Reklame
Kijanu Rivs

Oblačila sam se nedelju dana kao Kijanu Rivs i postala živi mem

Kako je živeti kao muškarac koji ulaže minimalan napor u spoljni izgled zato što njegova vrednost nije tesno vezana za njegovu prezentaciju.

pisao Opheli Garcia Lawler
11 Maj 2018, 9:30am

Nikad se nisam nešto posebno uspešno oblačila. Nije da se nisam trudila. Toliko se zaludim u pokušaju da donesem neku odluku da na kraju na sebe stavim bizarnu mešavinu odeće. Za razliku od mnogih mojih prijatelja koji su ili pre mnogo vremena odustali od stilskog oblačenja, ja opstajem na vrlo nejasnoj sredini terena, izazivajući poglede koji se pitaju: "Jesi li to stvarno obukla?" i "Zašto si to obukla?" ili najčešće: “Ofeli, šta ti bi?”

U tom smislu, pored Kijanu Rivsa osećam se manje usamljeno. On je uspešan holivudski glumac koji je primećen bosonog u javnosti više od jedanput i primećen je u vojničkim kapri pantalonama. Niko zapravo ne zna da li se Kijanu oblači tako kako se oblači zato što ga nije briga ili zato što se trudi i ne uspeva da postigne nekakav "neobavezni" stil. Ustvrdila bih, na osnovu njegovog najskorijeg izgleda, da smo u oba slučaja dosegli sasvim nove nivoe modne apatije.

Odlučila sam da provedem nedelju dana oblačeći se kao Kijanu da vidim hoće li me istinska apatija približiti ličnijem razumevanju sopstvenog modnog stila. Na moje veliko zgražavanje i iznenađenje, već sam posedovala sve artikle koji su mi bili potrebni za taj eksperiment. Kad se okončala ova nedelja, to me je navelo da opteretim karticu do maksimuma u očajničkom pokušaju da se distanciram od izgleda za koji sam brzo shvatila da predstavlja "muškarce koji ulažu minimalan napor u svoj spoljni izgled zato što njihova vrednosti nije tesno vezana za njihovu prezentaciju."

Bez uvrede, Kijanu Rivs – koji je svakako nosio dizajnerske verzije stvari koje ja posedujem, uglavnom nabavljene u korpama za rasprodaju i sitničarnicama – ali to su bili jezivi izbori. Uglavnom ne nisu pretvorile u predmet podsmeha ili sumnjičavih pogleda, koliko u svakom pogledu u nekoga potpuno nespektakularnog. Kao strelac sa mesecom u Biku, to mi se nimalo nije dopalo.

Nakon nedelju dana oblačenja kao Kijanu, shvatila sam da prilično ličim na profesore koji se muvaju po objektima njujorškog univerziteta, i da muškarci umeju jezivo da se obuku i da im to prođe. I to ne važi samo za muškarce koji se oblače apatično. Čak i oni koje smo kao kultura pretvorili u muške ikone stila u velikoj meri se oblače kao jebeni idioti. Imate ono šta god da se dešava ovde sa Džastinom Biberom i njegovim izgledom zvanim “izgubio sam se u prodavnici poklona na Floridi za narednih šest godina”. I šta god da se dešava s ovim mamlazima. Želela sam da znam kakav je osećaj imati tu vrstu slobode. Evo kakav je...

Fotografija Kijanua via Getty

Ponedeljak

Za prvi dan, odlučila sam se za izgled koji sam krstila “Dimnjačar, ali 2004”. Nakon što sam navukla farmerke, majicu kratkih rukava koju sam izvrnula naopačke (ne posedujem obične majice), crnu kapu, šal obavijen oko vrata i jedini blejzer koji posedujem, otišla sam do svoje kuhinje, kompletno u Kijanuovom fazonu.

Moje cimerke već su bile tamo i spremale kafu. Kad su me ugledale, obe su prasnule u smeh. “Šta si ti, mali francuski dečak?”, pitale su. Zaista sam izgledala kao mali francuski dečak. Kasnije tokom dana, još jedna prijateljica me je pitala da li se spremam da izvodim slem poeziju. Nisam se spremala.

