Reklame
10 pitanja

10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite osobi sa autizmom

„Jednostavno ne umem da se pretvaram kada mi neka loša šala nije smešna.“

pisao VICE Staff
03 Septembar 2017, 6:15am

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Austria

Tridesettrogodišnja Marliz Hibner dugo vremena nije mogla da shvati zašto joj je konstantno teško da razgovara s ljudima – i zašto često nenamerno vređa svoje voljene. Frustrirana time, odlučila je da potraži odgovor. Sredinom svojih dvadesetih godina, nakon nekoliko odlazaka kod lekara specijalista, konačno joj je dijagnostikovan autizam.
U UK, oko 700.000 ljudi potpada pod autistični spektar, dok ovo stanje pogađa nešto više od jednog procenta svetske populacije. Iako Marliz kaže da je uvek teško znati u kom delu spektra se tačno nalaziš, nada se da će lična iskustva koja navodi u svojoj novoj autobiografiji Verstörungstheorien ( Teorije zavere) pomoći ljudima sa raznim oblicima autizma.
Nakon što nam je Marliz objasnila da telefonski razgovori umeju da budu neverovatno frustrirajuća iskustva za nju – „Ko kada šta kaže? Šta da radim kada dođe do pauze?" – intervju za VICE smo obavili preko mejla, da bismo saznali nešto više o autizmu, i kako to stanje utiče na nju posebno.

VICE: Da li ti je teško da sklapaš prijateljstva?

Marliz: Da, definitivno. Kao prvo, baš i ne shvatam kako ljudi uspevaju da se upoznaju. Kada se sretnu, kako znaju kada je vreme da prestanu da budu neznanci i postanu prijatelji? Koliko često treba da komuniciraju? O čemu pričaju, i šta rade jedno s drugim? Ljudima koji su meni bliski su otvorenost i iskrenost najveće vrednosti – generalno sa mnom komuniciraju veoma direktno. Ovo je bitno, zato što mi je teško da procenim kada me neko laže.

Da li to znači da zapravo ne shvataš ironiju?

Često nisam sigurna da li je neko ironičan. Kada nekoga jednom upoznam bolje, lakše mi je da razumem šta je hteo da kaže. Ali nikada ne pokušavam da sakrijem svoj autizam, pa jednostavno pitam, ako mi nešto nije jasno.

Da li si često prinuđena da previše razmišljaš o nečemu?

Moje misli su često toliko intenzivne, da me sprečavaju da delujem. Kada mi je jedan bivši dečko po prvi put rekao da me voli, rekla sam mu da moram da razmislim o tome. Slobodno se može reći da je bio malo zbunjen. Ali nisam mogla da odgovorim, jer čim me je pitao, ja sam počela da razmišljam o tome da li i ja to isto osećam, kako bi trebalo da mu odgovorim, koje je statistički prosečno vreme da nekome izjaviš ljubav, koja je statistička razlika kada neko to izjavi prerano, i da li može da se povuče reč, ako čovek posle nedelju dana shvati da je pogrešio. To je mnogo stvari za razmišljanje, dok neko stoji tu i čeka odgovor.

Fotografija je vlasništvo Marlies Hübner

Da li je zbog toga teže zaljubiti se?

Ne mogu da govorim u tuđe ime, ali baš i nije. Jedino što može da bude drugaćije je način koji odabiramo da komuniciramo sa potencijalnim partnerom. Čak i u vezi mi ostajemo na nivou činjenica, i uvek smo prilično iskreni i direktni.
Ja lično nekome pokazujem ljubav tako što učestvujem u zajedničkim dnevnim ritualima. Rituali su mi veoma intimni i bitni; kad ih delim, to znači da veza postaje ozbiljna.

Da li ti je teško da shvatiš nečiji smisao za humor?

Ljudi sa autizmom mogu da budu duhoviti kao i svi ostali; mi samo ne umemo da se pretvaramo da nam je loš vic smešan. Generalno govoreći, moglo bi da se kaže da ljude ne razumem posebno dobro. Ljude sa autizmom razumem bolje, zato što pretpostavljam da komuniciraju na nivou činjenica – govore iskreno i otvoreno, bez mnogo skrivenog značenja.

Kako mogu da znam da je neko autističan?

To ne mora uvek obavezno da se vidi. Kada razgovaraš sa autističnom osobom, možda bi mogao da primetiš nešto posebno, na primer, nedostatak kontakta očima. Ta osoba bi mogla da bude ili veoma tiha, ili da previše govori o jednoj određenoj temi. Možeš da budeš siguran samo kada ta osoba odluči da ti to kaže.

Imaš li kompulzivnu ličnost?

Ne baš, ali mrzim kada ljudi uzmu knjigu sa police, a onda je vrate na pogrešno mesto. Ne odlepim, ali to mi stvarno izaziva nelagodu. Meni je važno da se neke stvari uvek rade na isti način. Na primer, posuđe i knjige ređam specifičnim redosledom. To mi se dopada, zato što mi daje utešnu iluziju bezbednosti.

Da li mnogo ljudi pretpostavlja da imate neki talenat kao Kišni čovek, i da li te nervira ako je tako?

Ne baš. Ono što ljudi ne shvataju je da je Kišni čovek bio genijalac, a takvih je samo jedan u 100 do 150 poznatih slučajeva. Ja nisam inteligentnija od većine ljudi. Međutim, autistični ljudi zaista imaju talenat da veoma brzo upiju ogromne količine informacija, kada su zainteresovani za neku temu – zbog toga ljudi koji nisu autistični pretpostavljaju da smo svi toliko pametni.

Da li se ikada osećaš kao da živiš u svom sopstvenom svetu?

Ne. Uvek sam u potpunostia svesna da živim u svetu u kome žive i svi ostali. Nemam pristupa alternativnim planetama.

Jesi li se ikada zabavljala s nekim, a da mu nisi rekla da si autistična?

Ne – zašto bih? To nije nešto što moram da krijem, a sjajan je način da isfiltiram idiote. Mislim, ako im ne kažem odmah, kada da im kažem? Tri godine kasnije, za doručkom? 'Hej, dodaj mi mleko. I da, uzgred, ja sam autistična, a pas treba da ide u šetnju'.

Još na VICE.COM:

Može li marihuana da bude deo terapije kod autističnih poremećaja

Moj autizam me ne čini robotom

Autistična Jutjuberka objašnjava zašto autistične osobe izbegavaju kontakt očima