Reklame
Музика

Ne morate da obožavate Tupaka

Posle kritika nedavno upućenih ovoj rep ikoni moramo da se zapitamo da li su nam heroji zaista nedodirljivi.

pisao Lawrence Burney
20 Mart 2018, 2:18pm

Tekst je prvobitno objavljen na Noisey.

Možda niko iz sveta hip-hopa nikad neće biti transcendentne prirode koliko je to pokojni Tupak Šakur. Život i rad nijednog repera nismo tako detaljno ispitivali kao njegov, bilo da smo ga kritikovali ili dizali u zvezde. Za života i posle smrti, Pak je zauvek podelio ovaj žanr.

Neki na njega gledaju kao na revolucionara, nastavljača tradicije Crnih pantera, kako zbog porodičnih veza sa ovih pokretom tako i zbog sposobnosti da izrazi crnačke probleme na način prihvatljiv čak i za mejnstrim mase. Drugi na njega gledaju kao na hvalisavca koji se na kult ulične kulture pozivao samo iz ličnih pobuda, neodgovorno zanemarivši primer koji će tako ponuditi mladim generacijama. Sam Pak je poricao ovu navodnu dvoličnost: „Za mene kažu da sam dvoličan, da sam sa svojim ribama uvek sve kao fin, dok ovamo govorim kučke i sve to. Ali greše“, rekao je za VIBE šest meseci pre smrti. „Šta taj politički korektan svet uopšte hoće? Što ne sednu i ne smisle šta hoće? Sve to što pričaju, to je sranje.“

Hip-hop reporter Ture je izveštavao za Village Voice sa Šakurovog suđenja 1995. zbog optužbe za silovanje, kada je ustvrdio da je jedan od najpoznatijih repera na planetu „sasvim prosečan i vokalno i tekstualno“, kao i da još nije snimio „nijednu estetski značajnu pesmu“. Kreg Dženkins je 2016. pisao o reperskim rivalitetima i iskopao deset godina star topik sa rec.music.hip-hop na temu Pakovog Hit Em Up, disa upućenom Mob Dipu, Čajno XL-u, i Bigi Smolsu. Neki su ga optuživali da je počeo da se izdaje za gangstera tek pošto je potpisao za Death Row, dok su drugi tvrdili da je autentičan zato što je u Džordžiji ubio dvojicu policajaca van dužnosti.

Na Tureove kritike sa umetničke strane Pak je odgovorio danas poznatim pesmama kao što su Brenda’s Got a Baby odnosno Dear Mama, ali mora se imati u vidu da nije ceo svet bio ubeđen u njegov kvalitet dok je još bio živ. Tek su smrt i uticaj koji je posthumno uspeo da ostvari doveli do kulta ličnosti od kog je danas praktično zabranjeno odstupati. Ali što smo dalje od njegovog vremena, to je manje realistično očekivati da se svi novi reperi klanjaju pred oltarom čoveka koji je umro dok se oni još nisu rodili. Deca ranih devedesetih nisu često fanovi EPMD; deca rođena sredinom prošle decenije teško da će biti fanovi Lupe Fijaska i Kida Kudija. Isti princip važi za one rođene krajem prošlog veka po pitanju odanosti Bigiju odnosno Tupaku.

Nedavno smo imali prilike da čujemo dve kritike upućene Paku, i to sa dve vrlo različite strane. Prvo je Lil Zen, reper iz Kalifornije, izjavio za Revolt TV da je Pakova muzika „dosadna“, zbog čega je Vaka Floka predložio da ga treba izopštiti iz hip-hopa. Zatim je 03 Grido, ulični umetnik iz Votsa, podržao Zena i nadovezao se na njegovu kritiku časnih starina izjavivši: „Tupak je sranje, šarena laža. Dobar je glumac, deo tog sranja koji je zvao muzikom bila je čista gluma.“

U kontekstu ovih intervjua, nije isključeno da je i Zena i Grida iritiralo to što se od njih očekuje da poštuju pokojne veterane koje oni čak ni ne doživljavaju kao relevantne. Ovaj pritisak izaziva ozlojeđenost sa obe strane javne rasprave.

Moramo razumeti uticaj koji je Tupak Šakur zaista imao kako bismo razmotrili pitanje njegove prođe kod današnjih klinaca; taj uticaj je bio mnogo širi od njegove muzike. Baš kao što je Kanje Vest za sebe izborio mesto u savremenoj pop kulturi, ljudi su nekada rasli uz Tupaka, pratili sve njegove uspone i padove dok je neustrašivo grabio napred i otvoreno sve delio sa svetom. Njegovoj smelosti prosečan čovek mogao je samo da se divi. Bio je izuzetno harizmatičan i govornik bez premca.

Za života, te osobine su aktivno pomagale ljudima da zavole Šakurovu glumu i muziku, iako možda nije bila konvencionalno izuzetna. Tekstovi pesama nisu bili na nivou njegovog čuvenog rivala Bigija. Ljudi ga nisu slušali ni zbog glasa ni zbog rečitosti, već zbog sirove emocije. U tom smislu je Pak bio inovativan u odnosu na svoje savremenike – kompenzovao je svoj nedostatak objektivnog kvaliteta. Ali onda je umro, a društvene okolnosti koje su ga učinile ikonom kasnih devedesetih su se promenile. Njegova muzika se danas percipira u potpuno drugačijem kontekstu.

„On je bio glumac, ali to uopšte ne želim da kažem u negativnom smislu“, pričao je Ture nedavno za Vlad TV. „U svakom trenutku je aktivno radio na tome, odašiljao je energiju koja ga je činila onim što jeste. Malo ko to radi, većina ljudi se čim siđe sa stejdža pretvara u nekog drugog, odmore se malo. Ali Pak je nastupao ceo dan, svaki dan.“

Nije neopravdana potreba hip-hop kulture da zaštiti Tupakovo nasleđe. On je za to kratko vreme koliko je bio prisutan dao bukvalno sve što je imao. Nije ga zaustavila ni pretnja smrću ni zakonskim kaznama, jer je u glavi imao vrlo jasnu nameru. Pisao je pesme koje su glorifikovale nasilje i seksizam, ali je takođe – bolje od svojih savremenika – umeo da pokaže saosećanje i brigu za Crnu Ameriku. Sve to u vreme kada je tek postajalo jasno da reper više neće biti glas neshvaćenih i potlačenih grupa, već zabavljač za bogate slojeve koji o društvenim problemima može komotno da ćuti. Zato smo danas zahvalni što je Tupak uopšte postojao, iako se ta zahvalnost nekad graniči sa idolopoklonstvom. Ali ne bi trebalo da očekujemo od mladih ljudi koji su u njegovo vreme bili bebe ili se uopšte nisu ni rodili da ga na isti način obožavaju – poštovanje bi svakako bilo poželjno da bi se prebrodio generacijski jaz. Tupak Šakur je bio heroj, ali ne moramo se praviti da je baš bio božanstvo kako bismo osigurali da će ga istorija pamtiti. Ne sme se zaboraviti da ga je upravo njegova ljudska strana činila natčovekom.