Da sam barem neki karakter, ne bih palio kompjuter svakog 29. juna. Ugasio bih telefon, isključio se iz svih svetskih zbivanja, ne bih palio ni televizor, ne bih radio ništa, sedeo bih i čitao neku knjigu. Možda ne bih radio ni to. Spavao bih. U svakom slučaju, nisam karakter, pa se tako svakog bogovetnog 29. juna zanesem, lepo probudim sa osmehom na licu, sednem i pročitam mejlove, a onda upalim društvene mreže i poželim da se ubijem. Jer na taj dan, 90% ljudi koje poznajem se obavezno seti da „proslavi" novu godišnjicu možda i najtraumatičnijeg događaja srpskog sporta još od raspada stare države i neodlaska na EP u Švedskoj. Događaja koji uporno želim da zaboravim ali mi ne ide. Događaja koji se prosto da opisati kao – „prečka".
Reklame
Prečka.Gotovo je nemoguće upoznati Srbina (a i dosta Crnogoraca, što ne dodati) koji danas ima više od tridesetak godine i ne oblije ga hladan znoj na svaki spomen ovog sastavnog dela konstrukcije gola. Ta reč suštinski ne bi smela da bude toliko užasna, ali opet jeste. Kao da nam se smeje, sa onim „č" i izgovorom u jednom dahu. Prečka. Dimitrija „Mitu" Pantića, po zanimanju mlađeg referenta, je u bolnicu poslala jedna stativa, ali stativa nekako gotovo uzvišeno zvuči naspram svog horizontalnog rođaka. I dan danas kad neko nešto promaši za malo, u narodu ume da se kaže „stativa", onako, u polu-šali. Prečka je ostala reč koja se poštuje i koje se plašimo. S dobrim razlogom.Vratimo se, dakle, nekih devetnaest godina unazad, u eru košarke na dva puta po dvadeset minuta, eru u kojoj srpski vaterpolo nije sinonim za „gaženje svih svih sa x razlike" i eru u kojoj je fudbalska reprezentacija relativno rutinski prolazila kroz kvalifikacije i štekala samo protiv nekakvih Španija i sličnih ala. Posle osam godina, naši su opet igrali svetsko prvenstvo – vizu smo overili na impresivan način, sa ukupnih 12-1 u dvomeču protiv Mađara. Sastav ekipe je za današnje uslove bio ol-star selekcija. Imali smo nekoliko igrača svetskog kalibra u svakoj liniji, i dovoljno kvaliteta da se nosimo sa bilo kime.Šef parade bio je niko drugi do Peđa Mijatović, koji je u Francusku došao sa epitetom jednog od najboljih fudbalera starog kontinenta – jedva mesec dana pred početak takmičenja prekinuo je Realov decenijski post u Ligi tj. Kupu Šampiona, i svojim golom u finalu protiv Juventusa obezbedio „kraljevićima" sedmu evropsku titulu. Pored njega, u sastavu su bitisali još živahni Zvezdini junaci iz Barija poput Siniše Mihajlovića, Vladimira Jugovića i Dejana Savićevića, u napadu smo imali poslovično turnirski raspoloženog Sava Miloševića i Darka Kovačevića, a godinama je prkosio i Dragan Stojković Piksi, pravi vojnik reprezentacije, koji je retko propuštao mečeve i od trivijalnog značaja, i kome dalek put iz Japana do Evrope nije predstavljao ama baš nikakav problem.
Bili su tu i mladi lavovi poput Dejana Stankovića i Perice Ognjenovića, ali ovo je suštinski bila jedna veteranska reprezentacija, sa dosta konzervativnim selektorom koji je, u duhu Miljanove škole, bio pre svega oprezan a tek onda avanturističan. Ali je barem umeo da izdrobi nekakve Mađare i njima slične, da ne govorimo o buranijama tipa Jermeni, Gruzini i štatijaznam.
