili dovoljni za meksičku vizu, pa sam bio prinuđen da se vratim u svoj rodni grad kako bih rešio tu muku jednom za svagda. Ili bar za narednih 6 meseci koliko viza traje.

Naravno bio je praznik, za kojim je naravno išao vikend, osuđujući me na dodatna tri dana u limbu neverice i uveravanja supruge da se nije desilo ništa strašno, da je zemljotres u Meksiko Sitiju normalna pojava, i da sam nadomak rešenja ove sasvim obične situacije. U ovim predugim satima alternativu sivoj realnosti pružali su mi jedino nema podrška bratovljeva, alkohol i Grand Theft Auto V.

Drevni Latini su davno shvatili da Panta Rei - Tempus Fugit, pa su u skladu sa ovim mudrostima Trevor i Arsenije u nekom momentu morali da odu, a ja da nastavim svoju odiseju. Ispostavilo se da je, kada ambasada radi, dobiti meksičku vizu u Beogradu besplatan i bezbolan proces. Uz pomoć ljubaznog osoblja turističke agencije kupio sam sebi novu avionsku kartu i sve je bilo spremno za rundu broj dva.

1582629886809-gta
Eto vam viza, marijači, idemooo

Veče 21.02.2018, veje sneg. Kombi za Budimpeštu pun ljudi koji tek počinju svoje putovanje i ja, polupan. Stariji vozač, takođe vidno na ivici nerava, mada verovatno iz mnogo jednostavnijih i jačih razloga nego što je kašnjenje na meksičku plažu. Na autoputu vidljivost nikakva a kolovoz beo. Sećam se da je videvši me kako po stoti put gledam na sat i proveravam prognozu, rekao samo jedno nadrkano: “Ne sekiraj se sine, stići ćeš na vreme.“

Kasnije, dok sam sa divljenjem posmatrao kako dodaje gas u inat snežnoj oluji i nevernim putnicima, shvatio sam da ako ovaj starac Santijago pobeđuje vreme i nevreme da me doveze gde treba uprkos gomili svojih sranja, najmanje što mogu da uradim jeste da se ugledam na njega i budem zahvalan na ostatku ovog, poput velike ribe očerupanog, medenog meseca. Nije potrebno naglasiti ali na aerodrom sam stigao dobrih sat vremena ranije, a ček-in je prošao lagano, uz osmeh.

Prekookeanski let je pakao

Bilo je tu još nekih emotivnih turbulencija sa sve kašnjenjem prvog leta, ali ipak, onog momenta kada sam spustio nogu u prekookeansku aviončinu konačno sam shvatio da ću ipak uspeti da dođem gde treba, i da moja žena, zajedno sa 126 miliona Meksikanaca, ima čemu da se raduje.

1582629959490-cirihkankun
Još samo ovoliko

Ovako dug let je za mene bio potpuno novo iskustvo, pa sam iz nekog razloga smatrao da veliki avion mora biti brda udobniji od onih limenki kojima sam uglavnom imao prilike da se vozim po Evropi i okolini.

Osvešćenje je bilo neminovno i udarilo je jako istog momenta kako sam seo, shvativši da mesta za noge nema ni u najavi (mojih 197cm svakako tu nije pomoglo), i da biznis klasa postoji sa razlogom. Pored ličnog i opšti prostor je bio pretrpan, što je podrazumevalo više ljudi, samim tim više buke, čak i bez uzimanja u obzir toga da su 80% putnika bili raspevani žabari.

Slušalice i 3 filma su rešili problem ekskurzijskog duha ovog mediteranskog naroda, ali sam zato bol u nogama i leđima nosio sa sobom dok nisam napustio prelepo Ostrvo Žena dva dana kasnije. Na ovu muku sasvim sigurno treba dodati i lepote čuvenog Džet Lega koji ja nisam u potpunosti iskusio, bar prilikom ovog leta. Sudbina je htela da sam na destinaciju stigao oko devet uveče nakon čega su me pivo, kokteli i seks otpratili u carstvo snova, pa je buđenje oko deset ujutru bilo prilično bezbolno. Ako ne računamo leđa i noge, naravno.

Želje se ispunjavaju, ali nikad baš onako kako ih zamislimo

Bilo je potrebno da prođe neko vreme kako bih prestao da se znojim za svaku sitnicu. Uprkos tome, dane koje su usledili pamtim kao najbezbrižnije u poslednjih 20 godina. Nisam video Teotihuakan, ali sam video Čičen Icu. Nisam bio u Antropološkom muzeju ali sam plivao u Senoti. Bela plaža Tuluma jeste bila prepuna trave ali sam uprkos svemu, tu na kraju sveta, konačno bio sa Njom. To je život.

Stvari ne ispadnu nikad baš kako smo zamislili i to nije loša stvar. Naprotiv. Od cele muke ostali su samo tikovi, odlična priča za decu i materijal za podjebavanje koji ne zastareva. Dobro, i sve što sam naučio za tih 8 dana života u Meksiku, ali to je već nešto drugo…

Tagged:
Putovanja
medeni mesec
ispala