U vozu kojim sam išla na predavanja, prosula sam vrelu kafu sebi u krilo. Zamislila sam šta bi Kijanu uradio po tom scenariju. Verujem da bi ostavio farmerke na sebi, ne osvrnuvši se dvaput na mrlju od kafe koja izgleda kao Roršahov test na većem delu njegove butine. I zato sam i ja samo nastavila dalje.

Poslepodnevni susret sa profesorom izazvao je pitanje: "Osećaš li se umorno?” Bila sam umorna. Bila sam ofucani, iscrpljeni Kijanuov duh, koji je cureo kroz moj blejzer, vrećastu majicu i kafom uflekane pantalone ili sam samo bila na nedelju dana od diplomiranja na koledžu i upetljana u studentski zajam do guše. Verovatno pomalo oba.

Foto Kijanua via Bauer-Griffin

Utorak

Ovo je bio ubedljivo najgori dan za mene. Bilo je prilično toplo napolju, tako da sam se nekontrolisano znojila. Počela sam da fantaziram o nošenju šorca ili podvezivanju majice. Tokom čitavog dana nisam mogla da ne mislim o tome kako je ovaj izgled mogao da izgleda simpatično sa odsečenom majicom. Otišla sam na praksu na kampusu, lekarski pregled i u "Krejt end Berel" da biram nameštaj koji košta skuplje od moje stanarine. Zamolila sam prijateljicu da me fotografiše na ulicama Sohoa, zato što ću kad već pristajem na ovu stilsku katastrofu, uradititi to na jednom od najuzavrelijih modnih mesta na svetu.

Prošla sam pored ultra moderne prodavnice odeće Kit nekoliko puta tokom nedelje i osetila više osuđivačkih pogleda nego ikad u životu. Ljudi koji su izlazili iz butika u kom možete da kupite dukseve za više 200 dolara delovali su kao da im se vrlo ne sviđa ono što nosim. Ni meni se nije sviđalo to što nosim. Ali dok sam na sebi osećala njihove poglede neodobravanja, osećala sam se dobro zbog toga koliko loše izgledam. Makar nijedan od mojih ružnih komada odeće nije koštao mnogo.

Volela bih da istaknem nešto u vezi sa naočarima za sunce: nikad u životu nisam nosila par naočara koje mi toliko nisu pristajale. Čovek od kog sam ih kupila delovao je umereno užasnut mojom odlukom da ih kupim, a ni ja baš nisam bila zadovoljna. Ali u ime Kijanua, nosila sam ih tačno 20 minuta pre nego što sam odlučila da bih radije spalila mrežnjače tako da mi ništa od njih ne ostane nego da još jednu sekundu nosim ta čudovišta.

Foto Kijanua via the Image Direct

Sreda

Ovo je bio moj najmanje uverljiv izgled u smislu da je nemoguće naći vojnički zelene kapri pantalone zato što sada nije 2003, i zato što nemam pristup En Tejlor autletu kraj velike saobraćajnice negde u centralnoj Floridi. Dala sam sve od sebe, međutim. Rekla bih da je to bila najmanje upadljiva odeća. Nisam mogla okolo da nosam šlem po čitav dan, ali volela bih da mislim da ga ni Kijanu nije nosao.

Nisam obukla jaknu zato što je to bio prvi istinski topao dan u Njujorku i želela sam da osetim sunce na rukama.

Niko nije prokomentarisao moj izgled, sem lika iz moje ulice koji je zviznuo za mnom. Jedna devojka koju poznajem, izrazito kulje i bolje obučena od mene, pohvalila je moj izgled. Ostala sam zbunjena ostatak dana. Ali kad sam se osvrnula oko sebe, shvatila sam da su mnogi od današnjih “najvećih trendova” pomalo luckasti.

Nastavila sam da se osećam izuzetno nezgrapno, uprkos udeljenom komplimentu, zato što tačan odnos članka koji smo Kijanu i ja ogolili nije isticao moju najbolju stranu ––nekako je trenutno u trendu pokazati pet do deset centimetara članka. Pomučili biste se da u ovom trenutku nađete par pantalona u Urban Autfitersima koje nisu tri četvrt. Uprkos tome, zbog deset centimetara koje sam pokazivala svetu poželela sam u zemlju da propadnem. Tolika količina neobrijane potkolenice bila je kao loše pozicionirana crtica na mom telu.