Reklame
U svakom slučaju, da sve neće ići tako lako i pored sve te bojeve municije osetili smo protiv bratske islamske republike Iran, koja je poklekla tek u finišu i to iz slobodnjaka. Sa Nemcima smo odigrali fantabuloznih sat vremena, a onda sami sebi pucali u kolena nekim blentavim izmenama i obaranjem ritma i na kraju se još i provukli sa bodom. Amerikance smo tukli bukvalno na prepad, i tako sa kapitalnih sedam bodova zakazali sebi provod u prvoj eliminacionoj rundi protiv Holandije.Da je žreb valjao - nije. Holandiju će, kasnije će se ispostaviti, zaustaviti Brazil tek u polufinalu i to posle 120 minuta igre i penal-ruleta, i mi smo im bili prva konkretna prepreka na tom putu. Hus Hidink je pred turnir famozno pomirio "crne" i "bele", izgladivši sukob na rasnoj liniji koji je tinjao u "oranju" još od EP u Engleskoj, i složio sve kockice kako je trebalo. Edgar Davids i Klarens Sedorf bili su motor ekipe - Denis Bergkamp igrao je u životnoj formi, a šta tek reći za ostale kakvi su Mark Overmars, Jap Stam, braća De Bur…jak tim, koji nije tek tako stigao tamo gde je stigao te godine.Ja sam se tog sudbonosnog 29. juna 1998. obreo kod familije u Crnoj Gori, što je već bila nekakva tradicija - izuzev 1994., kada sam ležao boginje u Beogradu, svaki bitniji turnir sam do 2000. pratio na obali mora. To SP u Francuskoj doduše imalo je neku specifičnu težinu. Ipak je to bio naš povratak na veliku scenu, a sve se odigravalo sa jednom političkom pozadinom koja će se materijalizovati nekih devet meseci kasnije. Ali dobro, to su neke druge teme - vratimo se na meč, koji je, da odmah naglasim, po nas počeo krajnje loše.
Reklame
Selektor Santrač se te večeri opredelio za taktiku koju je moj prijatelj kasnije nazvao "ko pređe pola umrla mu majka". Nabili smo petoro ljudi u vezni red, od čega dva zadnja vezna, i odsekli Mijata samog u napadu. Krajnje očekivano, nismo uspeli da napravimo ama baš ništa, dok su Holanđani konstantno pretili. U 38. minutu, ta terenska inicijativa se pretvorila i u gol - Bergkamp je majstorski primio jedan dubinski pas iz odbrane, otresao Baticu Mirkovića kao slinu, i relativno rutinski matirao Kralja za 1-0. Sa tim se rezultatom i otišlo na veliki odmor.U drugom poluvremenu, odjednom, spektakl. Tek tri minuta po nastavku igre, dobijamo neki skraćeni korner sa leve strane. Piksi prilazi, ubacuje visok centaršut na drugu stativu, a iznad cele - prilično zbunjene - holandske odbrane skače Sloba Komljenović, apsolutni superheroj tog leta i nijednog drugog, i pogađa za izjednačenje! GOL! GOL, JEBOTE! Iako nismo prešli pola do te tačke, ili je barem tako delovalo, sada smo apsolutno u igri. Burazer i ja skačemo i grlimo se, i nismo pošteno ni sišli sa euforije kad ono - penal. Penal? Za koga bre penal? Za nas?Da da, za nas! Jugović se obreo u šesnaestercu kod desnog roglja, primio jedan pas sa krila, "okrenuo" Stama koji nije uspeo da ga stigne, ali ga je opstruirao povlačenjem dresa i za sudiju je to bilo sasvim dovoljno da pokaže na belu tačku (Dragiša Binić i Predrag Strajnić su verovatno jedina dva Srbina koji ovaj meč nikada nisu pogledali, nota bene, inače verovatno ne bi lupetali onoliko kada je Velšanima sviran penal pod istim uslovima pre par nedelja). Što bi rekao ser Aleks Ferguson, "football, bloody hell", pre jedva pet minuta izađosmo popišani iz tunela a sad imamo opciju na vođstvo, a ako povedemo, e onda će Santrač da izbaci i ono malo ljudi što umeju da potrče sa loptom u nogama i ubaci nekog Saveljića i onda op prc Lale sikter doma a mi sigurnim koracima ka stadionu u Sen-Deniju. Dok je Mijat prilazio "kreču" i nameštao loptu, barem jedno šest filmova mi je prošlo kroz glavu i svaki se završavao paradom i dočekom ispred skupštine.
Reklame
A onda je sve u deliću sekunde otišlo, da prostite, u pizdu lepu materinu.Mijatović se zaleteo, zunuo k'o bivo i toliko jako zatresao tu jebenu prečku da su se vibracije videle i na TV prenosu u narednih tridesetak sekundi. Van der Sar je bio gotov - on je zalegao na svoju desnu stranu i nije bilo nikakve teorije da on ikako zasmeta Mijatovom projektilu. Ali taj posao je za njega zato odradio okvir gola.I dobro, šta sada, ima još 40 minuta do kraja - daj da igramo, da uradimo nešto. To bi, je li, rekao neki Nemac ili neki Englez. Ali svaki Srbin je u tom trenutku verovatno znao da je prvenstvo za nas - gotovo. Ne, iz ovoga se ne vraćamo, šta god se desilo. Dva minuta kasnije, Bergkamp je izbegao crveni karton za gaženje Mihajlovića - mogli smo da imamo i gol i čoveka prednosti. Nismo imali ništa. Duboko u zaustavnom vremenu, Davids je samo okončao agoniju šutem iz daljine, i to je bilo to.Odmah po završetku utakmice, burazer i ja smo sišli na Pristan, ulcinjsku verziju splitske Rive, da utopimo tugu u pivu. Dok smo gasili žeđ i agoniju Nik Goldom, buraz je nešto naklapao o tome kako ga je Dejo Savićević (čiji je poster u sobi imao u prirodnoj veličini, jer, jedan je genije) izuzetno razočarao, kako ništa nije napravio u onijeh petnajs minuta, što sam ja mislio, krepa je ka pas, aooooo, a ja sam samo zurio u daljinu i trudio se da zaboravim šta sam upravo gledao.Međutim, eto, do dana današnjeg nisam zaboravio. A kako i da zaboravim kad su posledice bile dalekosežne. Preko noći je bukvalno Mijat zaboravio da igra fudbal - Real ga je tolerisao na stare zasluge koliko je mogao, posle se nešto razvlačio po Fiorentini i Levanteu, ali nije to više bio isti igrač, ubojiti polušpic koji je lucidnim potezima rešavao utakmice i ulazio u uži izbor za "zlatnu loptu" Frans Fudbala. Jugović i Savićević su izbledeli. Ostali su se koliko-toliko držali, kostur ekipe izborio je plasman na EP 2000. u Belgiji i Holandiji, gde nas je u prvom krugu eliminacija opet dočekala selekcija u narandžastim dresovima. Neizvesnost je ovaj put izostala, deklasirani smo sa 6-1, i evo, od tog meča prođe već 17 godina ali to i danas stoji kao poslednji put da je Srbija izašla iz neke grupe na nekom turniru.
Reklame
Pre neki dan, pročitao sam negde na fejsu da je sa tim zvukom pucanja prečke de facto umro srpski fudbal. Možda je to malo i prestroga konstatacija, ali da je daleko od istine - nije. Nije naš fudbal umro baš te noći, ali mu je tada definitivno izrečena dijagnoza sa terminalnim ishodom. Sve posle 29. juna 1998. je samo lagano odumiranje koje još uvek traje. Lek još nismo našli, možda ga jednom nađemo, ali nadu je većina odavno izgubila.Sledeće godine, prečka će napuniti 20 godina, i opet će nas proganjati po društvenim mrežama, portalima i ostalim vidovima javnog informisanja. Ja ću naravno zaboraviti na nju, upaliću kompjuter sav veseo tog jutra, i skenjati se petnaest minuta nakon. Jer, kao što sam vam rekao na početku - nisam karakter.Bilo je puno trauma u srpskom fudbalu, nije da nije. Ali dve najveće stigle su sa zvukom fudbala koji pogađa prečku. Prvu smo videli 1990. - i preživeli. Ali ove iz 1998. se nećemo tek tako ratosiljati. Osuđeni smo da još barem trideset godina razmišljamo o tome šta bi bilo da je Mijat samo maaaaalko slabije šutnuo te večeri. Osim, ako, je li, u međuvremenu ne osvojimo neko svetsko ili evropsko prvenstvo i tako ritualno poteramo tog oblog belog demona od cirka sedam metara dužine nazad u dubine pakla odakle je došao.Vi mi recite koliko je to verovatno.Još na VICE.com:
Poslednji srpski EURO
Vaše pravo da ne znate ništa