Ako mrzite Kardašijane, verovatno mrzite sebe, kažu naučnici

Za mnoge od nas, U koraku sa Kardašijanima je dobrodošla doza eskapizma, prilka da isključimo mozak i po strani ostavimo egzistencijalne terete savremenog života. To jest, osim ako nismo naučnici. Dok smo mi ostali bezumno kliktali da bismo napućili Kajli usne, učenjaci širom sveta su se hvatali u koštac sa dubokim značenjem fenomena Kardašijana, koristeći ovu porodicu da ispitaju najdublje patološke pojave u našem društvu.

2015. godine, dr Meredit Džons, profesorka na londonskom Univerzitetu Brunel, organizovala je Kimpozijum, prvu naučnu konferenciju na svetu u potpunosti posvećenu, kao što to Džons kaže, „najverovatnije novoj ’kraljevskoj’ porodici SAD“. Prezentacije su pokrivale niz tema, od feminizma četvrtog talasa i telesne politike, do rase i neoliberalizma, i dotakle su se svakog elementa imperije Kardašijana, od Kejtline tranzicije do Kimine vulve. Aktivisti, umetnici i autori u kulturi su bili predstavljeni zajedno sa tradicionalnim naučnicima, pošto, kao što zna svako ko provodi iole vremena prateći bilo koji vid medija, Kardašijani izazivaju masovnu radoznalost.

„Želela sam da organizujem Kimpozijum zato što su oni tako važan kulturološki fenomen“, rekla mi je Džons u nedavnom telefonskom intervjuu. „Kardašijani su, ako na njih gledate iz kulturološke i sociološke perspektive, na mnoge načine veoma definišući za savremeni život“.

Većina prezentera na Kimpozijumu gleda na Kardašijane kao na tačku kulminacije niza širih kulturoloških trendova. Oni su savršen odraz naše kolektivne psihe – bez obzira da li vam se ono što vidite dopada ili ne. „Ne želim da ih omalovažavam, zato što mislim da oni jednostavno izražavaju vrednosti kojima su naše kulture sklone“, kaže Džons.

Uravnoteženi tonovi su bili odlika većine prezentacija, sa učenim ljudima koji su izbegli da upadnu u zamku lenjih kritika ličnih antipatija. Kao što Džons sugeriše, prozivati Kardašijane zbog nečega kao što je njihov akcenat na „potrošnji i konzumerizmu“ je licemerno, osim ako ne priznamo da su ovi kvaliteti rođeni u našoj široj kulturi. Teško je znati koliko nipodaštavanja i antipatija prema Kardašijanima vodi trag od nelagodnosti od percipiranog propadanja kulture, ali opšta naučnička saglasnost je izgleda da njihovi hejteri verovatno izbegavaju neko neprijatno sučeljavanje sa samim sobom.

U svojoj prezentaciji pod nazivom Saučesništvo sa Kardašijanima: rad lepote u postfeminističkim neoliberalnim vremenima, dr Đulijana Monteverde, profesorka Univerziteta u Alsteru, iznosi tezu da imidž Kardašijanovih „treba i braniti i kritikovati“ – braniti protiv seksističkih omalovažavanja zasnovanih na njihovom prenaglašavanju lepote i seksaulnosti, ali kritikovati zbog načina na koji njihov brend ovekovečava „post-feminisitičku neoliberalnu racionanost“. Kao što je dr Simidel Douzkun, predavačica studija medija i kulture na Univerzitetu u Saseksu, objasnila u svojoj prezentaciji na Kimpozijumu, post-feminizam je „veoma slavljenički kulturni senzibilitet, koji žene pozicionira kao osnažene, ali to osnaženje konstuiše na razgraničene i problematične načine“, jer zdravo za gotovo uzima činjenicu da su žene oslobođene od patrijahrata, iako se i dalje drže rigidnih tradicionalnih scenarija pojave i ponašanja. Po mišljenju Monteverdeove, Kardašijane bi trebalo pozvati na odgovornost zbog toga što zarađuju na arhaičnoj verziji roda, ali ih treba braniti protiv mizoginije mnogih od njihovih kritičara.

Monteverde je kao referencu navela knjigu dr Amande Šnajder Meklejn iz 2013, Održavanje brenda Kardašijan: slava, materijalizam i seksualnost. „Zainteresovala sam se za Kardašijane, zbog toga što su sveprisutni, zbog širine i dubine njihovog korišćenja medija, kao i njihovog očiglednog uspeha, i zbog toga su sjajna tema za proučavanje“, kaže mi Meklejn, koja je vanredni profesor komunikacija na filadelfijskom Univerzitetu Holi Femili. „Ljudi ili vole, ili mrze Kardašijane, ali svi su zainteresovani“.

Iako je Monteverde ustvrdila da Kardašijani podržavaju karikirane i štetne ideje o rodu, Džons je optimističnija. „To je u stvari potpuno ženska porodica, muškarci igraju veoma malu ulogu“, a njihova slabost emisiji daje najveći deo komičnog oduška, kaže ona. „Ali s druge strane, sve te moćne žene, poslovne žene, žene koje imaju kontrolu nad seksualnošću, sve to je i dalje umotano u neverovatan poriv za telesnim savršenstvom i telesnim kićenjem“, koje je „barem jednako bitno kao i činjenica da te žene imaju kontrolu nad svojim finansijskim sudbinama, seksualnim sudbinama, i tako dalje“.

