Obišao je ceo svet da bi napravio jedini muzej erotskih skulptura u Srbiji

Sve fotografije: Aleksandar Rasulić

Aleksandar Rasulić je slikar koji je pre više od dvadeset godina otišao u Norvešku, jer je voleo da čita Knut Hamsuna, a kada je pročitao sve što je prevedeno, poželeo je da ode tamo, nauči norveški i pročita sve knjige u originalu. A onda je ostao tamo da živi. Ali to nije ono što ovog čoveka čini neobičnim. On je odlučio da svoj život posveti tome da napravi kolekciju erotskih skulptura iz čitavog sveta i organizovao ga je na taj način da može svake godine da putuje, da bi te skulpture nalazio u najnepristupačnijim delovima naše planete. Obišao je, ni sam ne zna koliko zemalja, a sa svojih putovanja doneo 90 skulptura.

VICE: Kada i kako je sve počelo?

Aleksandar Rasulić: Oduvek sam bio zainteresovan za erotiku, još kao student sakupljao sam stvari vezane za erotiku, knjige, otvarače za flaše, i mnoge neke druge stvari, ali ovo se održalo i tako je nastala kolekcija. U početku nisam ni mogao da zamislim da će da ima toliku vrednost. Zato je ja ne zovem kolekcija, već muzej. A i jedinstvena je u Srbiji, niko nema ništa slično, znam i kad sam pokušavao da nabavim skulpture ovde, da ih niko nije imao.

Koliko ste daleko išli da biste došli do skulptura, što geografski, što svojom snalažljivošću?

Ulazio sam u kojekakve rupčage, budžake antikvarnice, pijace, upoznam se sa ljudima, pa mi oni preporuče gde da idem, pa se cenjkam, jer na početku traže neku cenu koja je potpuno nenormalna, ali to je sve deo šarma ove moje potrage za skulpturama.

Između ostalog sam i po Sahari hodao bos, ali to je bilo vredno toga i nije bilo strašno. Dosta sam putovao po Africi - Sijera Leone, Liberija, Gvineja, Senegal, Mali - ceo sam prošao, tamo sam stigao čak do Timbutua, na samoj ivici Sahare, a do tamo sam putovao pinasom (čamcem kojim se prevozi roba), koji je bio pretovaren, pa smo se zaglavljivali tokom puta, koji je trajao 7 dana i 8 noći.

Da li ste uspeli u svakoj zemlji da kupite skulpturu?

U skoro svakoj zemlji u kojoj sam bio kupio sam skulpturu. Najskuplja je jedna iz Evrope. Ona potiče iz 1920. godine, u Austriji sam je našao i to je jedna od retkih iz Evrope koju imam.

U Liberiji, niko nije mogao čak ni da mi napravi. To se dešavalo u nekim siromašnijim zemljama.

U Sijera Leoneu napravio mi je čovek po narudžbini, na Šri Lanki napravio jedan dečko, pokazao sam mu fotografiju i on mi je za tri dana napravio savršenu skulpturu.

Kakav odnos imaju ljudi prema erotici, da li se to razlikuje po zemljama u kojima ste bili?

– To sve zavisi od čoveka do čoveka, oni obrazovaniji izlazili su u susret, delovalo je kao da im je stalo da se potrude da me dovedu do toga što tražim, a ostali, naravno, interesovalo ih je samo da zarade.

Interesantno je da ima možda neke „drugačije atmosfere" u skulpturama, pre svega u Aziji, tamo su ljudi mnogo posvećeni erotici i njenm izučavanju, mnogo više nego u drugim delovima sveta, jer postoji dugogodišnja tradicija. Tamo sam i najviše skulptura nalazio. Kina, Tajland, Malezija, Indonezija, neka sela u Indoneziji imaju tako slatke i maštovite skulpture da nekome ko posmatra sa strane automatski izmame osmeh, jer se na njima vidi da ljudi uživaju dok to rade i da čak vole i da se šale na taj način, kroz erotiku.

Da li je Norveška bila dobra baza za putovanja po celom svetu i šta je to značilo za organizaciju?

To što sam živeo u Norveškoj, omogućilo mi je da vodim takav život, odnosno da imam takve poslove i tako plaćene, da sam odatle mogao da se posvetim ovom mom sakupljanju. Pošto sam slikar, predavao sam crtanje na svim nivoima, a pored toga radio i neke druge poslove. Na primer, odem da okrečim neku kuću nedelju dana i to se tamo toliko plaća da ja mogu da odem na putovanje. I tako neke stvari, koje bi u Srbiji bile nemoguće. A u Norveškoj sam mogao tako od decembra da budemo na putovanjima po 4, 5 meseci.

Da li imate neke omiljene skulpture?

Nekad pomislim da imam, ali to su najiskrenije rečeno sve, ne preterujem, jer su sve priče vezane za ljude, za način na koji su nabavljene. Čak su mi simpatične neke lažne priče o njihovom poreklu, na primer da su 100 godina stare, a lako se vidi da to nije istina. Imam desetak komada koji su izuzetno vredni, a ostali ne na taj način, ali kao celina imaju vrednost, nudili su mi da kupe neke, ali to nije dolazilo u obzir.

Po čemu je ova kolekcija specifična?

Jedinstvena je po tome što su na skulpturama predstavljene samo kopulacije, za razliku od nekih drugih zbirki i erotskih muzeja u svetu. Pogodilo se da su sve heteroseksualne, to nije bilo ciljano, često su me pitali ljudi da li imam neke homoseksualne, ali eto, nemam, nisam na njih naišao, inače bih ih verovatno kupio.

Da li ste nekada izložili u javnosti svoju kolekciju, pardon, muzej?

Na nekoliko mesta sam pokušavao i bilo je zadrške, neke skepse kako će to da se protumači, to je bilo jasno da su zatvoreni za izložbu tog tipa. Sada je po prvi put bila izložena na Noći muzeja, i to je, siguran sam zbog toga što je lajtmotiv „osmeh", a kada sam pokazao organizatorima svoj muzej, upravo je to bila reakcija na skulpture – osmeh.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram