Moj otac je postao ubica da bi spasao svoju porodicu

Prvobitno objavljeno na VICE Italija.

Pre osam godina, moj otac je proglašen krivim za ubistvo i skrivanje leša. Kad se setim svega što se desilo, deluje mi kao da je neki drugi, daleki život.

Pre nego što je moj otac postao to "čudovište", i pre nego što su moji prijatelji i šira rodbina počeli da zure u mene sa sažaljenjem ili prezirom, imala sam srećno detinjstvo. Odrastajući, moja sestra i ja smo dobijale najbolje igračke, savršene Božiće i letovanja na najegzotičnijim mestima. Delovao je to kao prilično običan, banalan život – ispunjen odlaskom u školu i radošću dolaska kući na obroke koje nam je spremala naša mama.

Nekada sam mislila da neko ko je sposoban za ubistvo mora da je neprestano nasilna i zla osoba koja se brzo razbesni. Moj otac nije bio ništa od svega toga. Bio je cenjeni poslovni čovek koji je veći deo svog slobodnog vremena provodio glumeći razne uloge u bajkama koje sam izmišljala – žonglirajući po izmišljenim zamkovima i kraljevstvima.

Nikada nije dizao glas na nas, nikad nije bio grub prema nama i nikad nas nije prekorio – čak i kad je trebalo.

Ali kako su počele da mi se bliže tinejdžerske godine, stvari su krenule da se menjaju. On je počeo da se menja. Moj otac je postao upadljivo odsutan u mislima. Njegovu hitru duhovitost zamenili su dugi periodi potpune tišine. Jednom mi se smejao što sam plakala na vest o zlostavljanju životinje. I dan-danas se sećam koliko sam šokirana i ljuta bila zbog toga.

Kasnije ću saznati da je tu temeljnu promenu prouzrokovala jedna tajna: veliki dug koji je nakupio da bi naša porodica održala način života na koji je navikla. Mislim da ga je do te tačke odveo njegov ponos. Kad sa sobom nosite toliki teret, to ume potpuno da vas zaokupi, da vas udalji od ostatka sveta. Godinama kasnije, ne rekavši mi u kolikim je dugovima, otac mi je ispričao da je čak pokušao i da se ubije.

Naši životi su se promenili jednog ponedeljka – u danu koji je započeo tako što sam se požalila da ne želim da idem u školu. Istog popodneva, moj deda i ja smo svratili do očeve radnje da uzmemo ključeve od naše kuće pre nego što odemo na sladoled. Nikad neću zaboraviti pogled mog oca kad smo ušli u radnju. Lice mu je postalo tamnocrveno, oči su mu se razrogačile i usta su mu se iskrivila u surov izraz. Najednom je povikao na mog dedu: "Bio si u pravu!", a ja sam se trgla, uplašivši se osobe koju više nisam poznavala.

U to vreme nisam znala da je, 15 minuta ranije, moj otac ubio čoveka. Kasnije iste večeri, moj deda mu je pomogao da sakrije leš.

Moja porodica nije znala da je žrtva bila prisutna u našim životima dugo, još otkako je mom ocu posudila gomilu novca. Ranije istog popodneva, taj čovek je zapretio da će pobiti čitavu našu porodicu ako mu moj otac ne vrati novac.

Ubedila sam samu sebe da su dela mog oca posledica privremene neuračunljivosti. Ne znam da li je stvarno bilo tako, ali tako sam to objasnila samoj sebi. Ali, šta god da je bio razlog, bio je dovoljno motivisan da iskasapi svoju žrtvu– najkrvaviji detalji kasnije su se pojavili u medijima i svi su mogli da čitaju o njima.

Moj otac je uhapšen narednog dana, iako sam ja za to čula tek nekoliko dana kasnije, posle gomile neverovatnih laži i opravdanja mojih roditelja, kojima su pokušali da objasne njegov iznenadni nestanak.