Dr Elizabet Visinger, profesorka studija mode na višoj školi CUNY, elaborirala je u kakvom je odnosu brend lepote Kardašijanovih sa našiim trenutnim društvenim pejzažom. „Mislim da se oni dobro uklapaju u trampovsku američku verziju onoga što se smatra za dobru ženstvenost“, kaže mi Visinger. „To je ideja o popustljivoj ženvesnosti koja je polirana i predstavljena na uniformisani način“.

„One odaju iluziju o ženskom osnaženju, ali njihovo osnaženje je čvrsto u okviru granica kulture lepote, ženstvene kulture, modne kulture“, dodaje Visinger. „To je kao osnaženje ™. To je brend“.

Akademsko pokrivanje Kardašijanovih je bilo retko, ali Džons kaže da ga posle Kimpozijuma ima sve više. U većini skorašnjih studija o medijima pominju se Kardašijani, ali su im takođe posvećene i čitave knjige, od teorijskih, kao što je ona Meklejnove, do praktičnih, kao što je Princip Kim Kardašijan: zašto se bestidnost prodaje (i kako to uraditi na ispravan način). Nagrađivani pesnik Sem Rivjer je čak objavio i zbirku poezije pod nazivom Brak Kim Kardašijan, filozofski obilazak savremenog kulturološkog pejzaža, organizovan u poglavlja nazvanih po koracima u Kiminoj rutini šminkanja (Podloga, Senčenje, itd). Rađeni su diplomski i magistarski radovi posvećeni Kardašijanima, a još nekoliko njih je u procesu izrade širom sveta.

I Džons radi na knjizi u kojoj će istražiti kako su Kardašijani percipirani kao uzori, uz pomoć intervjua britanskih žena uzrasta od 18 do 25 godina. „Postoje sva ta stvarno naporna očekivanja od žena u javnosti, i zapravo nema načina da pobede, da rade ispravne stvari, jer šta god da radiš, ako si žena koja je u žiži javnosti, neko će te napasti“, kaže Džons. Razmišljajući o paralelama između Kris Džener i Donalda Trampa, ona dodaje, „Žena koja je u žiži javnosti može da radi tačno isto što i muškarac, ali njemu će čestitati, a njoj reći da je debela“.

Tri godine pre predsedničkih izbora 2016, Meklejn je takođe uočila preklapanja između Kris Džener i Donalda Trampa. Ono što je u tom trenutku bila uzgredna opservacija, sada zvuči kao zlokobno proročanstvo. „Politički pogledi na stranu, uspon Kardašijana i Trampa je sličan. Oboje su počeli kao bogati i poznate ličnosti nižeg ranga; oboje su iskoristili rijaliti televiziju da uzdignu svoje profile na nacionalnom nivou; oboje koriste društvene mreže za direktno povezivanje sa svojim obožavateljima, i sposobnost za konstruisanje i održavanje percipirane autentičnosti, da bi izgradili brend; oboje jašu na kulturološkim trendovima narcizma i materijalizma koji dovode do višeg nivoa slave“, piše Meklejn. Džons se slaže: „Ako ništa drugo, skorašnji politički događaji su moje ideje o Kardašijanima samo konkretizovali. Sve te stvari o pojavnosti, površnosti i stvarnoj glorifikaciji bogatstva radi bogatstva. Ovo zvuči kao da opisujem Donalda Trampa“.

Fenomen Kardašijana takođe odslikava i ekonomsku realnost našeg vremena, objašnjava Visinger. U radu koji je napisala zajedno sa dr Bruk Erin Dafi sa Univerziteta Kornel, „Mitologija kreativnog rada u doba društvenih medija: zabava, sloboda i ’Ja sam samo ono što jesam’“, ona proučava ekonomiju tezgarenja i Insta-slave. U radu se analizira „retorika usvojena od strane ljudi u tom ciklusu zarađivanja para na tome što si kul“, kao što su zvezde Jutjuba i influenseri na Instagramu, kojima plaćaju da reklamiraju priozvode. Čitava ekonomija jaše na principu da bi, zbog uspeha malobrojnih, većina morala da nasedne na obećanje da bi mogla da doživi uspeh, kaže Visinger. Uprkos mnogim preprekama koje su postavljene tako da samo sićušna manjina može da dosegne najviši nivo slave. „Sistem funkcioniše tako da svako mora da misli da može da postane zvezda na Jutjubu, da bi se stalno vraćao, gledao i lajkovao, i sadržajem doprinosio platformi koja je u neprekidnoj potrebi za novim sadržajem“.

Kardašijani su najekstremniji primer ovog tipa specifičnog savremenog uspeha, koji hrani ovu „ekonomiju kula“, insinuirajući da možeš da se uspneš na vrh lajkovajući, prateći i tvitujući.

Bez obzira da li će se dinastija Kardašijana održati decenijama, ili će naglo da ode u zaborav, dokle god mediji nastave da izveštavaju o svakoj novoj odevnoj kombinaciji, bebi i kolekciji šminke, i dok fanovi to budu gutali, naučnici će se i dalje mučiti da dešifruju značenje koje stoji iza svega toga. Kao što Džons to kaže, „One su neka vrsta božanstava našeg doba, i mi od toga ne možemo da pobegnemo“.