Četvrtak

Svaki drugi dan koji je delovao kao najgori bio je brzo nadmašen u četvrtak, pravog najgoreg dana. Shvatila sam da su sve dukserice koje imam skraćene. Zato je bilo teže dočarati zabrađeni stil koji je Kijanu furao na fotkama, sve dok nisam pozajmila duks normalne dužine od kolege. Provela sam čitav dan u redakciji VICE-a i u jednom trenutku su me uhvatili kako pokušavam da slikam selfi u ogledalu u punoj Kijanu uniformi –– tako da sam brzo pobegla, sakrila se u kabinu toaleta i nisam odatle izlazila najmanje narednih deset minuta.

Tako sam shvatila koju količinu odvažnosti neko mora da poseduje ne samo da donese odluku da nosi duks na glavi već da to još učini u javnosti. Da li je Kijanu Rivs dosegao stepen slave ili uspeha kad izgledati smešno više nije bitno? Da li je ovaj izgled trebalo da prikrije činjenicu da je on Kijanu Rivs? Da ga zaštiti od kiše? Apsolutno ne postoji odgovor na ovo pitanje koji bi me zadovoljio. Možda to i nije Kijanu? Primećujem određenu sličnost, ali koliko smo sigurni da je to zapravo on?

U svakom slučaju, nosila sam ovaj potpuno crni slojeviti autfit prvog dana sa 32 stepena u Njujorku. Nisam predugo mogla da nosim blejzer zato što je postojala ozbiljna mogućnost da ću se onesvestiti. Kad sam malo bolje zagledala Kijanuovu fotku, čini mi se da nije bilo baš toliko toplo napolju, na osnovu odeće koju su nosili svi ostali u kadru: lagani slojevi, tri-četvrt rukavi, otvorena dvorišta. Dakle, još jednom, postavlja se pitanje, Kijanu, zašto si za ime Boga stavio tako taj duks na svoju glavu? Zašto? Zašto si (pod pretpostavkom da si to zaista ti) to uradio?

Foto Kijanua via the Mega Agency

Petak

Za svoj poslednji dan stažistkinje u VICE-u, došla sam imitirajući najslavniji Kijanuov izgled, bosa noga, crvena kamiondžijska kapa, neodržavani haos u kom je slavno slikan prošle nedelje. Izgledao je kao da je gledao Naskar tri nedelje bez pristupa tušu ili krevetu.

Na osnovu detektivskog posla koji sam obavila na raznim Kijanuovim fan stranicama (one postoje!), verovatno je to nosio dok je snimao neki film ili trenirao za Džona Vika 3, tako da je to manje suludo nego vojničke tri-četvrt pantalone zato što se verovatno tražilo od njega da to nosi. Na jednom mom nekadašnjem konobarskom poslu se od mene tražilo da se obučem kao mornar, tako da kapiram.

Za ručak, otišla sam u popularni bruklinski restoran koji se činio kao da je ispunjen isključivo ljudima koji su suviše bogati da bi radili petkom. I tako je moj “Kijanuovski izgled” koji se sastojao od donjeg dela trenerke, predimenzionirane majice, loše frizure, kamiondžijske kape i plastične flašice nikoga nije očarao. Volela bih da verujem kako su ljudi pretpostavili da sam toliko bogata da ne osećam obavezu da se oblačim pristojno u javnosti, ali na osnovu prekog pogleda žene koja je nosila nešto što je izgledalo kao suknja od 300 dolara, mislim da su mogli da odrede kvalitet korpe iz koje je potekla moja odeća.

Nakon nedelju dana oblačenja odeće koja nije isticala moju najbolju stranu i uglavnom bila neudobna, malo me je manje bilo briga za te osuđivačke poglede ljudi sa kojima ionako nikad ne bih želela da se družim. Ali, takođe, volim da se osećam dobro zbog toga kako izgledam, i zbog toga ću očigledno spaliti sve što sam nosila ove nedelje. Naročito crvenu kamiondžijsku kapu. RIP njoj, a živeo Kijanu. Pratite Ofeli Garsija Louler na Tviteru.


Tagged:
Slava
idoli
Moda