Skidanje odeće uopšte nije najteži deo striptiza

Tekst je prvobitno objavljen na Broadly.

My First Time kolumna i podkast bave se seksualnošću, polom, i perverzijama iz perspektive radoznale device. „Prvi put“ je ipak nešto više od onog kad ste skinuli mrak, zar ne? Eksperimentisanje, isprobavanje, pomeranje granica, svako od nas je imao bezbroj prvih puteva u krevetu – kako drugačije održati seks interesantnim? Ove nedelje, Holi Darling priča o svom prvom poslu u strip-klubu.

Kad sam počela da striptizom, bila sam finansijski u teškom stanju, jedva sklapala kraj sa krajem. Prosto mi je jednog dana sinulo da bih mogla da se skidam za pare.

Živela sam nedaleko od jedno strip kluba, pa sam svratila da vidim kako tu stoje stvari. Nisam ih ranije posećivala. Kad sam došla, klub je bio pun poslovnih ljudi u odelima. Zapanjilo me je koliko su igračice bile atraktivne, kako se senzualno i erotično kreću. Kupila sam pivo misleći da me neće primiti ako nešto ne popijem, počela da gledam devojke kako plešu, popričala sa par njih i otišla jer mi je bilo neprijatno.

Vukla sam dosta stigme i sramote po pitanju striptiza. Učili su me da se u strip-klubove ne zalazi jer je tamo sve opasno i nevaljalo. Mislila sam da su sve te devojke žrtve, da nisu tu svojom voljom.

Na dan audicije, došla sam i presvukla se u svoj fensi donji veš. Pustili su neku pesmu, ja sam malo igrala na bini. Očekivala sam da ću nešto osetiti u tom trenutku, ali nisam. Čak ni naga, nisam imala utisak da sam nekako ranjiva pre njima. Primili su me na posao, sve vrlo jasno definisano. Potpisala sam papire, dogovorila smenu za sledeću nedelju.

Posao u strip-klubu nije bio onakav kakav sam zamišljala. Lako mi je išlo ono što sam mislila da će biti najteže – skidanje odeće pred ljudima. Ono što mi je teško išlo je činjenica da se u stvari radi o poslu u marketingu. Bukvalno sto posto vremena na poslu provodi se u komunikaciji sa ljudima, u pokušaju da prodaš sebe i svoj lični brend.

Trebalo mi je vremena a to pohvatam. Pratila sam šta rade druge devojke. Zanimljiv je uticaj striptiza na samopouzdanje: nudiš ljudima jedan proizvod, a taj proizvod si ti lično. Novac je obično tekao potocima, ali bilo je i loših dana. Kad se dešavalo da meni nešto ne ide dok drugim devojkama ide, to bi mi uvek teško palo. Kad u takvom okruženju ne možeš ništa da zaradiš, osetiš se bezvredno.

Prva smena mi je bila skromna, uzela sam negde između 275 i 415 dolara. Prilazila sam ljudima i nudila im ples, kao na školskoj igranci. Iskusnije devojke su se znale u garderobi, pa sam bila malo izopštena. Mislila sam da će biti agresivnije, što neka ume da se desi, ali uglavnom ima mnogo prijateljske, sestrinske, uzajamne podrške. Sve su to prave Amazonke, poslovne žene, majke.

Najviše me je uzbudilo to što sam se finansijski stabilizovala. Bilo mi je užasno u besparici, a kad sam počela da privređujem osećala sam se moćno. Mislila sam da će me biti sramota, nasledila sam svu onu kurvo-fobiju koje vlada društvom po pitanju striptizeta. Osuđivala sam žene koje finansijski koriste svoju privlačnost dok nisam počela i sama da radim u industriji seksa, što je sve promenilo.

Sa druge strane, nije da nije bilo problema. Sva samouverenost zavisi ti od toga koliko koje večeri uspeš da zaradiš. Sami plesovi su mi bili jednostavni i zabavni, mada fizički naporni, ali za emotivni teret striptiza nisam bila spremna.

Nekih šest meseci kasnije, prešla sam u drugi klub u kom sam uglavnom sedela i pričala sa klijentima, kao neka hostesa zadužena za ego svojih muških sagovornika. Morala sam se pravim da su mi zanimljivi, da non-stop uživam, da odnekud izvučem ogromne količine pozitivne energije.

Klijenti su pričali o svemu i svačemu. Bila sam im delom navijačica, delom terapeut, delom prijatelj. Oni žele saosećanje, žele da ih neko sasluša, pohvali, da im pomogne da se sami sa sobom bolje osete. Bilo mi je užasno naporno se to. Mnogo bih se radije skidala na sceni.

Kad se aktivisti za prava seksualnih radnica požale na ovo ili ono, ljudi nas obično pitaju zašto ne nađemo neki drugi posao. Ali ja bih volela da živim u svetu u kom seksualna radnica ima pravo da bira, pravo na bezbedno radno okruženje. Predlagati promenu posla je vid ućutkivanja.

Brine me FOSTA zakon u SAD i sve što ide uz to. Seksualnim radnicima je neophodno da onlajn komuniciraju i razmenjuju iskustva da bi se uzajamno štitili. Kad sam počela sa striptizom, u velikoj meri sam se oslanjala na internet; bez njega bi me posao brzo izolovao.

Nisam nikome rekla kad sam počela da se skidam, ali bilo mi je teško da sačuvam tu tajnu. Morala sam nekome da kažem, pa sam se odlučila za svoju najbolju prijateljicu, ali ona je rekla samo „Jao.“ Nije da me je osuđivala zbog tog izbora, ali nije joj ni bilo drago. Razočaralo me je što one ne razume u kakvu se avanturu upuštam.

Posao u strip klubu je nalik na svaki drugi. Nekad naporan, nekad te nerviraju kolege ili šefovi, ali sve u svemu, prilično je obična profesija.

Ima tu i loših strana. Šefovima je u interesu da devojke budu pod velikim stresom. Pred svaku smenu oni traže svoj deo zarade, što ume da bude simboličnih 14 dolara, ali i vrlo ozbiljnih 206. Znači, svaki radni dan počinješ u minusu. Nekad unajme puno devojaka da nam pojačaju međusobnu konkurenciju.

Važno je da se promeni javna percepcija striptiza. Svima nam je ispričana gomila laži o prirodi ovo posla i industrije seksa, naučeni smo a je to nešto grozno, da striptizete ne treba da postoje, da su to mučenice koje eksploatišu perverznjaci. Sve je to karikatura koja nikome ništa dobrog ne donosi. Kao i kod svega ostalog u životu, istina o striptizu leži u detaljima.