Morajući da nam reorganizuje budućnost, moja majka je odlučila da se odselimo nekoliko kilometara dalje. Bežali smo od novinara i radoznalaca, pokušavajući da pronađemo odgovore na pitanja koja nam nisu bila sasvim jasna. Vremenom sam naučila da zamenim neprestano osećanje besa i tuge nezainteresovanošću. Prava istina je da se posle nekog vremena naviknete. Možda kao način da zaštitim samu sebe, podelila sam ličnost svog oca u dve potpuno različite osobe. Druga osoba – ona koja je počinila zločin – bila je za mene stranac. Njega ne poznajem, niti želim da ga upoznam. I da bih izbegla da me ljudi sažaljevaju, naučila sam da svoju životnu priču ispričam neobavezno i neutralno, kao da pričamo o vremenu.

Poslednjih osam godina, zatvor je postao deo moje mesečne rutine. Na ulazu pokažem legitimaciju i dobijem ključ od pretinca u koji treba da odložim svoje stvari. Sledi jedan pretres, pa drugi, dok ste okruženi posetiocima koji pokušavaju da izađu na kraj sa svojim bolom. Prolazimo u grupi kroz nekoliko sigurnosnih vrata. Niko ne priča ni sa kim sem sa članovima svoje rodbine – to su jasno definisane granice koje se ne prelaze.

Često ne znam šta da kažem ocu. Nije da nemamo o čemu da pričamo – imam 20 godina, imam aktivan društveni život i ciljeve koje želim da postignem u budućnosti – ali on je isuviše daleko od tog mog sveta. Naši razgovori su samo dugi periodi ćutanja.

I dalje volim oca i volim sve što je uradio za nas dok je još bio s nama. Ali to je nova vrsta ljubavi – više nekakva ljubav iz dužnosti. On više ne može da mi se nađe, a meni više nije dovoljno da ga volim samo zbog bivšeg života koji smo nekad delili.

Prošlog meseca, nakon što sam ga godinama gledala između četiri hladna zida – loše okrečena da bi se sakrila njihova sumornost – u prostoriji u kojoj je vaš sopstveni glas prigušen morem drugih glasova, započelo je novo poglavlje: odobreno mu je uslovno, privremeno odsustvo, što će našoj porodici omogućiti da sa njim provodi čitave dane.

Među raznim emocijama koje idu s ovom "slobodom", tu je i strah da nikad neću moći da ga uvedem nazad u svoj život onako kao što bih volela. Bilo je teško zalečiti traume koje su ovi događaji izazvali, a našla sam novu ravnotežu koja njega nije podrazumevala. Ponovno otvaranje te rane da bih ga pustila unutra zastrašujuća je pomisao. Ali, s druge strane, želim istu onu bliskost koju viđam između očeva i ćerki oko sebe. Nadam se da ću ponovo izgraditi ono što sam davno izgubila.

Ako sam nešto stekla iz čitavog ovog iskustva, onda su to tešnje veze s onima koji me vole. Naučila sam više da ih cenim, kakve god da su im mane. Naučila sam i da nikad ne zadržim problem samo za sebe, zato što rizikujem da taj problem naraste u mojoj glavi toliko da postane nepremostiv.

Najviše od svega, odrasla sam pre vremena. Ono što se desilo duboko me je izmenilo, ali sam otkrila da ne moraš da budeš jaka osoba da bi savladala velike izazove. Guraš dalje iz prostog razloga zato što moraš. Danas moj otac pokušava da se iskupi za ono što je učinio. Rešio je da motiviše kolege zatvorenike da se rehabilituju i shvate da mogu biti bolji od svojih najgorih dela. Takođe je nedavno objavio knjigu o životu u zatvoru, za koju je osvojio prvo mesto na književnom konkursu. Nema nikakve sumnje da bi život naše porodice, baš kao i porodice njegove žrtve, bio mnogo bolji da je moj otac postao slavan po tome kako piše, a ne po tome kako je odlučio da razreši taj jedan spor.

* Ime autorke je skriveno da bi joj se zaštitio identitet.